Pogledao sam EVEREST Baltasara Kormakura, savremeni bergsfilm baziran na istinitoj priči o nesreći koja je zadesila učesnike komercijalnog uspona na Everest. Ako imamo u vidu da je bergsfilm žanr u kome nije lako napraviti veliku grešku, onda ne treba da čudi da Kormakur koji je, hteli mi to da priznamo ili ne, ipak jedan reditelj krajnje ograničenih mogućnosti, isporučio pristojan film. Međutim, ako umamo u vidu logistiku kojom je raspolagao u ovoj ambiciozonoj produkciji, napravio je jako puno grešaka i na kraju stvorio jedno ipak osrednje gledalačko iskustvo.
EVEREST traje oko dva sata i uprkos tome što ne možemo reći da ikada postaje instinski dosadan usled problema sa ritmom ili repetitivnošću, sasvim sigurno ne uspeva da zadrži pažnju gledalaca u najmanju ruku zato što Kormakur ne uspeva da dobro mapira samu planinu, ko je gde i šta koja pozicija u tim okolnostima znači. Gledalac otud ili mora da ostane razočaran ako film prati pažljivo, ili da se prepusti bučnom miksu zvuka i bioskopskom besu prirode.
Kada svemu tome dodamo da Kormakur nije baš propustio da snimi spektakl ali da je sasvim sigurno mogao da ga vizuelno pojača za nekoliko stepeni, EVEREST na kraju ostaje jedan po svemu osrednji film, sa dosta krupnih propusta. Jedan od njih je svakako apsurdna odluka na nivou podele da fizički spreman glumac Sam Worthington igra junaka koji je u podnožju i prolazi kroz prihološka vrtloženja, a da karakterne glumce baca u lavine i zamrzavanja u kojima oni nemaju šta da pruže. Talentovaniji reditelj ne bi sebi dopustio takvu grešku.
Bez namere da zvuči kao igra reči, ali EVEREST me je ostavio hladnim.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment