JUDAS AND THE BLACK MESSIAH Shake Kinga dolazi po svemu sudeći u pravom trenutku ako imamo u vidu hype koji je stvoren oko filma. Međutim, čisto filmski rečeno, rekao bih da je ovo sve koliko pretprošle godine fino prikazano u filmu SEBERG, čak možda i emotivno snažnije, ako imamo u vidu tragične okolnosti koje su zadesile te ljude.
Ruku na srce, ovde su okolnosti nešto i tragičnije, i dokazano je da su takve, ali filmovi ne mogu biti takmičenje u tragičnosti junaka i ovo nije trka te vrste.
JUDAS AND THE BLACK MESSIAH je dobar film sa odličnom glumačkom podelom o nižerazrednom kriminalcu Williamu O’Nealu koji je kao doušnik FBI ubačen u čikaške Black Panthere, uspeo da se zbliži sa Fred Hamptonom i na kraju omogućio da ga ubiju na spavanju.
Lakeith Stanfield igra Williama a Daniel Kaluuya igra Freda i njihove role su zaista sjajne. Međutim, Jesse Plemons kao FBI agent Roy Mitchell nema ni blizu onaj materijal, ali ni dobre scene kakve imaju recimo Vince Vaughn i Jack O’Connell u filmu SEBERG. Pritom, hemija među agentima je veoma slična, ali su scene u JUDASu mnogo lošije.
Kao što SEBERG Benedicta Andrewsa kod nas poteže sećanje na PROFESIONALCA Dušana Kovačevića, tako i JUDAS AND THE BLACK MESSIAH evocira uspomenu na Perkovića, Mustaća i ekipu.
Tehnike likvidacije koje je osmislio FBI uz korišćenje ljudi iz podzemlja, kao i podmetanje lažnih letaka kako bi zavadili političke ekstremiste veoma su slični tehnikama naših službi.
Ono što filmu JUDAS AND THE BLACK MESSIAH daje poseban šarm jeste određena svedenost u realizaciji ali sa povremenim izlivima stilske inspiracije koja podseća na političke filmove sedamdesetih. Slikao ga je Sean Bobbitt, redovni saradnik Stevea McQueena ali Kingov Čikago ipak nije tako vibrantan kao njegov iz WIDOWSa.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment