Sa velikim zakašnjenjem pogledao sam PAPARAZZI Paul Abascala. Iako sam veliki fan Firerovog rada, i kao reditelja i kao producenta, i smatram da je sa APOCALYPTOm dokazao da je jedan od najinteresantnijih holivudskih umova, ovaj naslov mi je nekako izmakao u vreme premijere 2004. godine.
Jedan od razloga je i reditelj Paul Abascal, bivši frizer, koji je preuzeo režiju izvanrednog filma PAYBACK od Helgelanda i proslavio se na tako neprijatan način. Iako se između filmova mogu povući jasne paralele - oba su svedene osvetničke priče o junako koji je jasno definisao svoju odmazdu od koje ne odustaje, u PAYBACKu je jesano da je Abascal nasledio plodan materija A-klase od Helgelanda.
PAPARAZZI je u polazu zanimljiv upravo zbog svoje svedenosti i jednostavnosti premise o glumcu iz akcionih filmova koji se sveti paparacima koji mu uništavaju život. Jednostavnost postupka čini ga komunikativnim ali ga isto tako tema u kojoj je celebrity glavni junak čini i pomalo hermetičnim, što svemu daje interesantnu dimenziju jer PAPARAZZI u stvari ne pritiska dugmiće publike kao većina drugih vengeance filmova koji bude ono nasilno u publici već više izražava stav filmskih radnika. Reko bi se da je PAPARAZZI intimni exploitation film.
Međutim, upravo se kroz ovako svedenu postavku pokazuje koliki su majstori bili reditelj sedamdesetih jer, za razliku od njih, Abascal ne uspeva da postigne čak ni minimalnu ubedljivost. Iako su i Winner & ekipa imali ponekad likove koji su preterano pozitivni i suočeni sa neoprostivo negativnim i na bazi toga, amltene bez sive zone, gradili film, Abasacl se ne snalazi u takvoj podeli. Njegovi junaci su crno-beli i to ne samo da ne pije vodu nego i smeta.
Štaviše, Cole Hauser kao glavni junak postaje antipatičan pre svega zbog toga koliko je pozitivan, kao da njegov lik nema nikakav drugi unutrašnji život izuzev da ispoljava svoju dobrohotnost.
Kroz Abascalov film se možda najjasnije može razumeti značaj ljukskog faktoa čak i u jednoj ovako mehaničkoj strukturi. Očigledno je da su podele iz sedamdesetih umele bolje da publici prodaju takvu naivnost.
Sigurno da toj neubedljivosti doprinosi i sam Cole Hauser u glavnoj ulozi koji ima hladnoću i grubost mladog James Remara ali nema, ili bar u ovoj fazi nije imao ono što je potrebo za leading mana. Hauser profunckioniše kao glumac tek u fazi kada njegov lik krene da se sveti i čini krivična dela i tada odaje utisak da se u anđelu krije demon. Ipak, kada to krene svaka kopča sa njegovim likom je nepovratno izgubljena.
Negativci sa kojima se suočava su nešto kaloričniji i igraju ih Tom Sizemore i Daniel Baldwin ali oni nisu pravi takmaci Hauseru jer su fizički slabiji u direktnoj konfrontaciji, a kao likovi su pak pitoreskniji tako da izgledaju kao da su iz dva različita filma.
Ako nesposobnosti glumca dodamo zaista nizak nivo Abascalove realizacije koji je bliži DTVu nego bioskopu, PAPRAZZI uspeva da funkcioniše samo na nivou lepo zamišljene, efikasne diverzije koja oživljava obrasce koji su isuviše passe za mejnstrim (osim kad ih radi Cronenberg u HISTORY OF VIOLENCE) i suviše pretenciozni za DTV. I upravo na toj ničijoj zemlji, PAPARAZZI gradi svoju autentičnost kako što ju je superiorno realizovani PAYBACK izgradio 1999. godine.
PAPRAZZI je naravno suviše redak primer reakcionarnog vengeance filma u savremenom Holivudu da prođe nezapaženo. Šteta je samo što je očajno napravljen.
* * / * * * *
Jedan od razloga je i reditelj Paul Abascal, bivši frizer, koji je preuzeo režiju izvanrednog filma PAYBACK od Helgelanda i proslavio se na tako neprijatan način. Iako se između filmova mogu povući jasne paralele - oba su svedene osvetničke priče o junako koji je jasno definisao svoju odmazdu od koje ne odustaje, u PAYBACKu je jesano da je Abascal nasledio plodan materija A-klase od Helgelanda.
PAPARAZZI je u polazu zanimljiv upravo zbog svoje svedenosti i jednostavnosti premise o glumcu iz akcionih filmova koji se sveti paparacima koji mu uništavaju život. Jednostavnost postupka čini ga komunikativnim ali ga isto tako tema u kojoj je celebrity glavni junak čini i pomalo hermetičnim, što svemu daje interesantnu dimenziju jer PAPARAZZI u stvari ne pritiska dugmiće publike kao većina drugih vengeance filmova koji bude ono nasilno u publici već više izražava stav filmskih radnika. Reko bi se da je PAPARAZZI intimni exploitation film.
Međutim, upravo se kroz ovako svedenu postavku pokazuje koliki su majstori bili reditelj sedamdesetih jer, za razliku od njih, Abascal ne uspeva da postigne čak ni minimalnu ubedljivost. Iako su i Winner & ekipa imali ponekad likove koji su preterano pozitivni i suočeni sa neoprostivo negativnim i na bazi toga, amltene bez sive zone, gradili film, Abasacl se ne snalazi u takvoj podeli. Njegovi junaci su crno-beli i to ne samo da ne pije vodu nego i smeta.
Štaviše, Cole Hauser kao glavni junak postaje antipatičan pre svega zbog toga koliko je pozitivan, kao da njegov lik nema nikakav drugi unutrašnji život izuzev da ispoljava svoju dobrohotnost.
Kroz Abascalov film se možda najjasnije može razumeti značaj ljukskog faktoa čak i u jednoj ovako mehaničkoj strukturi. Očigledno je da su podele iz sedamdesetih umele bolje da publici prodaju takvu naivnost.
Sigurno da toj neubedljivosti doprinosi i sam Cole Hauser u glavnoj ulozi koji ima hladnoću i grubost mladog James Remara ali nema, ili bar u ovoj fazi nije imao ono što je potrebo za leading mana. Hauser profunckioniše kao glumac tek u fazi kada njegov lik krene da se sveti i čini krivična dela i tada odaje utisak da se u anđelu krije demon. Ipak, kada to krene svaka kopča sa njegovim likom je nepovratno izgubljena.
Negativci sa kojima se suočava su nešto kaloričniji i igraju ih Tom Sizemore i Daniel Baldwin ali oni nisu pravi takmaci Hauseru jer su fizički slabiji u direktnoj konfrontaciji, a kao likovi su pak pitoreskniji tako da izgledaju kao da su iz dva različita filma.
Ako nesposobnosti glumca dodamo zaista nizak nivo Abascalove realizacije koji je bliži DTVu nego bioskopu, PAPRAZZI uspeva da funkcioniše samo na nivou lepo zamišljene, efikasne diverzije koja oživljava obrasce koji su isuviše passe za mejnstrim (osim kad ih radi Cronenberg u HISTORY OF VIOLENCE) i suviše pretenciozni za DTV. I upravo na toj ničijoj zemlji, PAPARAZZI gradi svoju autentičnost kako što ju je superiorno realizovani PAYBACK izgradio 1999. godine.
PAPRAZZI je naravno suviše redak primer reakcionarnog vengeance filma u savremenom Holivudu da prođe nezapaženo. Šteta je samo što je očajno napravljen.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment