BLISS

BLISS Mikea Cahilla je novi film reditelja koji nam je dao ANOTHER EARTH i I ORIGINS. Samim tim je to razlog da obrate pažnju svi oni koji vole da vide indie SF a on je sa Brit Marling jedan od najznačajnijih predstavnika tog pravca u poslednjoj deceniji.

U ovom konkretnom filmu nije sarađivao sa njom ni kao scenaristkinjom ni kao glumicom ali njegova reputacija je opet dovoljna da filmu priđemo sa određenim očekivanjima. Nažalost, čini se da je u filmu BLISS Cahill uzeo da se iscrpljuje u definisanju svog novuma i premise a to je da junak otkriva kako svet u stvari nije stvaran uz pomoć jedne pilule i postepeno otkriva paralelnu realnost u kojoj je zapravo “stvarnost” a on je iz nje došao u neku simulaciju koja ga je zavela.

I to je manje-više cela priča. Pilula koja transferiše ljude iz realnosti u realnost je naravno metafora za narkotike, i na kraju sve to se i raspliće odnosno ne raspliće baš onako kako smo mislili. Cahill nas ostavlja u predvidivoj ambivalenciji.

I sve bi to bilo okej da se Cahill nije opredelio za ideju da njegovi junaci najveći deo vremena “naprosto  žive” u tom svetu i to je manje-više to.

Owen Wilson i Salma Hayek su u glavnim ulogama. Deluje da im je stalo i oni su zanimljivi za gledanje, ali ipak nedovoljno da bi svojim magnetizmom držali ceo film na okupu.

BLISS na kraju uprkos tome što je blag i pitak postaje previše lapidaran i ne vodi nas nikuda gde treba. Mike Cahill je ovde nažalost snimio film čiji potencijal nije uspeo da dosegne. Pa ipak, možda je upravo u tom antidramatičnom postupku pokušavao da izgradi inovaciju i osveži stvar. Samo neuspešno. 

* * / * * * *