Pre nekog vremena pogledao sam Argentov GIALLO. Ipak, uzdržao sam se od toga da pišem odmah o tom filmu kako se cela priča ne bi svela na paušalno konstatovanje da je reč o groznom filmu. Ipak, velikan kao što je Dario nije zalužio da se bude tako površan prema njemu čak i kad je posrnuo.
Jedna od osnovnih stvari vezanih za recepciju Argentovog rada je to da su njegovi filmovi zahtevali strpljenje i da je prošao dosta osporavanja dok nije došao do svog današnjeg statusa jednog nesporno uvaženog filmmejkera internacionalonog renomea.
U tom smislu, interesantno je kako su oni koji su ima pažnje i sluha za Argenta tako lako digli ruke od njega kad su počeli da se ređaju IL CARTAIO, GIALLO i sl.
Upravo je GIALLO u tom smislu interesantan jer on zaista izgleda kao nešto što su opisivali kritičari koji nisu razumeli njegove klaske. Gotovo da se savršeno uklapa u posprdne ili oštre komentare na koje su nailiazili PROFONDO ROSSO ili OPERA.
U tom smislu, intresantno je da Argento što je ugledniji i priznatiji, praktično snima sve banalnije i petparačkije filmove, kao da je namerno sebe pokušao da sve na nivo karikature kakvom su ga neki predstavljali u vreme dok je još bio genije.
Ako tome dodamo da se sa TERZA MADRE i GIALLO, Argento zapravo posrao na sve ono što se smatralo transgresivnim, oniričkum, autentično iracionalnim, vrednim u dve struje svog stvaralaštva i na neki način sugeriosao da ako u tome nema smisla sad kad je najzreliji, zašto bi bilo više smisla u fazi kada je bio početnik.
I zaista, čini se da što je više teorije ispisano o Argentu, njegov rad postaje sve gluplji i površniji.
Tome se svakako ne može naći opravdanje u krivici producenata. Oni danas upravo vape za onim što je Argento nekada bio a to je kvalitetan Euro-flavored horor kojim če njegova fanbaza i eventualni festivali biti zadovoljni.
Sam GIALLO je navodno bio optrećen mešanjem producenata ali sam kvalitet materijala, glume, šminke, kostima, sugeriše javašluk na najbazičnijem nivou i loša rešenja u aspektima gde se producenti sigurno nisu mešali.
Otpisati Argentova recentna saplitanja kao puku senilnost mislim da je easy way out jer niti je ijedan od tih filmova imao prizvuk tezge niti danas postoji tržište koja zanimaju italijanski hackovi. Danas, što se Evrope tiče nesumnjivo najbolje prolaze dobri i provokativni naslovi i očigledno je prošlo vreme Jessa Franca i Lucio Fulcija.
Po nekim patternima stranputica reditelja-veterana do krize dolazi ili usled nerazumevanja okoline za starog majstora (što u Argentovom slučaju sudeći po imenima koja attachuje, frekvenciji rada i priznanju svakako nije slučaj) ili zbog grčevitog pokušđaja da porbaju nešto novo, da se pokažu na neki drugi način (što se za Argenta na prvi pogld ne bi moglo reći) ili pak zbog potonuća u vlastiti manirizam.
Potonuće u manirizam bi se eventualno moglo aplicirati na Argento kada je reč o izboru tema ali svakako ne i kada je reč o egzekuciji.
Upravo taj odnos forme i sadržaja koji je bio osnov Argentovih ranih uspeha, sada je potpuno poremećen i njegovo vladanje formom u recentnim radovima je gotovo nepostojeće. Sasvim je sigurno i sam Argento svestan koliko su njegovi set-pieceovi bili ključni za uspeh i suštinski, manirizam bi se ponajpre u njegovom slučaju mogao manifstovati u forsiranju set-pieceova suprotno zahtevima priče.
Međutim, ne, Argentov skorašnji opus se u odnosu na rani upravo razlikuje po miljeu, temama i zapletima i to je vrlo neobično.
Isto tako, interesantno je da po prvi put u karijeri u tri poseldnja filma, HITCHCOCK, TERZA MADRE i GIALLOu daje vrlo jasne refrenece već u naslovu koji se odnose na uzor, žanr ili tačke iz vlastitog opusa.
Reklo bi se dakle da su ovi poslednji naslovi na neki način Argentov rad koji se hrani samim sobom, međutim, postavlja se pitanje svrhe & namere tih filmova.
Po prenaglašenosti motiva kojima se bavi, dizajnu likova i sl. GIALLO najviše liči na parodiju. Količina klišea na nivou zapleta i karaktera i neke deonice koje odišu potpunom anahronošću navode na pomisao da je reč o direktnoj parodiji. Otud ovom filmu nedostaju svi oni touchevi koji je Argentov "uzdizao" i "izdvajao" svoje kanonske filmove.
Gluma Adrien Brodyja i Emmanuelle Seigner doprinosi utisku parodije. Brody kao da kanališe neku Italo trashy verziju Al Pacina iz HEAT. Kad smo već kod Pacina, njegov trag nas dovodi do naslova koji kanališe sličnu vrstu naivnog manipulisanja klišeima a to je CRUISING William Friedkina.
GIALLO međutim nije dovoljno dobra parodija a njegovi groteskni elementi nisu dovoljno interesantni da bi se mogao percipirati kao subkulturni artefakt tipa CRUISING.
Sve ove petpostavke dovode do hipoteze da Argento to sve radi namerno, to jest da možda ne snima loše filmove namerno, već da namerno pokušava da parodira žanr u čemu nije naročito vešt.
I tu se uviđa pattern oji ga dovodi u vezu sa još jednim posrnulim majstorom a to je Cronenberg. Naime, po Cronenbergovom recentnom opusu oličenom u HISTORY OF VIOLENCE i EASTERN PROMISES, on beži od svog kanonskog opusa vezanog za horor u nešto gde se zapravo rediteljski ne snalazi.
Rekao bih da Argento takođe želi da pobegne iz horora ali da pošto ne može da nađe finansijere za bilo šta drugo, jer nema Cronenbergov praktični festivalski ugled (Croneberg je učesnik i pobednik a Argento je ipak tek na nivou retrospektiva prisutan na festivalima) onda on beži od horora urađenog na svoj način tako što ga obesmišljava.
Nažalost, ti pokušaji unapređivanja na kraju završavaju kao unazađivanje a Argento se kako već rekoh srozava na sve ono loše što su učitavali oni koji nisu imali strpljenja da ga razumeju.
Jedna od osnovnih stvari vezanih za recepciju Argentovog rada je to da su njegovi filmovi zahtevali strpljenje i da je prošao dosta osporavanja dok nije došao do svog današnjeg statusa jednog nesporno uvaženog filmmejkera internacionalonog renomea.
U tom smislu, interesantno je kako su oni koji su ima pažnje i sluha za Argenta tako lako digli ruke od njega kad su počeli da se ređaju IL CARTAIO, GIALLO i sl.
Upravo je GIALLO u tom smislu interesantan jer on zaista izgleda kao nešto što su opisivali kritičari koji nisu razumeli njegove klaske. Gotovo da se savršeno uklapa u posprdne ili oštre komentare na koje su nailiazili PROFONDO ROSSO ili OPERA.
U tom smislu, intresantno je da Argento što je ugledniji i priznatiji, praktično snima sve banalnije i petparačkije filmove, kao da je namerno sebe pokušao da sve na nivo karikature kakvom su ga neki predstavljali u vreme dok je još bio genije.
Ako tome dodamo da se sa TERZA MADRE i GIALLO, Argento zapravo posrao na sve ono što se smatralo transgresivnim, oniričkum, autentično iracionalnim, vrednim u dve struje svog stvaralaštva i na neki način sugeriosao da ako u tome nema smisla sad kad je najzreliji, zašto bi bilo više smisla u fazi kada je bio početnik.
I zaista, čini se da što je više teorije ispisano o Argentu, njegov rad postaje sve gluplji i površniji.
Tome se svakako ne može naći opravdanje u krivici producenata. Oni danas upravo vape za onim što je Argento nekada bio a to je kvalitetan Euro-flavored horor kojim če njegova fanbaza i eventualni festivali biti zadovoljni.
Sam GIALLO je navodno bio optrećen mešanjem producenata ali sam kvalitet materijala, glume, šminke, kostima, sugeriše javašluk na najbazičnijem nivou i loša rešenja u aspektima gde se producenti sigurno nisu mešali.
