Pogledao sam INJU Barbeta Schroedera, interesantan starački triler kojim Barbet pokazuje da je i dalje relativno vitalan i da može da postigne izvesne rezultate u igranom filmu.
Kad kažem relativno vitalan, pre svega mislim na njegovu sigurnost u pričanju priče, još uvek razvijenu sposobnost da drži film pod kontrolom što se tiče tempa i jasnoće. Ono gde je u ovom konkretnom filmu Barbet nešto slabiji jeste sam filmski deo, odnosno reklo bi se da je izostao neki interesantniji vizuelni koncept koji bi upotpunio ovu pulpy priču.
Kad je reč o referencama koje INJU evocira pre svega je to TENEBRAE Dario Argenta, zatim Olivier Assayasov DEMONLOVER a iz drugog plana sigurno i Ridley Scottov BLACK RAIN. Na TENEBRAE, INJU liči po samim osnovima svog plota, s tim što se Barbet fokusira na priču dok Argentu priča služi kao kostur za igradnju set-pieceova. S druge strane, sa DEONLOVERom deli susret Francuske i Japana na nivo culture clasha i odnosa Oksidentalaca prema pop kulturi, međutim, Assayasov film je mnogo energičniji, živopisniji, opušteniji u odnosu na Aziju čak i onda kad je fetišizuje. Detektivksa priča i stereotipi Japana podsećaju na BLACK RAIN Ridley Scotta koji je međutim imao jasan vizuelni koncept i nadovezivao se na tradiciju 80s policijskog filma. U odnosu, dakle, na ove referentne naslove sa pulpy pričom i fascinacijom Japanom, INJU nema uzbudljiv vizelani koncept i na kraju po konvencionalnosti režije najviše liči na M. BUTTERFLY.
Na svu sreću, konvencionalnost u postupku ne remeti njegovu dinamiku i, ruku na srce, imajući u vidu u kojim je godinama Barbert, nema čega da se stidi.
Problem nastupa sa žanrovskim određenjem pošto je ovakva straight interpretacija jedne tako pulpy priče poslednji put mogla da prođe kod Fritz Langa. Iako Barbet fokus stavlja na priču odnosno zaplet, njihov ton i razrešenje teško da mofgu biti sveži sami za sebe. Štaviše, ne samo da je plot twist očigledan već je i nezadovoljavajući, čak i za one koje nije razmazila Južna Koreja. Iako je ovo film koji ne zavisi od twista, ipak jeste priča koja mora imati sposobnost da manipuliše gledaocem i izaziva neku reakciju a rekao bih da Barbet to radi blago i akademski.
Na svu sreću pulp polaz je kao korov i uprkos svemu drži celu stvar na okupu te INJU paradoskalno najbolji utisak ostavlja upravo zbog onoga što je u njemu najbanalnije i najnaivnije a to je priča o piscu koji u Japanu pokušava da nađe selindžerovsku figuru opasnog krimi-pisca. Niko ne ume bolje da fetišizuje neku profesiju od Francuza, niti da sofisticiranije zapakuje olinjali šund zaplet. Ako tome dodamo da je Barbet reditelj koji je možda Francuz sa najdužim stažom u savremenom Holivudu gde je snimio neke odlične filmove, i što je još važnije, nijedan koji bar u nekom aspektu nije bio nezanimljiv, INJU je vrlo zdrav projekat. Savakako da nije ispunio sve potencijale, no osetile su se i pozitivne strane Barbetove staračke ali ipak znalačke ruke, između ostalog i u tretmanu hit and miss francuskog stara Benoit Magimela i zato INJU stoji kao prijatan old fashioned misterija koja će biti najintereantnija onima koji ne znaju ništa i onima koji znaju sve o krimiću. Ipak, nema veliku budućnost na najvećem tržištu a to je ono u sredini.
* * * / * * * *
Kad kažem relativno vitalan, pre svega mislim na njegovu sigurnost u pričanju priče, još uvek razvijenu sposobnost da drži film pod kontrolom što se tiče tempa i jasnoće. Ono gde je u ovom konkretnom filmu Barbet nešto slabiji jeste sam filmski deo, odnosno reklo bi se da je izostao neki interesantniji vizuelni koncept koji bi upotpunio ovu pulpy priču.
Kad je reč o referencama koje INJU evocira pre svega je to TENEBRAE Dario Argenta, zatim Olivier Assayasov DEMONLOVER a iz drugog plana sigurno i Ridley Scottov BLACK RAIN. Na TENEBRAE, INJU liči po samim osnovima svog plota, s tim što se Barbet fokusira na priču dok Argentu priča služi kao kostur za igradnju set-pieceova. S druge strane, sa DEONLOVERom deli susret Francuske i Japana na nivo culture clasha i odnosa Oksidentalaca prema pop kulturi, međutim, Assayasov film je mnogo energičniji, živopisniji, opušteniji u odnosu na Aziju čak i onda kad je fetišizuje. Detektivksa priča i stereotipi Japana podsećaju na BLACK RAIN Ridley Scotta koji je međutim imao jasan vizuelni koncept i nadovezivao se na tradiciju 80s policijskog filma. U odnosu, dakle, na ove referentne naslove sa pulpy pričom i fascinacijom Japanom, INJU nema uzbudljiv vizelani koncept i na kraju po konvencionalnosti režije najviše liči na M. BUTTERFLY.
Na svu sreću, konvencionalnost u postupku ne remeti njegovu dinamiku i, ruku na srce, imajući u vidu u kojim je godinama Barbert, nema čega da se stidi.
Problem nastupa sa žanrovskim određenjem pošto je ovakva straight interpretacija jedne tako pulpy priče poslednji put mogla da prođe kod Fritz Langa. Iako Barbet fokus stavlja na priču odnosno zaplet, njihov ton i razrešenje teško da mofgu biti sveži sami za sebe. Štaviše, ne samo da je plot twist očigledan već je i nezadovoljavajući, čak i za one koje nije razmazila Južna Koreja. Iako je ovo film koji ne zavisi od twista, ipak jeste priča koja mora imati sposobnost da manipuliše gledaocem i izaziva neku reakciju a rekao bih da Barbet to radi blago i akademski.
Na svu sreću pulp polaz je kao korov i uprkos svemu drži celu stvar na okupu te INJU paradoskalno najbolji utisak ostavlja upravo zbog onoga što je u njemu najbanalnije i najnaivnije a to je priča o piscu koji u Japanu pokušava da nađe selindžerovsku figuru opasnog krimi-pisca. Niko ne ume bolje da fetišizuje neku profesiju od Francuza, niti da sofisticiranije zapakuje olinjali šund zaplet. Ako tome dodamo da je Barbet reditelj koji je možda Francuz sa najdužim stažom u savremenom Holivudu gde je snimio neke odlične filmove, i što je još važnije, nijedan koji bar u nekom aspektu nije bio nezanimljiv, INJU je vrlo zdrav projekat. Savakako da nije ispunio sve potencijale, no osetile su se i pozitivne strane Barbetove staračke ali ipak znalačke ruke, između ostalog i u tretmanu hit and miss francuskog stara Benoit Magimela i zato INJU stoji kao prijatan old fashioned misterija koja će biti najintereantnija onima koji ne znaju ništa i onima koji znaju sve o krimiću. Ipak, nema veliku budućnost na najvećem tržištu a to je ono u sredini.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment