Sa velikim uživanjem pogledao sam TV film Paul Schradera WITCH HUNT. Ova HBO produkcija iz 1994. bio je drugi film o detektivu H.P. Lovecraftu koji rešava slučajeve u alternativnoj američkoj prošlosti u kojoj su ljudi masovno ovladali magijom.
Scenario za oba filma napisao je Joseph Dougherty koji je potom ostvario karijeru na televiziji ali maštovitost ovih filmova sugeriše da je mogao postići još više. S druge strane, možda i nije pošto WITCH HUNT pruža jednu naročitu vrstu ugođaja. Štaviše, rekao bih da poseban ugođaj nudi ljudima koji su završili FDU pošto je WITCH HUNT skup svega što su pajkićevci želeli da snime a nisu umeli/smeli. Taj spoj filma-o-filmu, polemike o Holivudu, politike i ezoterije potpuno je na liniji pajkićevskih vizija koje pak proističu iz spisa Kennetha Angera i sličnih holivudskih autsajdera.
Sasvim je jasno da je zaplet o makartističkom progonu magijaša metafora o komunizmu, međutim, ono što je interesantno jeste sama priroda magije koja je istovremeno izvor mnogo toga pozitivnog ali i negativnog. Ako u tom smislu, Dougherty i Schrader tumače komunizam bez jednodimenzionalnog predznaka, onda WITCH HUNTa spada među zrelije političke metafore na filmu jer inače komunizam u američkom filmu obično biva tretiran ili kao nešto pozitivno, ili kao negativno, ili kao dezideologizovana razbibriga grupe cool ljudi i idealista.
Naravno, sasvim je moguće i da su se Schrader i Dougherty zaustavili na tome da im je naprosto zgodno da u svojoj alternativnoj istoriji iskoriste magiju radi metafore.
Ukoliko ipak poverujemo da nisu, onda se pored dvoseklog mača komunizma u WITCH HUNTu otvara još jedna ideološka linija tretmana političke prakse. Naime, tradicija konzervativne ali i liberalne političke misli otpisuje komunizam kao opciju zbog uverenja da realpolitika ne dozvoljava koncept magičnih, genijalnih rešenja, revolucionarnh preokreta sa permanentnim rezultatima, odnosno da su politički procesi dugi i postupni. Uvođenjem ideje magije kao zamene za komunizam u Americi pedesetih i progonom koji vrši cinični dvolični korumpirani mejnstrim političar, Dougherty i Schrader dotiču samu bit ove filozofije.
Međutim, izvan ideološke dimenzije koja smešta WITCH HUNT uz rame sa televizijskim draguljem liberalnog-aktivističkog-levičarskog Holivuda istog tog vremena s početka devedesetih a to je izvanredna serija WILD PALMS, Dougherty nudi jedan vrlo maštovit i duhovit scenario koji se poigrava sa noir ključem kako na nivou priče tako i i na nivou dizajna.
Schrader nije majstor režije kao Zemeckis ili Curtis Hanson pa da WITCH HUNT digne na nivo jedne od definitivnih dekonstrukcija Holivuda kao što su oni uradili sa ROGER RABBITom i LA CONFIDENTIAL ali ako imamo u vidu da je ovo ipak TV film iz 1994. gopdine, mora se priznati da je uradio sasvim solidan posao.
WITCH HUNT zbog svoje teme obiluje specijalnim efektima koji su iz današnje vizure naravno naivni ali ako imamo u vidu da su tih dana T2, JURASSIC PARK i DEATH BECOMES HER bili vrhunac specijalnih efekata (a WITCH HUNT je po prirodi svojih efekata najbliži DEATH BECOMES HER) onda su oni u stvari iznenađujuće dobri za jednu ovako atipičnu televizijsku produkciju.
Glumačka podela je odlična - Penelope Ann Miller je sjajna femme fatale a Julian Sands i Eric Bogosian su briljantni negativci. Najslabija tačka je Dennis Hopper koji nema dovoljno magnetizma i energije u glavnoj ulozi detektiva Lovecrafta koji je jedna chandlerovska figura za koju je potreban drugačiji stil glume.
U svakom slučaju, WITCH HUNT stoji kao izuzetno interesantan curio i jedna od najpotentnijih tačaka u Schraderovoj sasvim solidnoj rediteljskoj karijeri.
Scenario za oba filma napisao je Joseph Dougherty koji je potom ostvario karijeru na televiziji ali maštovitost ovih filmova sugeriše da je mogao postići još više. S druge strane, možda i nije pošto WITCH HUNT pruža jednu naročitu vrstu ugođaja. Štaviše, rekao bih da poseban ugođaj nudi ljudima koji su završili FDU pošto je WITCH HUNT skup svega što su pajkićevci želeli da snime a nisu umeli/smeli. Taj spoj filma-o-filmu, polemike o Holivudu, politike i ezoterije potpuno je na liniji pajkićevskih vizija koje pak proističu iz spisa Kennetha Angera i sličnih holivudskih autsajdera.
Sasvim je jasno da je zaplet o makartističkom progonu magijaša metafora o komunizmu, međutim, ono što je interesantno jeste sama priroda magije koja je istovremeno izvor mnogo toga pozitivnog ali i negativnog. Ako u tom smislu, Dougherty i Schrader tumače komunizam bez jednodimenzionalnog predznaka, onda WITCH HUNTa spada među zrelije političke metafore na filmu jer inače komunizam u američkom filmu obično biva tretiran ili kao nešto pozitivno, ili kao negativno, ili kao dezideologizovana razbibriga grupe cool ljudi i idealista.
Naravno, sasvim je moguće i da su se Schrader i Dougherty zaustavili na tome da im je naprosto zgodno da u svojoj alternativnoj istoriji iskoriste magiju radi metafore.
Ukoliko ipak poverujemo da nisu, onda se pored dvoseklog mača komunizma u WITCH HUNTu otvara još jedna ideološka linija tretmana političke prakse. Naime, tradicija konzervativne ali i liberalne političke misli otpisuje komunizam kao opciju zbog uverenja da realpolitika ne dozvoljava koncept magičnih, genijalnih rešenja, revolucionarnh preokreta sa permanentnim rezultatima, odnosno da su politički procesi dugi i postupni. Uvođenjem ideje magije kao zamene za komunizam u Americi pedesetih i progonom koji vrši cinični dvolični korumpirani mejnstrim političar, Dougherty i Schrader dotiču samu bit ove filozofije.
Međutim, izvan ideološke dimenzije koja smešta WITCH HUNT uz rame sa televizijskim draguljem liberalnog-aktivističkog-levičarskog Holivuda istog tog vremena s početka devedesetih a to je izvanredna serija WILD PALMS, Dougherty nudi jedan vrlo maštovit i duhovit scenario koji se poigrava sa noir ključem kako na nivou priče tako i i na nivou dizajna.
Schrader nije majstor režije kao Zemeckis ili Curtis Hanson pa da WITCH HUNT digne na nivo jedne od definitivnih dekonstrukcija Holivuda kao što su oni uradili sa ROGER RABBITom i LA CONFIDENTIAL ali ako imamo u vidu da je ovo ipak TV film iz 1994. gopdine, mora se priznati da je uradio sasvim solidan posao.
WITCH HUNT zbog svoje teme obiluje specijalnim efektima koji su iz današnje vizure naravno naivni ali ako imamo u vidu da su tih dana T2, JURASSIC PARK i DEATH BECOMES HER bili vrhunac specijalnih efekata (a WITCH HUNT je po prirodi svojih efekata najbliži DEATH BECOMES HER) onda su oni u stvari iznenađujuće dobri za jednu ovako atipičnu televizijsku produkciju.
Glumačka podela je odlična - Penelope Ann Miller je sjajna femme fatale a Julian Sands i Eric Bogosian su briljantni negativci. Najslabija tačka je Dennis Hopper koji nema dovoljno magnetizma i energije u glavnoj ulozi detektiva Lovecrafta koji je jedna chandlerovska figura za koju je potreban drugačiji stil glume.
U svakom slučaju, WITCH HUNT stoji kao izuzetno interesantan curio i jedna od najpotentnijih tačaka u Schraderovoj sasvim solidnoj rediteljskoj karijeri.
No comments:
Post a Comment