Otpisati Argentova recentna saplitanja kao puku senilnost mislim da je easy way out jer niti je ijedan od tih filmova imao prizvuk tezge niti danas postoji tržište koja zanimaju italijanski hackovi. Danas, što se Evrope tiče nesumnjivo najbolje prolaze dobri i provokativni naslovi i očigledno je prošlo vreme Jessa Franca i Lucio Fulcija.
Po nekim patternima stranputica reditelja-veterana do krize dolazi ili usled nerazumevanja okoline za starog majstora (što u Argentovom slučaju sudeći po imenima koja attachuje, frekvenciji rada i priznanju svakako nije slučaj) ili zbog grčevitog pokušđaja da porbaju nešto novo, da se pokažu na neki drugi način (što se za Argenta na prvi pogld ne bi moglo reći) ili pak zbog potonuća u vlastiti manirizam.
Potonuće u manirizam bi se eventualno moglo aplicirati na Argento kada je reč o izboru tema ali svakako ne i kada je reč o egzekuciji.
Upravo taj odnos forme i sadržaja koji je bio osnov Argentovih ranih uspeha, sada je potpuno poremećen i njegovo vladanje formom u recentnim radovima je gotovo nepostojeće. Sasvim je sigurno i sam Argento svestan koliko su njegovi set-pieceovi bili ključni za uspeh i suštinski, manirizam bi se ponajpre u njegovom slučaju mogao manifstovati u forsiranju set-pieceova suprotno zahtevima priče.
Međutim, ne, Argentov skorašnji opus se u odnosu na rani upravo razlikuje po miljeu, temama i zapletima i to je vrlo neobično.
Isto tako, interesantno je da po prvi put u karijeri u tri poseldnja filma, HITCHCOCK, TERZA MADRE i GIALLOu daje vrlo jasne refrenece već u naslovu koji se odnose na uzor, žanr ili tačke iz vlastitog opusa.
Reklo bi se dakle da su ovi poslednji naslovi na neki način Argentov rad koji se hrani samim sobom, međutim, postavlja se pitanje svrhe & namere tih filmova.
Po prenaglašenosti motiva kojima se bavi, dizajnu likova i sl. GIALLO najviše liči na parodiju. Količina klišea na nivou zapleta i karaktera i neke deonice koje odišu potpunom anahronošću navode na pomisao da je reč o direktnoj parodiji. Otud ovom filmu nedostaju svi oni touchevi koji je Argentov "uzdizao" i "izdvajao" svoje kanonske filmove.
Gluma Adrien Brodyja i Emmanuelle Seigner doprinosi utisku parodije. Brody kao da kanališe neku Italo trashy verziju Al Pacina iz HEAT. Kad smo već kod Pacina, njegov trag nas dovodi do naslova koji kanališe sličnu vrstu naivnog manipulisanja klišeima a to je CRUISING William Friedkina.
GIALLO međutim nije dovoljno dobra parodija a njegovi groteskni elementi nisu dovoljno interesantni da bi se mogao percipirati kao subkulturni artefakt tipa CRUISING.
Sve ove petpostavke dovode do hipoteze da Argento to sve radi namerno, to jest da možda ne snima loše filmove namerno, već da namerno pokušava da parodira žanr u čemu nije naročito vešt.
I tu se uviđa pattern oji ga dovodi u vezu sa još jednim posrnulim majstorom a to je Cronenberg. Naime, po Cronenbergovom recentnom opusu oličenom u HISTORY OF VIOLENCE i EASTERN PROMISES, on beži od svog kanonskog opusa vezanog za horor u nešto gde se zapravo rediteljski ne snalazi.
Rekao bih da Argento takođe želi da pobegne iz horora ali da pošto ne može da nađe finansijere za bilo šta drugo, jer nema Cronenbergov praktični festivalski ugled (Croneberg je učesnik i pobednik a Argento je ipak tek na nivou retrospektiva prisutan na festivalima) onda on beži od horora urađenog na svoj način tako što ga obesmišljava.
Nažalost, ti pokušaji unapređivanja na kraju završavaju kao unazađivanje a Argento se kako već rekoh srozava na sve ono loše što su učitavali oni koji nisu imali strpljenja da ga razumeju.
No comments:
Post a Comment