MOSQUITO DER SCHAENDER

Jedan od paradoksa naše žanrovske istorije svakako je sadržan u tome da su pokušaji horora u našem bioskopskom i televizijskom filmu rezultirali dobro prihvaćenim ostvarenjima uprkos ranijoj prokazanosti ovih žanrova kod kritike. Međutim, to ne znači da u nekom trenutku naša kinematografija nije produkovala i jedan od onih filmova zbog kojih je horor osuđivan. Prvi primer toga napravio je naš reditelj Marijan Vajda, doduše van SFRJ, kada je posle fijaska filma ŠEKI SNIMA, PAZI SE praktično morao da napusti okvire naše produkcije. Vajda se ne bi mogao nazvati jugoslovenskim Ed Woodom jer on nije snimao filmove koji su loši zbog svojih apsurdnih zamisli. Njegovi filmovi su više bili oportuni i loši pokušaji u okviru konvencija koje je naša kinematografija tada već savladala. Bilo da su to “revije” kao što je ŠEKI SNIMA, ili adaptacije klasika pozorišne komedije kao IZBIRAČICA ili pak televizijski humor kao u ZAJEDNIČKOM STANU, Vajda se manje-više izražavao unutar savladanih formi koje su svi realizovali bolje. Potom je nastavio sa svojim raznim “narudžbenjacima” i na kraju je emigrirao.

Konačno sam se odlučio da pogledam MOSQUITO DER SCHAENDER, horor koji je Vajda snimio za nemačko govorno područje ali je danas ovaj film dostupan u raznim dubbovanim verzijama i “globalizovan” jer je u međuvremenu prepoznat kao ostvarenje koje uticalo na nastanak NEKROMANTIKa i mnogih drugih naslova koji su kombinovali art house i horor, ili pak samo gadne prizore.

Vajdin MOSQUITO je za početak svakako najbolji film koji je snimio u karijeri. Ako imamo u vidu da je film izašao 1977. slobodno možemo reći da je ovaj film ipak exploitation, mnogo pre nego odraz Vajdinog umetničkog bića. Pre 1977. je uveliko već došlo do ukrštanja art house estetike sa hororom, sa prikazima pomračenih umova i ekstremnog nasilja, i rekao bih da je Vajda - koji je i u SFRJ bio majstor niskobudžetnog filma sa velikim box office pretenzijama - prepoznao prostor u koji bi se mogao plasirati.

Što se mene tiče, premda nisam gledao sve filmove ovog tipa, MOSQUITO sasvim sigurno nije u gornjem domu ove vrste filmova. Za početak, uprkos tome što je film danas dostupan na besprekornoj kopiji, ne možemo reći da je Vajda u onom art segmentu, dakle u esteizovanoj fotografiji i sl. ponudio konzistentan izraz. Estetizacija varira od scene, od situacije do situacije, i ukupno uzev, loše slikane scene pretežu nad onim dobrim. Eksterijeri su bolje slikani od enterijera, i nema kohezije u fotografskom konceptu.

Kad je reč o prikazima seksa i nasilja, Vajda je tu vrlo direktan. Ono što možda najviše šokira jeste koliko je Vajda lišen takta u prikazu incesta/pedofilije, Iako kada podvučemo crtu, ovaj film možemo smatrati pitomim u seksualnom smislu, ali i vrlo direktnim, bez velikih rediteljskih intervencija u odnosu na dešavanja pred kamerom, ovo je jedan od retkih primera gde incest/pedofilija nije na bilo koji rediteljski način sakriven, nagovešten i sl. već je dat tupo i direktno kao i bilo koji drugi prizor gole žene.

Kad je reč o nasilju i tom nekrofilsko-kanibalističkom domenu ličnoti glavnog junaka, Vajda postiže efekat gađenja barem kod mene, iako za tu masku ne mogu reći da je naročito uverljiva. Ipak, kako je i tu vrlo direktan, ta banalnost režije na neki način stvara efekat banalnosti perverzije i daje joj neku čudnovatu ubedljivost.

Začuđujuće slabo je iskoristio lutke koje izopačeni glavni junak sakuplja i mislio sam da će one imati znatno važniju ulogu i snažniji efekat. Upravo na tako propuštenim prilikama, Vajda pokazuje svoj ipak niži rediteljski rang.

Otud se može reći da su najveći dometi ovog filma i transgresije upravo proistekli iz odsustva Vajdinih intervencija u rediteljskom pogledu. Scenarista ovog filma Mario D’Alcala je nastavio sa bavljenjem ovom vrstom filma po obodima.

Ako pogledamo globalnu dostupnost ovog filma, možemo reći da je ovo pre SRPSKOG FILMA verovatno bio najuticajniji produkt nekog našeg filmadžije u domenu horora. Šteta što sam film nije bolji, mada, gledano iz ove vizure, možda je baš ova trash bizarre cult margina i jedini prostor u kome su naši tadašnji reditelji mogli doprineti. 

* * / * * * *