ЧИСТИЛИЩЕ

Sa velikim zakašnjenjem pogledao sam ЧИСТИЛИЩЕ Aleksandra Nevzorova, jedan od najautentičnijih ratnih filmova koje sam ikada gledao. U ovom filmu kao da je sabrano praktično sve što se može naći u jednom ratnom filmu - od rodoljublja, preko šovinizma, sadizma, herojstva, mizoginije, kritike rata, propagande, religijske simbolike, potpunog nihilizma i sve to je spakovano u mučan X-rated paket gde je teško odrediti da li bi ovaj film trebalo da bude X-rated zbog nasilja i krvoprolića, sakaćenja i masakriranja koje prikazuje ili zbog onoga što nudi u pogledu ideologije.

Nevzorovu je ovo jedini igrani film koji je snimio, i to deluje potpuno neverovatno ako imamo u vidu kako ovaj film iz 1997. godine izgleda, negde između Spielbergovog RYANa, Deodatovih koketiranja sa pseudodokumentarizmom i Klimovljevih osuda rata. Nevzorov u ovom filmu čitava dva sata neprekidno drži tonus, a film se po žanru ne može profilisati dalje od RATNI jer praktično nedovoljno prilazi bilo kojoj drugoj dramskoj konvenciji. Da, ima tu muške melodrame, ima tu jako puno akcije, ali film nekako sve te svoje žanrovske komponente podređuje entropiji rata.

Propagandna dimenzija filma je prisutna kako denotativno, u pogledu informacija koje donosi, recimo, o litvanskim snajperistkinjama ili afroameričkim plaćenicima/ konsultantima, ili o avganistanskim mudžahedinima koji ratuju na strani Čečena, i njihovom iživljavanju nad Rusima, ali onda sve preokrene ponekom potpuno bizarnom sadističkom akcijom samih protagonista, ili iznenadnim naletima kritike ruske vojne administracije. Ukratko, film donekle jeste propagandni, a odnekle nije ali ono što je sasvim sigurno je da se radi o apsolutno politički nekorektnom filmu čija se politička nekorektnost (koja se u pojedinim instancama može porediti sa karikaturom) može porediti sa političkom nekorektnošću samog rata Nevzorovljev film deluje kao najmoćnija ekranizacija priča o Vukovaru plasiranih u Dnevnikovom dodatku, koja bi se mogla zamisliti.

Ne bih se iznenadio da je recimo Roman Vasjanov prikazao ovaj film Davidu Ayeru kada je pripremao FURY jer između dva filma ima nekoliko sličnosti, s tim što je FURY ispeglani obrazovni program o herojstvu u odnosu na ovo.

Međutim, filmovi kao što je FURY sa druge strane imaju koherentnost i jasno profilisane likove dočim Nevzorov više mora da se osloni na kinesteziju, hipnotičnost filmskih prizora i evokaciju atmosfere košmara kao svoje adute. U tom pogledu, on je uspeo što se mene tiče. Međutim, ako gledaoca ne uspe da “upeca” u prvih desetak minuta svojom estetikom, slutim da se onda radi o potpuno negledljivom filmu.

Tehnička realizacija filma je prilično dobra, od pirotehnike do gorea (koji je doduše za početak jak na nivou zamisli, pa mu onda sama tehnička egzekucija nije presudna) a scenografija i kostim deluju kao vrlo verna rekonstrukcija. Ne bi me čudilo da su prave krpe i lokacije imale značajnu ulogu.

Ovakav intenzitet razaranja, obračuna, krvoprolića nije svojstven ni ruskoj niti bilo kojoj drugoj evropskoj kinematografiji pa slutim da je ovo bio značajan logistički poduhvat kad je reč o samoj produkciji. Kao producent filma potpisan je Boris Berezovski, tada još uvek miljenik Kremlja. On je i kasnije bio aktivan u filmskoj produkciji, finansirajući film kojim je branio sebe i svoj uspon do bogatstva u režiji auteur-plaćenika Pavela Lungina. 

* * * 1/2 / * * * *