Pogledao sam EL BAR Alexa De la Iglesije. Od LA COMMUNIDADa ovaj reditelj je samo bleda senka ono što je bio do tog filma. Od pomenutog remek-dela, nažalost krenuo je nizbrdo iako ne možemo reći da je mnogo odstupao od formule koja ga je proslavila. Štaviše, rekao bih da je De La Iglesia sve to vreme bio u stanju permanentnog kambeka koji mu je izmicao.
EL BAR se u tom smislu možda može izdvojiti kao njegov ponajbolji post-LA COMMUNIDAD film. Za početak, ovaj film ima barem jedan urnebesni set piece, i barem jedan urnebesni dijalog. I ima dosta dobrih scena između. Hawks bi rekao da je to na putu da bude dovoljno za dobar film.
De La Iglesia ovog puta pravi kamerni film, suspense komediju o grupi ljudi zatočenih u madridskom snack baru koji ne shvataju o čemu je reč da bi ubrzo skopčali da se nalaze u situaciji koja bi mogla imati apokaliptične razmere.
De La Iglesia voli glumce i u želji da ima što više zanimljivih stripovskih faca u ovom filmu možda ima kudikamo koji lik viška. Međutim, na kraju svakome uspeva da nađe funkciju. U vizuelnom pogledu takođe možemo reći da je maksimalno angažovan i da se trudi da maksimalno dinamizuje sve ono što njegovu priču čini kamernom. I u tom pogledu, iako EL BAR nije masterclass prevazilaženja klaustrofobije kao TALK RADIO Olivera Stonea, jeste film kome samonametnuta ograničenja ne smetaju i ne čine ga monotonim.
Ono što u određenom smislu utiče na izvesnu limitiranost atraktivnosti filma jeste premisa sa grupom ljudi zatvorenih u baru gde De La Iglesia samo deklarativno uspeva da "pokrije" opšta mesta ali se onda istim tim rešenjima potom obilato služi. Otud, možemo reći da su De la Iglesia i Guerricaechevarria više svesni koliko je njihova premisa u osnovi potrošena nego što su spremni da to prevaziđu.
No, obrni-okreni, EL BAR je film koji funkcioniše i koji podseća na De la Iglesiju, ali nikada ga baš nećemo ubrojati u njegov kanon.
* * * / * * * *
EL BAR se u tom smislu možda može izdvojiti kao njegov ponajbolji post-LA COMMUNIDAD film. Za početak, ovaj film ima barem jedan urnebesni set piece, i barem jedan urnebesni dijalog. I ima dosta dobrih scena između. Hawks bi rekao da je to na putu da bude dovoljno za dobar film.
De La Iglesia ovog puta pravi kamerni film, suspense komediju o grupi ljudi zatočenih u madridskom snack baru koji ne shvataju o čemu je reč da bi ubrzo skopčali da se nalaze u situaciji koja bi mogla imati apokaliptične razmere.
De La Iglesia voli glumce i u želji da ima što više zanimljivih stripovskih faca u ovom filmu možda ima kudikamo koji lik viška. Međutim, na kraju svakome uspeva da nađe funkciju. U vizuelnom pogledu takođe možemo reći da je maksimalno angažovan i da se trudi da maksimalno dinamizuje sve ono što njegovu priču čini kamernom. I u tom pogledu, iako EL BAR nije masterclass prevazilaženja klaustrofobije kao TALK RADIO Olivera Stonea, jeste film kome samonametnuta ograničenja ne smetaju i ne čine ga monotonim.
Ono što u određenom smislu utiče na izvesnu limitiranost atraktivnosti filma jeste premisa sa grupom ljudi zatvorenih u baru gde De La Iglesia samo deklarativno uspeva da "pokrije" opšta mesta ali se onda istim tim rešenjima potom obilato služi. Otud, možemo reći da su De la Iglesia i Guerricaechevarria više svesni koliko je njihova premisa u osnovi potrošena nego što su spremni da to prevaziđu.
No, obrni-okreni, EL BAR je film koji funkcioniše i koji podseća na De la Iglesiju, ali nikada ga baš nećemo ubrojati u njegov kanon.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment