Pogledao sam PULP Mike Hodgesa, pokušaj avangardnog ironičnog krimića u kome se ponovo sastala ekipa iz GET CARTERa. Hodgesov opus u najboljem izdanju karakterišu preciznost, jednostavnost i žanrovska doslednost o čemu svedoče GET CARTER i CROUPIER i u principu kad god je pokušavao da iskorači van toga nije se toliko dobro snalazio.
PULP, međutim, iako nije dobar kao njegovi vrhunski filmovi, nije ni promašaj. osnovni problem ovog filma je neujednačenost proistekla iz pokušaja da se jedna interesantna konvencionalna krimi priča obogati nekim ekscentričnim često čak i slapstick i apsurdnim detaljima. Hodgesu takva stilska mešavina očigledno ne dolazi spontano i PULP je tako vrlo usiljeno transgresivan.
Međutim, hteo Hodges to ili ne, film najveći kvalitet crpi iz svoje suštinske krimi postavke i koliko god Hodges bežao od nje, ona se iznova potvrđuje kao njegov najveći adut.
Humorističćki i ironični element tek sporadično uspeva da doprinese utisku filma, kroz pojedine efektne scene od kojih se po kvalitetu nesumnj9ivo izdvaja uvodna scena u daktilografskom birou.
Iako se u PULPu sporadično javljaju refernce na pulp pisce (najviše na izvanrednog Ross Macdonalda koga doduše ja ni ne smatram za pulp) i sama priča je pulpy, ali u krajnem skoru ovaj film, uprkos naslovu, nije suštinski bitno ostvarenje kad je reč o nadovezivanju na tradicije i konvencije, odnopsno njihovo komentarisanje.
Iako se za Hodgesa može reći da se i u svojim serioznim filmovima koristio poznatim pulpy mitemama, njegova najveća snaga bila je u tome što je kodifikovanom gangsterskom miljeu ulivao ubedljivost.
U tom smislu, Hodges očigledno zaista nije pravi čovek za takve postmodrne zahvate.
PULP nije onoliko dobar film koliko bi tema, Caine i Hodges obećavali ali nije ni onoliko promašen koliko je mogao biti.
* * 1/2 / * * * *
PULP, međutim, iako nije dobar kao njegovi vrhunski filmovi, nije ni promašaj. osnovni problem ovog filma je neujednačenost proistekla iz pokušaja da se jedna interesantna konvencionalna krimi priča obogati nekim ekscentričnim često čak i slapstick i apsurdnim detaljima. Hodgesu takva stilska mešavina očigledno ne dolazi spontano i PULP je tako vrlo usiljeno transgresivan.
Međutim, hteo Hodges to ili ne, film najveći kvalitet crpi iz svoje suštinske krimi postavke i koliko god Hodges bežao od nje, ona se iznova potvrđuje kao njegov najveći adut.
Humorističćki i ironični element tek sporadično uspeva da doprinese utisku filma, kroz pojedine efektne scene od kojih se po kvalitetu nesumnj9ivo izdvaja uvodna scena u daktilografskom birou.
Iako se u PULPu sporadično javljaju refernce na pulp pisce (najviše na izvanrednog Ross Macdonalda koga doduše ja ni ne smatram za pulp) i sama priča je pulpy, ali u krajnem skoru ovaj film, uprkos naslovu, nije suštinski bitno ostvarenje kad je reč o nadovezivanju na tradicije i konvencije, odnopsno njihovo komentarisanje.
Iako se za Hodgesa može reći da se i u svojim serioznim filmovima koristio poznatim pulpy mitemama, njegova najveća snaga bila je u tome što je kodifikovanom gangsterskom miljeu ulivao ubedljivost.
U tom smislu, Hodges očigledno zaista nije pravi čovek za takve postmodrne zahvate.
PULP nije onoliko dobar film koliko bi tema, Caine i Hodges obećavali ali nije ni onoliko promašen koliko je mogao biti.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment