LOST GIRLS AND LOVE HOTELS

 William Olsson režirao je adaptaciju romana Catherine Hanrahan o mladoj Amerikanki raspadačici koja radi u školi za stjuardese kao lektorka, a noću pije sa drugim expatima i prepušta se promiskuitetu sa meštanima po tokijskim hotelima.

Na tom putu, međutim, ona pronalazi ljubav koja je kao što i priliči Tokiju zabranjena, a kako bi se i očekivalo od nečega što je započeto u love hotelu, i nezdrava.

Film je jednostavan, u sebi ima tenziju trilera premda bi se najpre mogao definisati kao erotska drama, i veoma je zanimljiv, najpre jer je Alexandra Daddario odigrala zaista izuzetnu ulogu. Ovo nije prvi put da snima ozbiljnu "dramsku" ulogu ali čini mi se da je u ovoj roli zaista napravila u potpunosti zaokružen lik koji po mnogo čemu "prevazilazi priču".

Šteta je što sam film, iako je veoma dobar, nije uspešan, pa ne može biti onakav "breakout" kakav ova uloga zaslužuje i ne afirmiše je izvan tipske podele seks bombe. No, verujem da će onaj ko treba doneti adekvatne zaključke i iz ovoga.

William Olsson je producirao izuzetan, i opet potcenjen film ONLY. Ovde imamo sličan slučaj. Naravno, sve u Tokiju izgleda bolje, pa možemo reći da je Olssonu bilo lako da na takvoj lokaciji snimi nešto bolje. Pa ipak, film je izuzetno vibrantan, sjajno slikan i lokacije su izvanredno odabrane i iskorišćene.

LOST GIRLS AND LOVE HOTELS ima jednostavnu priču i bazira se na jednom liku, jednom glumcu i jednom gradu. Samim tim, može i da ne legne gledaocu. Ali može i da legne.

* * * / * * * *