Sinoć sam pogledao LA MORT EN DIRECT Bertranda Taverniera. Tavernier je meni svakako najdraži među evropskim rediteljima koji su sedamdesetih i osamdesetih počeli da se bave euroamerikanom, možda upravo zbog toga što su njegovi filmovi vrlo dobro spajali Evropu i Ameriku i pričali evropske priče sa ameriočkom preciznošću i efikasnošću. LA MORT EN DIRECT je film koji nesumnjivo ima realtzivnu pripovedačćku efikasnost američkog filma ali evropska priča koju predstavlja je prilično pretenciozna, a u suštini čak ne toliko ni pšretenciozna koliko prazna u svom pokušaju da ostane suptilna.
LA MORT EN DIRECT je jedan od onih evropskih art-house filmova sa američkim glumcima koje, u principu, volim jer upravokroz angažman američkih glumaca nekoj zanimljivoj priči daju holivudsku težinu, i ovaj film zaista ostavlja utisak jednog kliničkog problemskog 70s filma kakav bi recimo snimio Alan J. Pakula, s tim što Pakula ne bi ponudio tako radikalan koncept.
Sam koncept više nije radikalan jer se u međuvremenu već ostvario a to je da u budućnosti postoji reality televizija u kojoj se snimaju tragični događaji iz života "običnih" pojedinaca. Pošto se upravo pre par meseci plot ovog filma bukvalno ponovio prilikom umiranja poznate učesnice britanskog Big Brothera, LA MORT EN DIRECT danas više nema svoju subverzivnost o monstruoznom kapacitetu elektronskih medija.
Međutim, glavni adut filma, ta premisa, zahvaljujući celom settingu tmurne 70s Evrope nekako čak i deluje interesanatno danas. Problem je u tome što odnos između dvoje glavnih likova, tipa koji radi za TV mrežu i kome je kamera ugrađena u glavu, i žene koja boluje od neizlečive bolesti a on je zadužen da je undercover prati i snima radi reality show programa. Osnovni problem je njihov odnos koji je nedovoljno zanimljiv, nejasan, bez nekih konkretnih punktova i preslab je da bi bio kontra osnovnom konceptu o TV emisiji.
Međutim, na nivou gledalačkog iskustva, Tavernierove režije koja kroz upotrebu kompleksnih kadar sekvenci na neki način anticipira CHILDREN OF MEN, susreta američkih i evropskih glumaca i celokupne atmosfere atipične za SF film, LA MORT EN DIRECT nesumnjivo jeste interesantan - samo naprosto nije onoliko dobar i bitan koliko kažu da jeste.
* * 1/2 / * * * *
LA MORT EN DIRECT je jedan od onih evropskih art-house filmova sa američkim glumcima koje, u principu, volim jer upravokroz angažman američkih glumaca nekoj zanimljivoj priči daju holivudsku težinu, i ovaj film zaista ostavlja utisak jednog kliničkog problemskog 70s filma kakav bi recimo snimio Alan J. Pakula, s tim što Pakula ne bi ponudio tako radikalan koncept.
Sam koncept više nije radikalan jer se u međuvremenu već ostvario a to je da u budućnosti postoji reality televizija u kojoj se snimaju tragični događaji iz života "običnih" pojedinaca. Pošto se upravo pre par meseci plot ovog filma bukvalno ponovio prilikom umiranja poznate učesnice britanskog Big Brothera, LA MORT EN DIRECT danas više nema svoju subverzivnost o monstruoznom kapacitetu elektronskih medija.
Međutim, glavni adut filma, ta premisa, zahvaljujući celom settingu tmurne 70s Evrope nekako čak i deluje interesanatno danas. Problem je u tome što odnos između dvoje glavnih likova, tipa koji radi za TV mrežu i kome je kamera ugrađena u glavu, i žene koja boluje od neizlečive bolesti a on je zadužen da je undercover prati i snima radi reality show programa. Osnovni problem je njihov odnos koji je nedovoljno zanimljiv, nejasan, bez nekih konkretnih punktova i preslab je da bi bio kontra osnovnom konceptu o TV emisiji.
Međutim, na nivou gledalačkog iskustva, Tavernierove režije koja kroz upotrebu kompleksnih kadar sekvenci na neki način anticipira CHILDREN OF MEN, susreta američkih i evropskih glumaca i celokupne atmosfere atipične za SF film, LA MORT EN DIRECT nesumnjivo jeste interesantan - samo naprosto nije onoliko dobar i bitan koliko kažu da jeste.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment