Frederic Schoendoerffer se specijalizovao za polar i u svom novom ostvarenju 96 HEURES dosledno nastavlja tu liniju. Posle rada na seriji BRAQUO iz nje je importovao Gerarda Lanvina u ulozi policijskog kapetana dočim Niels Arestrup u ulozi mafijaškog bosa kanališe slične uloge iz Audiardovih filmova. Uprkos inicijalno dobroj podeli i zanimljivoj postavci u kojoj mafijaš beži iz zatvora a zatim “hapsi” policajca koji ga je uhvatio ne bi li saznao ko ga je ocinkario da padne, film nažalost ne uspeva da profunkcioniše u punom kapacitetu koji bi se očekivao od bioskopskog polara, makar i kamernog kakav je ovog puta snimljen.
Činjenica da dosadašnji Schoendoerfferovi krimići nisu bili kamerni ipak nije osnovni razlog bledog utiska koji ostavlja ovaj film. U pogledu režije, Schoendoerffer se pristojno snašao, iako mu ovo nije najbolje realizovan film. Problem je više u tome što su scene konflikta između mafijaša i kapetana uglavnom bezidejne i svode se na manje ili više dobre dijaloge. Paradoksalno, ovo je prvi Schoendoerfferov film za koji mi se čini da bi mogao dobiti novi kvalitet ako bi se rimejkovao u Americi.
Lanvinov i Arestrupov lik deluju kao policajac i kriminalac opšte prakse bez nekog pravog obeležja po kome bi se izdvojili i uprkos tome što su henchmeni depersonalizovani, u pojedinim fazama oni pokazuju više života.
Nekoliko detalja na nivou zapleta je vrlo dobro skrojeno, i tim pre mislim da bi 96 HEURES imao budućnost u nekakvom američkom rimejku. Nažalost, i na nivou scenarija pa i na nivou režije, ovo je prvi slučaj da je Frederic Schoendoerffer izgubio korak sa žanrom kojim se bavi. 96 HEURES po svojoj kamernosti i jednostavnosti zbilja stoji kao izuzetak u njegovom opusu, kao jedan “tranzicioni” film u kome je pokušao nešto drugo i nije uspeo.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment