THE SELL OUT

Reprizirao sam THE SELL OUT Petera Collinsona i čini mi se da na ovoj restauriranoj verziji koju je napravio Warner Archive taj film bolje izgleda nego kad je izašao 1975. godine. Gledao sam ga pre dvadesetak godina na televiziji i u tim krhkim sećanjima, čini mi se da je ta TV kopija delovala znatno bleđe. U svakom slučaju Warner Archive mu je povratio snagu i Collinsonov film spada u vrh opusa ovog reditelja ali i u vrhunske "tezge" u živopisnoj karijeri Olivera Reeda. Collinson je reditelj koji je j kratko živeo i radio i nije ostavio puno iza sebe, ali u tom opusu koji je napravio ima samo nekoliko filmova koji su u potpunosti dobri, sa zaokruženom pričom i rediteljskim postupkom, dočim s druge strane u svakom od njih, Collinson pokazuje da je reditelj solidne vizuelne kulture i mašte sa razvijenim osećajem za kompoziciju kadra i tempo. Nažalost, on praktično nije uspeo da se izbori za mnogo prvologaških projekata.

Warner je stao iza THE SELL OUT ali je u osnovi to ipak izraelska koprodukcija uslovljena snimanjem tamošnjih eksterijera. Jedna jenodtsvna priča o lovu na špijuna u Jerusalimu pretvorena je u nešto komplikovano i kriptično i čini mi se da je Collinson u saradnji sa glumcima pokušao da produbi ovu priču, obogaćujući je slojevima ambivalencije i da se na tom putu donekle izgubio. Richard Widmark igra junakovog najboljeg prijatelja i drugog glavnog junaka i on je solidan kao i uvek, Reed je doneo specifičnu težinu ulozi s tim što njegova emotivna nadogradnja lika nekada savršeno funkcioniše a negde samo usporava stvari. Sam Wanamaker i Vladek Sheybal su solidni mada ipak rutinski negativci. Iako THE SELL OUT nikada ne postane potpuno apstraktan, negde pri sredini ga Collinson i glumci vežu u čvor od kog se priča nikada ne oporavi.

Ipak, pošto je ova špijunska priča smeštena u konvenciju akcionog trilera, obračuni i potere - a za autobmobilski deo je bio zadužen Remy Julienne, su izvanredni, što i ne treba da čudi od reditelja Collinsonove reputacije kome su takve stvari zaštitni znak. Uostalom on je režirao ITALIAN JOB.

Dobra glumačka podela, odlična akcija i interesantne lokacije svakako su aduti ovog filma. Međutim, u ovom periodu, postoji dosta mnogo boljih naslova u ovom podžanru.

* * 1/2 / * * * *

THE GIRL

Pogledao sam THE GIRL, koprodukciju HBOa i BBCa o napetim odnosima Alfreda Hitchcocka i Tippi Hedren u toku rada na filmovima BIRDS i MARNIE. Ovim filmom je konačno stavljena tačka na šarmantne mistifikacije o Hitchovom seksualnom životu koje je on sam lansirao, i pokazala se dosta žalosna istina o tome koja svakako nagoveštava da su snažne seksualne frustracije oblikovale njegov opus. što je u principu bilo jasno i stoji kao osnov čitave fascinacije psihoanalitičara njegovim opusom. Međutim, intelektualizacija Hitchovih seksualnih frustracija nije u punoj meri bila opisana kroz njihovu praktičnu manifestaciju i u tome je dosta pomogla knjiga o odnosu Hitchcocka i njegovih diva, na osnovu koje je i nastao ovaj film.

U principu, u literaturi je i pre bilo poznato da je Hitchcock imao specifičan odnos najpre sa Tippi Hedren, ali ova knjiga je to razjasnila i po reakcijama Melanie Griffith na film, reklo bi se da ovaj pogled na stvari ima njen blagoslov. Inače, mala Melanie se pojavljuje kao devojčica u nekoliko scena.

Toby Jones u ulozi Hitcha je izvanredan. Verovatno će i okoreli šmirant Tony Hopkins učiniti sve što može da se dokaže igrajući ovu istorijsku ličnost, ali Toby ponovo nije inferioran u odnosu na "skupljeg" glumca kao ni u slučaju Capotea. Jones i Sienna Miller uspevaju da ubedljivo prikažu Hitchcocka i Hedren sa potrebnom doyom glumačke bravure koja je taman dovoljna da publika ipak ne zaboravi i na njihov identitet. Ali, upravo je Hitchcock kao gospodar artificijelnog filma fetišizovao svoje zvezde i ostavljao malo prostora da se njihov star power nikada ne zaboravi.

Julian Jarrold je iskusan reditelj televizijskih programa koji je radio i na filmu, i THE GIRL je u svakom pogledu izuzetno vešto i precizno realizovan film, sa dosta hičkokovske atmosfere u sebi i jasnom mehanikom akcija i reakcija među glavnim likovima. Kao i Hitchcock u svojim filmovima ni Jarrold ne preza od toga da objasni duboke motivacije i traume svojih junaka, a to sve takođe ostvaruje kroz potentne dramske situacije, detalje, nuđenje mogućnosti gledaocu da zna višpe nego junaci itd.

Neke od tehnika koje je Hitchcock usavršavao su bez ikakve sumnje postale prepoznatljiva karakteristika dobrog filma i nikada ne možemo garantovati da li je Jarrold te postupke odabrao samo zbog teme ali teško je verovati da nije mudro odabrao sve načine na koje će intervenisati na priči o čoveku koji je osmislio sve ključne načine za intervenisanje na priči.

THE GIRL je izvanredan rad i uprkos tome što HITCHCOCK dolazi sa snažim pedigreom i velikim budžetom, mislim da neće biti lako da ga nadmaši.

ASSIGNMENT TO KILL

Pogledao sam ASSIGNMENT TO KILL Sheldona Reynoldsa, krimić iz 1968. godine koji je ponovo postao dostupan zahvaljujući ediciji Warner Archive. Sa autorskom ekipom i glumačkom podelom koja nije uspela da se trajnije udomi u holivudskom Panteonu, ne čudi da ASSIGNMENT TO KILL nije bio reizdavan, ili češće emitovan. Sam film nije izgubljeni klasiik, i gledaoci nisu nepovratno uskraćeni, ali je reč o vrlo atmosferičnom krimiću koji ima svoje adute sve dok se nepovratno ne iskomplikuje i postane nejasan u drugoj polovini, ne toliko zbog zamršenosti priče, koliko zbog problema u izlaganju. Uprkos svemu tome, ASSIGNMENT TO KILL ostaje zanimljiva fusnota za ljubitelje žanra.

* * 1/2 / * * * *

JELENA, KATARINA, MARIJA

Pogledao sam JELENU, KATARINU, MARIJU Nikite Milivojevića, ekranizaciju romana Dušana Miklje koju su napisali književnik i reditelj, bez pomoći scenariste. Mislim da je na početku cele priče svakako to jedan od temeljnih problema. Naime, ovaj film je toliko prestrašno realizovan - snimljen, glumljen, insceniran - da je na neki način paradoksalno još govoriti o tome da ne valja scenario. Međutim, možda je u nekoj formi Mikljin bestseler (nisam ga čitao) eventualno i mogao da ima smisla kao film - priča o tri Srpkinje o tuđini koje imaju određene probleme zvuči kao nešto što bi moglo biti zanimljivo, naročito jer se ceo film dešava u Njujorku. Ali od te tačke kada su se producenti još u korenu cele priče odrekli bilo kakvog filmskog know howa, ne treba da čudi da je isti izostao do samog kraja.

JELENA, KATARINA I MARIJA je film kome prosto nedostaje elementarna veština na nivou onoga što bismo mogli smatrati filmskim izrazom, ne samo pripovedanjem. Jedan od osnovnih problema srpske kinematografije je to što u njoj ne postoji standard. Kod nas zbilja ne postoji standard za koji možemo da kažemo, "OK, to je neki minimum izraza na koji se može računati kod srpskih filmskih autora i saradnika". Sve je postalo jedno ogromno lutanje kroz zanat a tome u prilog ide i činjenica da su poslednji uspesi filmova poput pre svega KLIPa a zatim i TILVE ROŠ vezani za dela koja se na specifičan način odnose prema filmskoj formi i nisu tipični bioskopski filmovi.

Međutim, pošto su kod nas pristojno napravljeni filmovi kao što je recimo NEPRIJATELJ postali poptuna egzotika, a čak i vrhunski reditelji poput Dragojevića dopuštaju sebi da popuste zanatske ulare u filmovima kao što je PARADA, onda Milivojević istovremeno i jeste i nije ispod nivoa, jer nekakv nivo postoji ali nije standardizovan.

Zato neko sa smislom za humor može da kaže kako je ovo neuspeo eksperiment, a ja sam više sklon tome da kažem da je ovaj film neizbežan rezultat čitave serije pogrešnih producentskih odluka.

Ipak, ako postoji nešto što može da se uzme kao svojevrsna olakšavajuća okolnost jeste to da je JELENA, KATARINA, MARIJA snimljen dosta davno i da, čini mi se, ovakvih faulova u našoj kinematografiji ipak više nema. Ovo je film koji najviše vuče na 2005/2006. godinu, vreme kada se Dragan Kojadinović igrao Rogera Cormana i davao pare svakom projektu koji je mogao da fingira početak snimanja posle kolapsa konkursa 2005. godine. Sada su se stvari promenile, i čini mi se da će ovakvi filmovi u budućnosti moći da se javljaju samo kao relikti te ere.

Otud, ova vrsta filma više ne može da izazove čak ni bes jer naša kinematografija se izlečila od bolesti koja se javlja sa ovakvim simptomima.

THE CAMPAIGN

Pogledao sam THE CAMPAIGN Jay Roacha i moram da priznam da me je ovaj film pre svega u estetskom pogledu izuzetno razočarao. Sa MEET THE PARENTS se Roach nametnuo kao jedan od sofisticiranijih reditelja u svetu Brat Pack komedija i izdvojio se u odnosu na puke realizatore. Kasnije je iskoračio iz sveta komedije u svet političkog filma sa HBO radovima RECOUNT i GAME CHANGE a THE CAMPAIGN je u izvesnom smislu neka mešavina te dve vrste filma - Brat Pack star-driven filma i političke satire. Nažaslot, Roachov film je u rediteljskom smislu na nivou sitkoma u kome ni Will Ferrell ni Zach Galifianakis na kraju niti imaju punokrvne star turnove niti su postavljeni u funkciju neke ozbiljnije ideje. Kada se tome doda činjenica da se THE CAMPAIGN zapravo bazira na nizu opštih mesta o pokvarenosti i neobrazovanosti američkih političara, ali da na kraju ne samo da ne dovodi u pitanje funkcionisanje sistema već unutar njihovog ličnog besmisla nalazi način za iskupljenje, THE CAMPAIGN deluje kao čudna para-kaprijanska budalaština koja je pitomija nego što bi čak i mejnstrim očekivao od nje.

THE CAMPAIGN nije dosadan i funkcioniše na nivou skeča, postoji niz prilično duhovitih detalja, međutim, za razliku od najuspelijih Roachovih komedija koje su imale likove i tenziju koji prevzilaze okvire pukog humora, ovaj film to nema.

* * / * * * *

SHATTERED SILENCE

Pogledao sam TV film SHATTERED SILENCE, ekranizaciju romana Johna Farrisa, koju je režirao Philip Leacock, sa jednom od ranih uloga u opusu Michaela Douglasa, kada je bio na samom početku, neopredeljen da li je glumac ili producent. Nezavisno od Douglasa, SHATTERED SILENCE spada među najznačajnije horore u istoriji TV filma i čini mi se da je ta reputacija nezaslužena. Doduše, verovatno da deo prevaziđenosti ovog TV filma proističe iz toga što je snimljen 1972. godine kada ovaj vid priče o psihopati koji uznemirava građane telefonom nije bila toliko potrošena. Četrdeset godina kasnije, to sve deluje potpuno irelevatno, ali nezavisno od prevaziđenosti premise koja se često javlja kao problem kod starih filmova, ovde nemam utisak o nekim drugim kvalitetima.

SHATTERED SILENCE je bio prisutan i pod naslovom WHEN MICHAEL CALLS. Po ovom drugom naslovu je i poznatiji ali je kopija koju sam gledao imala naslov SHATTERED SILENCE. Ne znam da li su pod različitim naslovima išli različiti cutovi pošto film varira u trajanju sudeći po literaturi ali ovo što sam ja gledao deluje kao "duža" verzija.

LOOPER

Pogledao sam LOOPER prvi film Riana Johnsona posle koga sam pomislio da taj čovek ipak ima nekog talenta. Posle BRICKa i BROTHERS BLOOMa delovao mi je kao nekakva indie senzacija koja voli da čeprka po žanru ali nema tačnu ideju čime bi ga dopunio i obogatio. U tom smislu LOOPER je pre svega dobar kao izvanredan B-film, i counter-programming mekšim žanrovskim sadržajima, i rekao bih da kroz podelu Johnson sugeriše kakav film želi da pruži - uparujući Nolanovog Joseph Gordon-Levitta i Bruce Willisa kog su oblikovali razni majstori. U tom smislu, rekao bih da je Willis kod Johnsona možda najbliži Willisu iz Hillovog LAST MAN STANDINGa pa je i sam LOOPER zapravo na razmeđi tog soft-smart nolanovskog pristupa i spoja vesternizovanog urbanog krimića sa elementima urbanizovanog vesterna kojim se Hill bavio.

Kao što je Hill u LAST MAN STANDINGu stvarao taj efekat da su junaci gansterskog filma zalutali na set nekog vesterna, tako i ovde Johnson uspeva da napravi efekat kako su junaci iz nekog futurističkog krimića zalutali na set vesterna ili krimića iz sedamdesetih, i to je pravac koji u ovom slučaju meni lično nije prijao, ali to je sad zaista stvar ukusa i potpuno sam uveren da ima ljudi kojima će to biti jedan od glavnih aduta filma.

S druge strane, na nivou ritma, Johnson nikada ne gubi kontrolu i zamajac ali se film bitno strukturalno izmeni u drugoj polovini što stvara određeni utisak nesklada, doduše vrlo blag.

Hronomocija je u LOOPERu postavljena dosta jednostavno, igra značajnu ali ne i presudnu ulogu tako da i neke nelogičnosti, od kojih je jedna očita na nivou same premise, u principu ne smetaju. U jednoj sceni infodumpovanja, Willisov lik doduše i kaže da ne treba lomiti glavu oko toga kako to sve funkcioniše.

Naravno, LOOPER je hajpovan preko svake mere, i u principu ne treba se obazirati na najave kako je ovo nešto najpametnije i najuzbudljivije ikada jer nije. Ali je ovo jedan pošten B-film, sa A-dometom, dosta smisla za humor, odličnom glumačkom podelom, solidno postavljenom pričom i dovoljnom količinom originalnosti.

LOOPER nije bio preskup film i uprkos tome što u njemu ima dosta akcije, dosta lokacija, dosta raznih stvari, on se ipak kvalifikuje kao "mali" film. U tom pogledu, čini mi se da Johnson zapravo mora da uposli svoje krajnje rediteljske moći da bi sve to obuhvatio i sredio što znači da još nije spreman ili bar ne izgleda da je spreman za neki kompleksniji zahvat ili film većih pretenzija na nivou obima priče i likova. Ali, svakako da posle LOOPERa, odaje utisak reditelja koji nije za potiskivanje kako se činilo posle BRICKa i BLOOMovih.

Kada se pojavi kineska verzija sa dužim šangajskim segmentom rado ću je pogledati.

* * * / * * * *

THE SUPER COPS

Pogledao sam THE SUPER COPS Gordona Parksa, jedan od ključnih policijskih filmova sedamdesetih. Iako već pre ovog filma iz 1974. godine imamo primere filmova koji su bili preteča talasu buddy cop filmova, ovaj je bitan po tome što je govorio o istinitim događajima i partnerstvu Dave Greenberga i Robert Hantza, dvojice njujorških policajaca koji su prozvani Batman & Robin po svom avanturističkom duhu i ogromnom broju hapšenja koja su izvršili.

Parksov film ima u sebi nešto underground vibracija tadašnjeg Njujorka i čitav hippe cops motiv u svojoj razbarušenosti. Parks dinastija je bila značajna okosnica blaxploitationa, i THE SUPER COPS ima dosta crnih likova iako su policajci / pozitivci isključivo belci, no zbog Parksa bih ga definitivno ubrojao u blaxploitation. Uostalom, ako se filmovi mogu po konceptu glumačke podele ubrojati u taj talas, onda mogu i po reditelju, kao vrlo značajnom elementu identiteta filma.

Parks nažalost ne uspeva da napravi efikasnu celiku. THE SUPER COPS je epizodičan, površan i jedva da postoji neki generalni konflikt koji ga drži kao celinu. Svojevrsni negativci Braća Hayes se javljaju kao lajtmotiv ali akcije su repetitivne i često krajnje digresivne. Parks na nivou scena ima nekih briljantnih rešenja ali i ona variraju u rasponu od dobro rešene komedije do istinski napete akcione scene tako da se na kraju ni njegova rediteljska ekspertiza ne može tačno stilski i žanrovski odrediti u ovom filmu.

THE SUPER COPS je značajan film koji nažalost za razliku od mnogih filmova iz tog vremena nije ogledalo sedamdesetih kao krunske decenije u istoriji američkog filma.

* * 1/2 / * * * *

ABRAHAM LINCOLN: VAMPIRE HUNTER

Mislio sam da je Timur Bekmambetov pametniji i da neće tako lako upasti u klopku evropskih reditelja sklonih fantastici koji sanjaju o tome da uče Amerikance tome kako se pravi film i bira zanimljiva tema. Nažalost, Timur se poneo kao prosečan srpski reditelj u svojim sanjarenjima u Holivudu i posle realno postavljenog WANTEDa u kome je uspeo da pruži dosta toga novog Holivudu ali i da ostane u domenu tamošnjeg profesionalizma, u filmu ABRAHAM LINCOLN: VAMPIRE HUNTER snima potpuni fijasko kakav se zbilja retko sreće.

Ovaj skupi holivudski film izgleda slabije budžetirano i u svakom smislu lošije realizovano od Timurovih ruskih filmova a neuporediv je u odnosu na WANTED. Kad je reč o vođenju priče, ono je izuzetno problematično i Timur dopušta da koncept alternativne istorije u kome je Lincoln lovac na vampire deluje pre svega irelevantno, bez sposobnosti da zabavi, šokira ili bar naljuti.

Glumačka podela je izuzev Mary Elizabeth Winstead upadljivo drugoligaška i antipatična.

Seth Grahame-Smith je imao mnogo više sreće pišući DARK SHADOWS nego sa ovom ekranizacijom vlastitog romana. Međutim, oba posla su se na kraju bili promašaji.

SOUND OF MY VOICE

Pogledao sam SOUND OF MY VOICE žanrovski indie film koji dolazi iz slične kreativne atmosfere kao i ANOTHER EARTH. Brit Marling koja je pisala i glumila u ANOTHER EARTH ovde ponavlja te funkcije ali je reditelj drugi i Zal Batmanglij je uradio sjajan posao.

SOUND OF MY VOICE je minimalistički, kamerni, triler sa određenim elementima fantastike u kome Zal Batmanglij postiže izuzetne efekte kroz izvanrednu glumačku igru i stvaranje atmosfere u svedenim ali izuzetno sugestivnim ambijentima. SOUND OF MY VOICE spada u red onih američkih nezavisnih filmova koji potvrđuje da kinematografija koja snima najskuplje filmove istovremeno pravi i najbolje niskobudžetne filmove na svetu.

Stepen rediteljske veštine i artikulacije koju donosi Zal Batmanglij je izvanredna i postiže neverovatno mnogo sa vrlo malo sredstava. Za razliku od suštinski vrlo sličnog SAFETY NOT GUARANTEED koji je multiplex-ready komedija na temu ljudi  koji tvrde da su iskusili putovanje kroz vreme, SOUND OF MY VOICE je hermetičniji i beži od zahvata koji bi ga približili masovnoj publici. Međutim, Batmanglij uprkos delikatnosti nekih poteza i rešenja pravi film koji je jasan i zapravo vrlo nepretenciozan zato što se likovi dotiču pretencioznih pitanja ali ne i sam film.

U izbegavanju jeftinih rešenja, na kraju SOUND OF MY VOICE posustane i završi se kako se i očekivalo. Ponovo, sličan problem kao i u SAFETY NOT GUARANTEED s tim što mislim da je "slab" kraj u SAFETY ipak hrabriji.

* * * 1/2 / * * * *

SAFETY NOT GUARANTEED

Pogledao sam SAFETY NOT GUARANTEED Colina Trevorrowa, indie SF romantičnu komediju sa ovogodišnjeg Sundancea koji je bio neobično SF-heavy. Uopše, čini se da je Sundance poslednjih godina krenuo da radi na tome da preporodi ozbiljan SF kroz indie prizmu, setimo se neobičnog filma ANOTHER EARTH.

Trevorrow je snimio jedan od onih indie filmova koji mogu da igraju u multipleksima, dakle vrcaju od humora, efikasno su pripovedani i ono što je u njima neobično adaptirano je da obogati kanon repertoarskog filma a ne da bude moneta za merenje oneobičenosti. U tom pogledu, SAFETY je odličan showcase za scenaristu Dereka Connellyja, a reditelj Trevorrow pokazuje kako ima velike mogućnosti ali se postavlja pitanje u kom pravcu bi njegova karijera dalje mogla ići, da li je put komedija, romantične priče ili neobičan SF.

Međutim, bez ikakve sumnje SAFETY NOT GUARANTEED služi kao odskočna daska za bioskopsku karijeru televizijske zvezde Aubrey Plaze koja je u ovom filmu pokazala da može da iznese ceo film kao glavna glumica i da pored smisla za humor ima i izuzetnu karakternu ubedljivost. Ostatak glumačke ekipe je odličan ali čini se da je Audrey ta koja sa ovim filmom najviše postiže na gloalnom planu unapređenja statusa.

Jedini krupniji nedostatak filma je samo zaključenje koje samo po sebi nije sporno ali je za nijansu manje pametno od ostatka dešavanja. U tom pogledu kao romantična komedija na ttemu putovanja kroz vreme HAPPY ACCIDENTS ostaje kao znatno snažniji primer jer uspeva da održi nivo do samog kraja.

* * * 1/2 / * * * *

AIR DOLL

U sklopu priprema za CLOUD ATLAS pogledao sam AIR DOLL Hirokazu Koreede, u kom Doona Bae igra lutku koja oživi, vrlo slično CLOUD ATLASu gde igra osvešćenog androida. Pretpostavljam da CLOUD ATLAS neće imati toliko prostora da se Doona Bae razigrava glumački ali je ona na tu temu zaista sve rekla u Koreedinom izuzetno zanimljivom filmu. Njena rola je u centru ovog filma i upravo je ona razlog zbog kog AIR DOLL uspeva da prevaziđe sve svoje padove na nivou ritma, krize u vođenju priče i sl.

Na kraju spoj briljantne glumačke igre Doone Bae i intrigantne tačke zapleta čine da AIR DOLL bude vrlo atmosferično i zadovoljavajuće iskustvo. Ova premisa nije po prvi put dotaknuta u AIR DOLLu ali mi se čini da ju je Koreeda najživopisnije iskoristio i ponudio najzaokruženije delo. Najznačajniji domet je prvo besprekorno integrisanje glumice i lutke u izgradnji lika Nozomi,  izuzetno jednostavna rešenja kojima Koreeda uspostavlja svoju pripovedačku konvenciju unutar premise koja je bajkovita i izuzetno delikatna u svakom smislu.

S druge strane, ako imamo u vidu Koreedin tradcionalni modus operandi, i uopšte očekivanja koja bi se od ove forme mogla imati, AIR DOLL je zapravo prilično dinamičko ostvarenje, sa izgrađenom elegičnom crtom i izvanrednom realizacijom.

* * * 1/2 / * * * *

SAVAGES

Pogledao sam SAVAGES, dugo očekivanu adaptaciju Dona Winslowa koju je kaparisao Oliver Stone još pre izlaska knjige. Film je solidan ali nije onoliko snažan koliko je mogao da bude i koliko je, u krajnjoj liniji, trebalo da bude. Čini mi se da Stone ima želju da nadgradi Winslowa i krimić koji je bio osnov, ali u tome ne uspeva jer nema tačnu ideju na koji bi način to postigao.

SAVAGES je film koji bi se u Stoneovom opusu mogao osloniti na radove kao što je SCARFACE, NATURAL BORN KILLERS i U-TURN, ali nema snagu ni jednog od tih naslova koji su, svaki na svoj način, bili prelomni filmovi unutar svog podžanra. Ono što Stone na kraju nudi kao nadgradnju jeste ekipa grungy likova i naravno maestralna egzekucija na nivou vizuelne kulture i ritma.

SAVAGES u Stoneovim rukama postaje više od rutinskog repertoarskog krimića (mada možemo se s punim pravom upitati šta je to u današnjim okolnostima i da li to postoji uopšte u savremenom Holivudu) pošto taj stepen veštine u čisto tehničkom pogledu ima malo koji reditelj koji se bavi takvim materijalom.

Produkcioni dizajn, fotografija, celokupan udar na čula koji film nudi je izvanredan. Međutim, ovde se Stone ne bavi nekim esktremnijim nadražajima kao recimo u U-TURNu što verovatno ima veze i sa tim da je film slikao solidan profi Dan Mindel a ne DP autor kao što je Robert Richardson.

U tom pogledu, ovde Stone zapravo nudi neka rešenja koja su u međuvremenu postala mejnstrim zahvaljujući njemu i Tony Scottu. Pokojni Tony bi se čak sa ovim materijalom bolje snašao jer je SAVAGES u određenom smislu i bio potencijalni TRUE ROMANCE za 21. vek.

U ovoj formi ipak nije na nivou TRUE ROMANCE ali se uklapa u aktuelni trend priča o opakim meksičkim kartelima koju popularizuju ostvarenja poput serije BREAKING BAD.

SAVAGES nema previše dodirnih tačaka sa Gibsonovim HOW I SPENT MY SUMMER VACATION ali svakako da ova dva filma predstavljaju dosta upečatljive spomenike novoj generaciji meksičkih kartela uz naslove kao što je tamošnji MISS BALA i sl.

SAVAGES u osnovi ima sve elemente osim jakog kohezivnog faktora koji bi na nivou celine uspeo da pokrene ceo film izvan bazične žanrovske postavke. To ne bi bio problem da Stone ne želi da postigne to prevazilaženje žanra. To mu je uspelo u U-TURNu, a SAVAGES više deluje kao vrlo uzoran primer standardnog repertoarskog krimića.

Taylor Kitsch i Aaron Johnson su vrlo solidni kao narko dileri u vezi sa Valley Girl koju igra Blake Lively, a antagonisti su Salma Hayek i Benicio Del Toro koji su harizmatičniji od njih, ali sa likovima koji su groteskniji i manje ubedljivi tako da ne nastupa disbalans između mladih i već formiranih zvezda.

Tayloru je ovo bila treća meč lopta u sezoni i iako SAVAGES nije razvalio blagajne, prošao je zapravo prilično bolje i procentualno neuporedivo bolje od JOHN CARTERa i BATTLESHIPa. Ipak, čini mi se da ovaj film nema snagu da Taylora izbaci tamo gde bi on trebalo da bude.

Stone po prvi put ne nudi pubertetsku energiju koja inspiriše njegove obožavaoce i frustrira njegove protivnike ali i dalje se drži i SAVAGES deluje kao film znatno mlađeg reditelja što znači da ima snage za još bitaka.

* * * / * * * *

BAFFLED!

Pogledao sam BAFFLED! britanskog reditelja Philipa leacocka koji je napravio nekoliko antologijskih TV filmova upravo u žanru trilera i horora. Ovaj TV film je nešto što bi trebalo da bude triler premda nije preterano efektan u tom žanru. Leonard Nimoy igra auto trkača koji tokom jedne napete trke doživi vizije opasnosti koja preti nekim ljudima u engleskom dvorcu i polako se ispostavlja da on ima vidovnjačke moći uz pomoć kojih može da se suprotstavi satanističkoj sekti. Nažalost, iako je iste 1973. godine po Mathesonovom scenariju snimio izvanredan suspense TV film DYING ROOM ONLY. ovde Leacock na domaćem terenu deluje dosta konfuzno, ne konrtoliše priču ni na jednom nivou, tako da ni bizarna premisa sa auto trkačem i satanistima ne uspeva da zaživi što je šteta jer je Nimoy bez ikakve sumnje prilično upečatjiva faca kojoj su ovakve bizarne postavke prirodno okruženje.

THE STRANGE POSSESSION OF MRS. OLIVER

Pogledao sam THE STRANGE POSSESSION OF MRS. OLIVER televizijski film Gordona Hesslera po scenariju Richarda Mathesona. Matheson u ovom filmu, kao i u nekoliko ranijih slučajeva ima ženu u centru pažnje. Ovog puta reč je o ženi koja počinje da oseća potrebu da se pretvori u drugu osobu, u čemu uz blagu transformaciju uspeva a zatim kreće da istražuje šta je to što je gura u tom pravcu.

Matheson ne uspeva da iskontroliše ovu ideju do kraja. Sama postavka i anksioznost bračnog života su u njegovom maniru prikazani vrlo upečatljivo ali kada sve krene da se zapliće, Matheson se opredeljuje za iracionalnost kao osnovnu monetu kojom kupuje pažnju gledalaca, misteriozni detalji se gomilaju i razrešenje ne uspeva da ih zadovoljavajuće rasplete.

Hesslerova egzekucija je efikasna i u pojedinim detaljima elegantna a Karen Black je solidna u zahtevnoj glavnoj ulozi.

THE STRANGER WITHIN

Pogledao sam THE STRANGER WITHIN televizijski film iz 1974. godine, baziran na priči i adaptaciji Richarda Mathesona. Film je vrlo solidno realizovao Lee Philips, jedan od najsolidnijih televizijskih reditelja svog vremena. Kao i inače kod Mathesona, izlaganje priče je lagano i on se perfektno snalazi u ovoj formi, uspevajući da kroz ležerne a opet zanimljive dijaloge i situacije izloži događaje i uz pomoć reditelja izgradi odličnu atmosferu.

Najznačajniji rezultat u realizaciji ove priče jeste to što su Philips i Matheson uspeli da ubedljivom učine apsurdnu medicinsku situaciju junakinje koja sve vreme ima "demon seed" trudnoću ali u tom sledu događaja nema nikakve otpore prema tome da ode kod lekara,

I što je najvažnije samo razrešenje priče, uprkos tome što nije radikalno i nije preokret, po atmosferi mnogo bolje uspeva da se uklopi u celinu nego u slučaju intenzivnijeg i uzbudljivijeg DYING ROOM ONLY. Ležernost THE STRANGER WITHINa čini da ovaj TV film nema bioskopsku snagu, ali ima puni integritet i efekat na televiziji.

TAKEN 2

Megatonov TAKEN 2 sam gledao u punoj sali Koloseja i to je stvarno optimalna situacija za gledanje crowdpleasing akcijaša. Nažalost, ovu retku priliku nije ispratio kvalitet filma i moram priznati da mi je žao što je propupštena prilika za jedno kolektivno bioskopsku iskustvo starog kova. Prvi TAKEN je kod nas imao skoro pa minornu distribuciju u odnosu na potencijal zato što se pojavio i posle pirata i posle američke premijere (koja se takođe desila posle leakovanja filma ali ga nije omela u velikom rezultatu). Nažalost, sada kada je TAKEN 2 izašao bez leakovanja, sa izgrađenom fan bazom i svim što treba, Besson je angažovao Olivera Megatona, svog trećepozivca koji je već sahranio TRANSPORTER sa trećim delom, i snimio vrlo loš Saldanin vehicle COLOMBIANA da ga snima i upropasti. Doduše, prva liga Bessonovih mezimaca koju čine Morel i Letterier je otišla u Holivud tako da je Megaton verovatno bio sledeću u naslednom redu. No, siguran sam da ima reditelja iz EuropaCorpa koji bi se bolje snašli od njega.

Najpre, TAKEN 2 jedva da traje sat i po, što bi bilo u redu da nije toliko dosadan da mi se i za tih sat i po pridremalo. Film gotovo da nema nijedan ozbiljan akcioni set-piece a količina akcije je zabrinjavajuće mala. S druge strane, u prvom TAKENu su uvodne porodične scene bile loše i kratke. Ovde su prilično loše i jako duge. TAKEN 2 pokušava da emotivno i psihološki iskomplikuje priču glavnog junaka i da nam oduzme ono što je upravo bilo najprivlačnije u prvom filmu a to je jednostavnost. Ako imamo u vidu da je svojevrsni TAKEN 2 već snimljen u formi filma UNKNOWN koji je bio vrlo solidan, onda je ovo zaista nepotrebno narušavanje kultnog statusa originala i reinvencije Liama Neesona do koje je doveo.

Naravno, Bessonu se ne može zameriti što je izgurao nastavak. Uostalom i prvi film je snimljen zbog para, a ne zbog umetničkog izražavanja, ipak plašim se da je sa ovako slabim filmom izbio sebi iz ruku svaki estetski pa čak i produkcioni argument jer TAKEN 2 ne samo da je slab film, uostalom i veliki autori snimaju slabe fimove, TAKEN 2 je prevara.

* 1/2 / * * * *

LE GUETTEUR

Pogledao sam LE GUETTEUR Michele Placida. Neverovatno je da Placido nije naučio više o pravljenju krimića radeći seriju LA PIOVRA sa velikanom kakav je Damiano Damiani, a ni od nebrojenih drugih majstora sa kojima je radio druge stvari. LE GUETTEUR je konfuzan uprkos ome što ima prilično jednostavnu i prilično naivnu priču i Placido jedino uspeva da postigne određeni efekat u akcionim scenama koje nisu ništa naročito ali su svakako bolje od ostatka elemenata u ovom filmu.

Zbunjuje da su se Auteil koji ima veliku reputaciju u francuskom policijskom filmu i Kassovitz koji ima veliku reputaicju u svakom smislu uopšte našli u ovakvom projektu. Još više zbunjuje da se od mase boljih evropskih krimića baš ovaj nađe u našim bioskopima.

* 1/2 / * * * *

CHERNOBYL DIARIES

CHERNOBYL DIARIES Brada Parkera koji se dokazao kao stručnjak za specijalne efekte i pomoćnik Matt Reevesa ispisuje jedno vrlo prijatno poglavlje u priči o Strancima u raju. Pre svega ovaj film uspeva da maksimalno iskoristi beogradske lokacije, da izvuče iz njih neke prizore koje naši autori nikada nisu uspeli, i da donese impresivan kreativni učinak našem velikom scenografu Aleksandru Deniću, koji je odavno prerastao okvire srpskog filma, ali je ipak deo naše kinematografije. Pored Denića, važan kreativni posao na filmu radila je i naša Momirka Bailović kao kostimograf i takođe je postigla solidan rezultat.

Međutim, ono što je Denić postigao na beogradskim i budimpeštanskim lokacijama je izvanredno. Rekonstrukcija Černobila, jezive atmosfere u stambenim blokovima za radnike nuklearne elektrane, čini da scenografija postane ne samo ravnopravan lik u odnosu na one koje igraju glumci već da postane i glavni junak i osnovni razlog zašto ovaj film treba videti.

"Ljudski" faktor je pristojan, nema ovde velikih kreacija ni na nivou scenarija ni na nivou glume, ali ako imamo u vidu dosadašnja iskustva sa filmovima o grupi likova kojima se dešava nešto neprijatno, ovo je na sasvim solidnom nivou.

Svakako, ja sam subjektivan u sagledavanju ovog filma iz prostog razloga što mi je bio dodatno zanimljiv jer je sniman kod nas pa je interesantno prepoznavanje naših lokacija i epizodista, ali jednu od primedbi koju je imala strana kritika, ja nisam imao. Naime, njima je film bio scare-free, meni nije. Jedan snažan scare koji sam ja imao bio je upravo vezan za lokaciju i efekat protoka vremena koje junaci provode na kontaminiranom mestu pošto se na početku objasni da je bezopasno samo ako budu tamo par sati. Otud mi je svako odugovlačenje njihovog povratka samo po sebi imalo priličan horor efekat. Međutim, ima dosta i jump scare i suspense momenata pored toga, ali ne onoliko koliko bi se očekivalo od uobičajenog repertoarskog filma ovog tipa. Doduše, film više bazira svoj horor na konflitu junaka sa ambijentom nego sa "protivnicima" koji su profilisani kao "glavna opasnost". Doduše, koliko je sam konflikt sa ambijentom inventivan i zanimljiv, toliko je ono što se ispostavi kao glavna pratnja manje zanimljivo i efektnije u fazi kada se Parker opredeljuje za less is more pristup.

Oren Peli kao scenarista i producent nije nametnuo found footage pristup. Ima found footage detalja ali je CHERNOBYL DIARIES u stvari konvencionalno insceniran film. Otud je rezultat na tako malom budžetu još ubedljiviji. DIARIES je koštao koliko i srpski filmovi a izgleda znatno bolje. Brad Parker je čovek na koga treba obratiti pažnju i ne čudi me da su ga Matt Reeves i JJ Abrams regrutovali i za neke nove zadatke.

* * * / * * * *

TOP SECRET

Pogledao sam TV film TOP SECRET iz 1978. godine u kome Bill Cosby igra tajnog agenta na zadatku u Italiji. Cosby je pre svega poznat kao komičar, premda je igrao u špijuna u relativno laganoj seriji I SPY, ali ja sam poznat kao fan njegovog "dramskog" rada u izvanrednom trileru HICKEY & BOGGS Roberta Culpa. 

TOP SECRET naravno nije na tom nivou ali ne spada ni u onu prvu ligu TV filmova sedamdesetih koji su u tom periodu dostigli svoj zenit. Cosby se prilično dostojanstveno snalazi u materijalu sumnjivog nivoa koji je krajnje rutinski režirao Paul Leaf, no ipak čudi da mu nije pruženo nešto zanimljivije imajući u vidu da je scenario pisao poznati pisac i producent David Levinson koji je aktivan i danas. Čini se kao da je TOP SECRET celovečernji pilot za neku seriju koji s pravom nije kupljen, uprkos potencijalu koji nosi Cosby i njegovoj sposbnosti da odvede materijal korak dalje.

Zanimljiv detalj u podeli jeste Gloria Foster koja će postati poznata kao Oracle u serijalu MATRIX.

REGARDE LES HOMMES TOMBER

Pogledao sam REGARDE LES HOMMES TOMBER, rediteljski debi Jacques Audiarda. Reč je o ekranizaciji romana Teri Whitea koji je u Francuskoj realizovan i preko filma MAX & JEREMIE. Dakle, prepoznat je kao pisac priča o atipičnim prijateljstvima ljudi sa margine i sa one strane zakona. Roman TRIANGLE po koje Audiard snimio ovaj film inače je nagrađen 1983. nagradom Edgar Allan Poe za najbolji paperback. Ne znam koliko je intervenisao na nivou strukture, ali film definitivno ima zanimljivu i nešto zahtevniju strukturu.

Audiardov film počinje prateći dve naizgled poptuno odvojene priče o dve homoerotske opsesije između ocvalog trgovačkog putnika i mladog policajca i ocvalog prevaranta i mladog prestupnika. Kada policajac pogine, trgovački putnik postaje opsednut tim slučajem i preuzima rešavanje u svoje ruke nezadovoljan angažmanom policije. Prevarant s druge strane poučava mladog naivca snalaženju na ulici.

U osnovi ovo je krimić, međutim, mislim da je evidentno kako se film pre svega razvija u pravcu žanženeovske studije zločina i homoerotizma među marginalcima. U tom pogledu, ovo je možda i najbolja ekranizacija Jean Geneta koja nije direktno inspirisana njegovim pisanjem. Svi elementi njegove poetike su tu.

Jean-Louis Trintignant se spremno poigrava sa svojom star personom u ovom filmu i izvanredan je kao ocvali uličar a Mathieu Kassovitz u svojoj ranoj ulozi kanališe dosta ubedljivu naivnost i tupost u ulozi njegovog učenika. Na ovom tragu će biti i Kassovitzov ASSASSIN(S) ali ne toliko eksplicitan u ženeovskim namerama.

Audiard je u svom dugometražnom rediteljskom debiju možda i najoštrije naglasio koje opsesije će kasnije biti prisutne u njegovim filmovima. Kasnije će one samo biti selektirane i u pojedinim filmoviam će različiti delovi biti stavljeni u prvi plan. Na debiju je međutim skupio sve na jednom mestu i rezultat je energičan rad koji najavljuje više od debitantske zrelosti.

* * * / * * * *

DYING ROOM ONLY

Pogledao sam DYING ROOM ONLY, televizijski film po scenariju starog majstora suspensea Richarda Mathesona, u režiji Philipa Leacocka. Moram priznati da DYING ROOM ONLY u potpunosti zaslužuje status klasika televizijskog filma. To je sjajan primer vrhunske napetosti izgrađene u vrlo svedenim uslovima, u scenografiji joja je čak na granici uverljivosti. Međutim, Leacock fantastično vlada ritmom i rekao bih da je pre svega ritam a ztim i vrlo lucidno postavljena misterija osnov tako velike količine napetosti koju ovaj televizijski film generiše. Glumačka ekipa je solidna, ima tu vrhunskih talenata kao što je Ned Beatty, ali rekao bih da ovaj film ne crpi svoju snagu iz glumačkih bravura već pre svega iz Leacockove kontrole nad ritmom, koja prirodno rezultira i odmerenom glumom.

Razrešenje je moglo biti nešto zanimljivije, ali ono je u krajnjoj liniji samo tehnikalija, zaključenje priče, i ne predstavlja ključni deo niti utiče znatnije na utisak. Međutim, da je kraj interesantniji sigurno da bi se i neka naročita značenja mogla postići u ovom izvrsnom televizijskom radu. Sluzerov VANISHING i Mostowljev BREAKDOWN svakako da na neki način vuku korene iz ove Mathesonove kratke priče i televizijske drame.

BLACK RAIN

Reprizirao sam jedan od dragih filmova iz detinjstva, BLACK RAIN Ridley Scotta. U ovom filmu Ridley pokušava da bude Tony pa je to svakako jedan od razloga što ovo spada među njegove najbolje radove. U BLACK RAINu ima teških obeležja osamdesetih, ipak je film iz 1989. uostalom, međutim, ključna stvar je to što Ridley u njemu pokazuje kako izgleda kada ozbiljan reditelj radi pandurski film. Ozbiljan reditelj je svakako i preduslov da bi se u filmu pojavili i kredibilni glumci - Michael Douglas je izuzetno potentna faca u glavnoj ulozi a Ken Takakura spada u red japanskih glumaca koji su u američkim filmovima sačuvali svoj integritet i imidž japanskog Clint Eastwooda. Ako imamo u vidu da su BLACK RAIN pisala dvojica nepoznatih pisaca kojima je ovo vrhunac karijere i jedini relevantan rad, verovatno je Scott bio taj koji je uspeo da uzdigne ovaj film iznad nečega što bi inače potpisao James Glickenhaus.

Michael Douglas je jedan od najprofilisanijih holivudskih starova tog doba koji je izgradio ozbiljno ime kao producent i u principu nije glumio u random projektima tako da je verovatno i on u saradnji sa Scottom uzdigao ovaj film na viši nivo. Takakura Ken s druge strane ima predistoriju jako ozbiljnih japanskih krimića a u ovom filmu posle Pollackovog YAKUZAa čini da se na globalnom planu afirmiše ova kriminalna organizacija.

Jan De Bont koji je u Ameriku doneo pokrete kamere iz Verhoevenovog opusa koji su napravili revoluciju u akcionom filmu, utičući i na uvođenje novog načina montaže, i kao DP daje BLACK RAINu senzacionalan izgled čak i za današnje standarde a Hans Zimmer, prilično svež posle saradnje sa Čolom nudi skor na tragu Giorgio Morodera. Šteta što su obe špice preopterećene nekom dosta slabom pesmom. Ipak, unutar filma, Ridley kao i Mann i Tony vešto koristi pop muziku.

BLACK RAIN nije naročito cenjen naslov u tom ciklusu policijskog filma osamdesetih, ali definitivno spada među najbolje primerke. Naravno, čitanja iz vremena kada je izašao i dalje stoje, Scott i Douglas nemaju problem da junakovu bahatost u drugoj kulturi prikažu kao nešto cool, ali to danas zapravo više nema nikakav značaj i potpuno se uklapa u tu eru kada je američkim repertoarskim filmom vladao specifičan odnos prema Japanu i njihovom uplivu u Ameriku.

* * * 1/2 / * * * *

THE PAPER

Reprizirao sam THE PAPER Rona Howarda, film iz njegove najpotentnije faze kada je snimio svoje najbolje filmove APOLLO 13 i RANSOM. U njemu Howard pokušava da se nadoveže na starinske filmove o novinarstvu kao što su bile razne inkarnacije FRONT PAGEa i slični naslovi u kojima se finale uvek odigrava u štampariji gde mora da se zameni naslovna strana, obustavi mašina i krene iznova da bi najsvežija vest stigla do čitalaca.

Scenario Davida i Stephena Koeppa kombinuje elemente melodrame i komedije, ali bez skretanja u apsurd ne bi li prikazali vibrantnost redakcije i intenzitet koji ljue čini zavisnim od novinarstva. Michael Keaton predvodi prilično snažan All Star ansambl u kome značajan doprinos daje i Robert Duvall, dovoljno snažan glumac da plasira kako i neke od najpretencioznijih, tako i neke od najsentimentalnijih tačaka scenarija.

Howardov film je u stalnom pokretu, izuzetno je dinamičan, ne samo po količini događaja već i po snažnom energetskom naboju koji je prisutan u svakoj sceni. Ako imamo u vidu trajanje filma, taj naboj srećom nimalo nije zamoran.

Iz današnje vizure naravno, THE PAPER deluje podjednako kao relikt epohe kao i FRONT PAGE filmovi jer nije ukalkulisao pojavu Interneta. Srećom, po svom kvalitetu nije neuporediv sa ovim klasicima.

* * * / * * * *

RESIDENT EVIL: DAMNATION

Pogledao sam RESIDENT EVIL: DAMNATION Makoto Kamiye. Ovaj DTV animirani nastavak RESIDENT EVILa donosi jednu impresivnu polovinu, i jednu vrlo neobičnu polovinu. Neobična polovina je uvodni deo priče - smešten u istočnoevropsku državu, republiku koja se osamostalila od SSSRa, uprkos tome što je reč o animiranom filmu, po lokacijama i odnosu porema ambijentima i akciji izgleda kao vrlo vešto i snalažljivo realizovan DTV film. Potpuno je bizarno da neko krene da radi ANIMIRANI film koji se dešava na nekim opskurnim istočnoevropskim lokacijama, umesto da ga smesti gde god hoće, na neku preskupu lokaciju, futuristički grad i sl. Međutim, u drugoj polovini, Kamiya donosi neverovatnu akciju koja u pojedinim momentima zaista deluje inventivno i u svakom pogledu nesvakidašnje.

Kamiyino insistiranje na tome da snima animirani film u kome se junaci u priličnoj meri ponašaju kao da su u igranom filmu, i to u DTV igranom filmu u kome se dosta priča, dovodi do toga da se veliki akcenat stavi na ono što se najslabije radi u ovoj vrsti CGI filma a to su lica junaka, sinhronizacija usana, dijalozi. Međutim, recimo tuče su vrlo dinamične, čak i bolje nego da je Kamiya sve radio kao "crtać" i podsećaju dosta na Borna, samo pojačanog animacijom, naravno.

Završnica donosi izvanrednu akciju, i odličnu atmosferu. DAMNATION je uspeo da očuva visok nivo koji je postavljen u DEGENERATIONu i nadam se da ća ova vrsta animacije ostati rentabilna aktivnost za Capcom i Sony.

* * * / * * * *

SUR MES LÈVRES

Pogledao sam SUR MES LEVRES Jacques Audiarda, izuzetan krimić koji u najboljem smislu nastavlja tradiciju francuskog krimića sa umetničkim ambicijama. Audiard je u svakom smislu ponudio moćan film, inventivan na nivou likova, zapleta, i energičan na nivou rediteljske egzekucije. SUR MES LEVRES je film sa kojim nema šale, karakteri su razrađeni kao u melodrami, heist momenat je nesvakidašnji a premisa da je junakinja nagluva je maksimalno, školski, iskorišćena. Za razliku od reditelja koji se mogu smatrati temeljima francuskog krimića kao što su bili Melville, Chabrol i sl. Audiard je više na tragu Cluzota, zanima ga ne samo puna ubedljivost filmskog prizora već i puna sugestivnost.

SUR MES LEVRES u određenom pogledu može da se nadoveže na radove kao što je BEFORE THE DEVIL KNOWS YOU'RE DEAD, odnosno da se smesti u istu grupaciju genrebending krimića, premda je Audiardov rediteljski postupak u suštini čistiji od Lumetovog. On nema dileme u samoj osnovi filma da snima krimić jer priča jasno počinje sa krimi zapletom i sa njim se završava, dalji razvoj ga ne zanima, ali zato ne beži od nadgradnje u toku same priče.

Pored melodrame kojom poširuje okvire svog krimi osnova, Audiard se bavi i svojom karakterističnom opsesijom a to su seksualna privlačnost proistekla iz bizarnih okolnosti i zločina. U drugim naslovima se ona uglavnom javljala kroz snažan homoerotizam a ovde je bazirana na nekim drugim fetišima.

Vincent Cassel je standardno solidan u ulozi pripravnika koji dobija posao posle robije a Emmanuelle Devos je fascinantna kao nagluva službenica koja ga polako uvlači u svoju mrežu zločina i osvete.

* * * 1/2 / * * * *

BAXTER

Pogledao sam uvrnut i jako simpatičan francuski film BAXTER Jerome Boivina, adaptaciju romana Kena Greenhalla za koju je zaslužan danas jedan od najznačajnijih evropskih reditelja, tada još uvek samo scenarista, Jacques Audiard.

BAXTER je priča koja je nastala po onom čuvenom primeru kako ne treba pisati, a to je iz vizure psa. Doduše, u ovoj priči, pas ipak ne postaje jedini junak, nije sve iz vizure psa i pas bi se mogao posmatrati kao jedan od protagonista kome je sticajem okolnosti zadatao da na svoj način komentariše situacije. U tom smislu, film nije formalno konfuzan ili sporan ali čini se da je slobodno mogao biti radikalniji i rekao bih da ga ta formalna konzervativnost u krajnjoj instanci odvaja od statusa remek-dela.

Međutim, Audiard uspeva da unese dosta crnog humora, zanimljivih situacija, aktivnih rešenja za likove u ovu priču, i da spoj gotovo literarne postavke i filma koji u sebi nosi elemente krimića šabrolovskog tipa i bunjuelovske satire zaista proradi na oba nivoa.

BAXTER zaslužuje svaku preporuku.

* * * 1/2 / * * * *

L'AVVERTIMENTO

Damiano Damiani je snimio nekoliko značajnih italijanskih policijskih filmova koji su se fokusirali na korupciju i društveni aspekt kriminala, premda nisu zapostavljali ni akcione deonice u kojima se ipak mnogo više isticao Enzo Castellari. Damianijev L'AVVERTIMENTO je jedan od boljih naslova iz tog ciklusa policijskih filmova. U sebi ima integritet ozbiljnog filma, iako se Martin Balsam pojavljuje kao prilično nepotrebni "američki dodatak" glumačkoj podeli.

Giuliano Gemma, svakako ne najtalentovaniji italijanski mačo star tog vremena igra nekorumpiranog policajca koji pokušava da reši slučaj enigmatične grupacije koja potplaćuje njegove kolege. Kada mu najbolji prijatelj sa posla biva ubijen, on kreće da istražuje slučaj, i ubacuje se undercover, pretvarajući se da je pristao na mito.

Damianijev film je dinamičan, zbog dubbinga nešto konfuzniji nego što bi trebalo i vrlo dobro, u duhu filma sedamdesetih, kombinuje društvenu kritiku i policijski slučaj. Ono što mi se dopalo jeste i preokret koji mi je bio i jedan od jačih aduta u USTANIČKOJ ULICI kada se iskoračuje iz klišea policajčevog konflikta sa starešinama.

Damianijev film zbog opredeljenja da bude ozbiljan u odnosu prema temi, da ne bude exploitation deluje znatno vibrantnije od većine polizioteshija iz tog vremena. Isto tako, iako je Franco Nero veća zvezda i po sposobnostima bolji glumac, Gemma nudi izvesni underplay koji je ovde dobro iskorišćen i svežiji od Nerovog uobičajenog pristupa. Damiani je doduše radio i policijske filmove sa Nerom, kao i svi uostalom.

Osveženje je i to što negativci nisu mafijaši već white collar ekipa poslovnih ljudi koji pokušavaju da prebrode poslovnu krizu okretanjem kriminalu.

* * * / * * * *

RESIDENT EVIL: RETRIBUTION

Pogledao sam RESIDENT EVIL: RETRIBUTION Paula WS Andersona. Kao fan ovog serijala i Andersonovog pogleda na stvari, moram priznati da sam u ovom filmu našao štošta u čemu ću uživati. Nažalost, ipak čini mi se da je ovo ipak minorna avantura u sudbini zaposlenihh u Umbrella korporaciji i ostatka poklanog naroda. U ovom filmu postoji prepoznatljiva autorska nit Andersonovog postupka, dakle njegovo inkorporiranje atmosfere i principa kompjuterskih igara u filmsku dramaturgiju i ovde je taj način razmišljanja prisutniji nego ikada. Anderson je to već godinama razvijao i čini mi se da je on stvarno najveći majstor za filmove po kompjuterskim igrama. Naime, on pored dizajna igara i zapleta ume da rekonstruiše i osećaj gameplaya, i to mnogo bolje nego u PANDORUMu koji izgleda kao da ga neko drugi igra. RESIDENT EVIL filmovi izgledaju kao igra koju manje-više igra gledalac.

Zaplet RETRIBUTIONa je u svakom smislu kao deo igre. Isto važi i za lokaciju na kojoj se dešava, za celokupan dizajn. Nažalost, mislim da Anderson nije u potpunosti kapitalizovao ovu postavku, set-pieceovi su morali biti uzbudljiviji. Štaviše, žao mi je što je ova sovjetska podmornička baza koju je Umbrella adaptirala sada uništena jer bih voleo da vidim još jedan film na toj lokaciji.

Problem nastupa u samoj razradi koncepta. Čini se da je Anderson prilično lenj u egzekuciji ove ideje, i na nivou scenarija a u ponekim scenama i na planu režije. Ima i dalje dobrih set-pieceova ali ima i nekih lenjih rešenja kao što je recimo uvođenje rendgenskog snimka u sceni borbe što je bilo pase već u ROMEO MUST DIE kad je preuzeto iz BLACK MASKa sa Jet Lijem.

Ipak RETRIBUTION i ovakav-kakav je, zna šta treba da bude i u osnovi ipak ispunjava to što treba. Šteta što nije na višem nivou kao prethodni delovi, ali na kraju najavljuje se "Kraj", vide se pterodaktili, reklo bi se da će biti svega i svačega...

* * 1/2 / * * * *

DEATHCHEATERS

DEATHCHEATERS je uz STUNT ROCK jedan od pokušaja da se Grant Page, čuveni australijski kaskader pretvori u akcionog heroja i glumačku zvezdu. Kao u slučaju STUNT ROCKa režira Brian Trenchard-Smith i u filmu ima impresivne akcije, s tim što ima i dosta pogrešnih direkcija, jako neuspešne komedije koja je slabo koncipirana i još gore realizovana čime se razvodnjava zaista spektakularan dar koji Grant Page pokazuje u svojoj osnovnoj delatnosti. Naročita poslastica je to što je DP na ovom filmu kasnije čuveni John Seale koji je radio dosta visokobudžetnih holivudskih projekata a ranije je bio nukleus Ozploitationa.

Sama priča o kaskaderima ratnim veteranima koji se vraćaju da odrade još jednu tajnu misiju za australijsku Vladu nije loša za ovu vrstu filma, ali je Trenchard-Smith i Cove nepotrebno čine pretencioznom kroz potrebu da budu satirični.

Drugi problem je što Grant Page deluje jako problematično u glumačkim scenama, čak i blago feminizirano ako se uzme u obzir koliko bi mačo trebalo da bude njegov junak.

* * / * * * *

BEFORE THE DEVIL KNOWS YOU'RE DEAD

Reprizirao sam BEFORE THE DEVIL KNOWS YOU'RE DEAD Sidney Lumeta. Ovaj poslednji, krunski film u Lumetovoj karijeri odaje vrlo čudan utisak da je upadljivo moderniji, ciničniji i vitalniji od bezmalo svega što je snimio za pedeset godina rada. Ovaj film je eksces u Lumetovoj karijeri do te mere da se čini kao da ga nije režirao on, ili kao da ga nije režirao sam. Ako imamo u viodu da ga je snimao u svojoj 81. ili 82. godini, moguće je da već bio u fazi kada je bio podložan uticajima sa strane.

O tome svedoči pre svega rediteljski postupak koji je vrlo indie, sa dosta dugih, neprekinutih kadrova, visokoestetizovanim ambijentima i glumačkom igrom koja je dosta drugačija od standarda po kome je Lumet poznat. On je doveo mnoge glumcwe do značajnih rola u njihovim karijerama ali su one bile dosta drugačije od ovoga a pristup inscenaciji je bio daleko konvencionalniji. Lumet je na određeni način upravo i formulisao ono što mi danas nazivamo konvencionalnim Holivudom.

U tom pogledu, scenario Kelly Mastersona je možda i najlogičniji segment. Lumet crpi energiju iz rada mlađeg pisca, a zatim se kroz neku specifičnu saradnju sa ostatkom ekipe formuliše i jedan potpuno drugačiji "mladalački" film koji je svež ne samo po svojoj energiji već i po odnosu prema životu. Bong Joon Ho je angažovao Mastersona da mu piše novi film i to me ne čudi jer bih rekao da je stil scenarija za BEFORE THE DEVIL KNOWS YOU'RE DEAD vrlo blizak onome što rade u Koreji.

Žanrovski, ovaj film možemo najpribližnije definisati kao neo noir, reč je o snažnom krimiću sa vrlo razvijenom i profilisanom melodramom, o potonuću grupe white collar ljudi u blato zločina i nasilja u kome se ne snalaze i vremenom postaju još drastičniji i suroviji od onih blue collar ljudi kojima je to prirodni ambijent.

Masterson i Lumet su osmislili niz zanimljivih situacija, neobičnih karaktera i ambijenata i uspeli su da naprave film koji se izdvaja u miljeu savremenog krimića. Time uspevaju da pokriju izvesne antiklimaktične i neubedljive delove u samoj završnici.

Philip Seymour Hoffman je izvanredan u glavnoj ulozi a Ethan Hawke kako vreme odmiče sve manje deluje kao leading man koji je dovoljno snažan da iznese teške uloge tako da je ovde na samoj granici da li je dorastao materijalu. Albert Finney je na visokom nivou i podređen je priči u najboljem smislu.

BEFORE THE DEVIL KNOWS YOU'RE DEAD je zbilja spektakulrano zaključenje jedne karijere koja je imala uspone i padove i neočekivan primer adaptiranja jednog veterana na savremeni stil.

* * * 1/2 / * * * *

THE HUMAN PORTRAIT

Pogledao sam THE HUMAN PORTRAIT, film o filmadžijama koji je Damiano Damiani snimio 1989. godine sa Elliott Gouldom i Tomas Milianom u glavnim ulogama. Zanimljivo je da se Damiani - reditelj koji je snimio špageti vestern BULLET FOR THE GENERAL koji bi bio najkvalitetniji predstavnik ovog podžanra da se njime nije bavio Sergio Leone i nekoliko klasika policijskog i političkog filma ali i dosta smeća, u karijeri koja je izuzetno bogata, a reklo bi se možda čak i previše sadržajna, vrlo često na štetu kvaliteta - opredelio da snimi priču o filmašima, ne zato što nema šta da kaže već upravo zato što mi se čini da njegov rad nije pružao prostor za tu vrstu refleksije. Radeći na smenu ambiciozne, repertarske, exploitation filmove i televiziju, činilo se da je Damiani osuđen da njegov marksizam bude prepoznat kao "unutrašnja lepota" tih filmova a THE HUMAN PORTRAIT nudi nešto suprotno.

U ovom filmu, naime Damiani otvara priču o rediteljima, van žanrovskog i repertoarskog miljea i neumitno se postavlja pitanje gde je on kao reditelj i ko-scenarista tu isprojektovao sebe. Dvojica junaka, "oskarovac" Theo i njegov prijatelj, luzer Da Silva, susreću se u Theovoj kući na Kapriju. Da Silva se pojavljuje kao očajnik, u potrazi za materijalom za novi film, i iskustvom režiranja TV serija i stiže u menažeriju kojom žonglira Theo, veliki reditelj čiji uticaj seže i izvan sveta filma koji je u svom domu napravio svojevrsni lični zabavni park sa širokim asortimanom raznih ljudi koji rade sve što se od njih traži. Između Thea i Da Silve postoji tenzija pošto mu je Theo navodno preuzeo ideju za film sa kojim je osvojio "oskara" a zatim i ženu, i njihovo prijateljstvo je bazirano na istovremenoj ljubavi i mržnji. U jednom trenutku Theo predlaže Da Silvi da snime filmove jedan o drugom, nalazi mu producenta i finansije.

Damiani nudi relativno zanimljiv zaplet, i brani oba lika, iako bi se reklo da se nešto više identifikuje sa Da Silvom. To je donekle i prirodno jer kada se podvuče crta Damiani je snimao odlične filmove u svim žanrovima kojima se bavio ali je u svakom od njih ostao u senci Leonea odnosno Coste-Gavrasa ili Castellarija. Ne bi me začudilo da je u liku Da Silve on projektovao junaka koji posmatra kako svi drugi profitiraju od stvari koje je on zapravo započeo.

Međutim, Theo je takođe prilično ubedljiv lik i Gould ga igra kao čoveka velike harizme i talenta koji ne preza od toga da preuzme i zapravo poboljša tuđe ideje. THE HUMAN PORTRAIT u tom smislu ne spada među najbolje filmove o filmašima i u sebi sadrži dosta konstrukcije, dosta praznog hoda a rekao bih i usiljenih rediteljskih rešenja koja sugerišu da pre ovog filma Damiani neko vreme nije radio ambicioznije stvari, ali iza svega toga strpljivom gledaocu ipak može biti jasan jedan dosta dobar uvid u prirodu filmske režije. Damiani jasno zastupa tezu da je reditelj zapravo ne samo umetničko već i socijalno zvanje i da zapravo velikog reditelja čini umeće prepoznavanja zanimljivog materijala i izvlačenje maksimuma iz ljudi. U tom pogledu, ovaj film je izuzetno tačan.

Nažalost, u samoj egzekuciji, Damiani je već bio kontaminiran koječime što je radio tako da inteligentnu poentu koju je imao uprkos prvoklasnoj glumačkoj ekipi, odličnom ambijentu u koji je priča smeštena itd. na kraju ipak nije uspeo vrhunski da isplasira. Film ima suvišne i previše ekscentrične sporedne likove, dosta napornih digresija i završnicu koja je pirandelovska u zamisli ali nije tako efektna u krajnjem rezultatu.

THE HUMAN PORTRAIT ipak, uprkos svim manama, ostaje nepravedno zapostavljen film o filmadžijama, i zaslužuje veliku pažnju onih koje ova tema zanima. Gould je snimio dosta raznovrsnih filmova koji su varirali u kvalitetu, a THE HUMAN PORTRAIT spada među interesantne naslove koji ipak nisu bili uspešni.

* * 1/2 / * * * *

BLOOD AND WINE

Reprizirao sam BLOOD AND WINE Boba Rafelsona, jedan od poznih naslova u neo noir ciklusu s početka devedesetih. Ovaj film je uostalom izašao 1996. i to je period u kome Lindu Fiorentino već nasleđuje Jennifer Lopez. Pored U-TURNa ona i ovde ima ulogu fatalne žene, s tim što je kod Rafelsona, ona pasivniji pokretač radnje. Za razliku od Stoneovog klasika koji vrca od provokativnih, često čak i eksperimentalnih rešenja, Rafelson snima moderan ali u suštini klasicistički film, sa sudbinom junaka koja je ironična i rediteljskim postupkom koji je direktan.

Jack Nicholson i Michael Caine u glavnim ulogama svemu daju drugu dimenziju. Sada matorci više nisu žrtve fatalnih žena već ljudi koje aktiviraju fatalne žene. Naravno, rafelson ne propušta da pokrene i tu vrstu konflikta između Nicholsonovog lika i njegovog posinka kog igra Stephen Dorff ali mladi je ovde samo prepreka ali ne i presudni činilac. U tom smislu, dakle Rafelson svoju generaciju vraća u igru zamenjujući njenu tradiconalnu ulogu u noiru.

Naravno, face poput njih dvojice bez ikakvih problema čine da se ovaj zapravo rutinski neo noir izdvoji, pružaju mu i šarm i produbljenost, ne samo na planu karaktera već i u kontekstu žanra - Nicholson je ostvario antologijski nastup u POSTMAN ALWAYS RINGS TWICE kod istog reditelja a Caine je u više navrata, recimo u GAMBITu igrao safecrackere.

Na novo gledanje BLOOD AND WINE mi se više dopao nego prvi put, u vreme premijere ili tu negde.

* * * / * * * *

NORMAL LIFE

Reprizirao sam NORMAL LIFE, true crime priču koju je John McNaughton snimao za bioskope ali je na kraju premijera bila na televiziji uz mali limited release u bioskopima. Ovo je jedan od filmova iz sredine devedesetih koji uprkos imenu autora i dobrim kritikama nisu uspeli da se izbore za mesto u bioskopima. To je šteta jer NORMAL LIFE zbilja nije formulisan u bilo kojoj komercijalnoj formuli ali jeste prilično zanimljiv i sofisticiran indie film.

Naizgled, NORMAL LIFE govori o fatalnoj ljubavi između policajca i neuračunljive mlade žene koja ga uvlači u mežu zločina, na sličan način na koji su femme fatale junakinje uvlačile muževne naivce u neoinoir radovima početkom devedesetih. Međutim, McNaughton je sačuvao neo noir za WILD THINGS a ovde se bavi nečim drugim. NORMAL LIFE je hladna, klinička slika jednog odnosa u kome se polako formuliše ekonomska i seksualna mehanika koja dovodi junake u svet zločina. McNaughton sistematično nabrahja događaje, uzroke i posledice koji rezultiraju tragedijom.

Luke Perry i Ashley Judd su izvanredni u glavnim ulogama. Njen zadatak je na nivou ekspresije življi ali je Luke Perry sa svojim underplay igranjem zapravo imao teži zadatak. NORMAL LIFE nažalost nije bio dovoljan da se Luke Perry izbori za mesto koje bi po daru zasluživao i završio je kao glumac koji tek sporadično dobija zanimljive zadatke u prestižnijem materijalu.

McNaughton je u ovom periodu intenzivno radio na seriji HOMICIDE. NORMAL LIFE nema puno dodirnih tačaka sa ovom serijom ali je na filmu kao DP radio Jean De Segonzac koji je snimao seriju od treće sezone kada je na njoj McNaughton najviše radio. De Segonzac nudi zanimljiv, klinički pogled na suburbiu, bez estetizacije ali i bez vibrantnosti hiperrealizma što samo doprinosi hladnoći sa kojom McNaughton priča ovu priču.

* * * / * * * *

HARD TIMES

Reprizirao sam HARD TIMES Waltera Hilla. Ovo je rediteljski debi velikog majstora posle uspešne scenarističke karijere u kojoj je on s jedne strane anticipirao neke od preokupacija kojima će se kasnije baviti ali je bio ipak i znatno drugačiji. Naime, filmovi koje je pisao Hill su imali vrlo složene zaplete, ambivalentnije likove, dočim su njegovi rediteljski radovi uglavnom bazirani na mitskim postavkama, često elegičnim podsećanjima na zaboravljene žanrove, mačizmu reinterpretiranom na razne načine i ponajmanje se bave misterijama na nivou zapleta, pomerajući kontemplaciju sa zapleta na karaktere.

HARD TIMES je u tom pogledu možda i najdalji Hillov film kada se meri sa scenarističkim radovima, jednostavna, efikasna, mišićava priča o marginalcima u vreme Depresije koji se izdržavaju baveći se uličnim borbama. Hillov glavni junak je tvrd, Charlie Bronson iako je već bio u fazi kada nije mogao da sprovede sve fizičke zahteve u delo, igra izuzetno ubedljivo, nudeći nešto dalekoistočne mistike glavnom junaku; njegov sidekick je oportun i James Coburn je vrlo precizan u toj ulozi, a sve ostalo se ređa kao u jednom najprirodnijem toku borilačkog filma. Na nivou strukture zanimljivo je da u HARD TIMESu pratimo samo uspon, nema pada, ali Hill uspeva da između borilačkih scena postavi dovoljno zanimljivu i atmosferičnu melodramu zahvaljujući kojoj HARD TIMES ne deluje kao zbirka usiljenih dramskih scena između tuča.

Same borbe su izvanredno inscenirane. Hill na debiju pokazuje da je prvoklasni reditelj, a da na većini svojih filmova nije bio scenarista, reklo bi se čak da je od starta pokazao da je upečatljiviji reditelj nego scenarista. Međutim, Hill je i scenarista i reditelj, te stvari se ne mogu razdvojiti i sa HARD TIMES počele su dve decenije vrhunskih radova sa kojima se Hill nametnuo kao velemajstor i jedan od najznačajnijih američkih reditelja svoje epohe.

HARD TIMES na malom budžetu nudi ubedljivu i jako pametnu rekonstrukciju epohe.

Hill će se ovakvoj jednostavnosti vratiti nekih trideset godina kasnije u odličnom povratničkom filmu UNDISPUTED. Međutim tada već ova vrsta ortodoksije nije imala snagu da bude zamajac za novu fazu u karijeri, odnosno jedino što je iz UNDISPUTEDa nastalo je franšiza Avi Lernera koja se vremenom ispostavila kao bitna stvar u domenu DTVa.

* * * / * * * *

DER VIERTE MACHT

Pogledao sam DER VIERTE MACHT Dennisa Gansela, nemački conspiracy triler sa međunarodnim aspiracijama, o čemu svedoči i to da je dosta solidno nahovan na engleski, pemda verovatno postoji i nemačka verzija. Nota bene, veliki deo dijaloga i jeste na engleskom jer film govori o nemačkom novinaru koji odlazi u Moskvu da radi na oporavljanju tamošnjeg trač-nedeljnika. Međutim, ubrzo stupa u kontakt sa lokalnom opozicijom, u njemu proradi nerv koji je nasledio od oca eminentnog novinara-istraživača i ubrzo biva uvučen u rusku zaveru iza koje stoje predsednik (koji se BTW ne zove Putin iako je sličnost prilično namerna) i FSB.

Sama zavera je već poznato antiputinističko opšte mesto a to je teorija da su agenti FSB digli moskovski stambeni blok u vazduh da bi namestili igru Čečenima i u tom pogledu veliko otkriće na kraju filma nije anročito zanimljivo a Gansel nažalost propušta priliku i da napravi ARLINGTON ROAD preokret na kraju kada junak stigne na aerodrom kako bi otišao iz zemlje.

U pogledu neke svežine, DER VIERTE MACHT nije baš totalni rip-off kurentnog blokbastera kao ČETVRTI ČOVEK, ali to je ta linija euro-trilera, samo na znatno višem tehnološkom nivou. Štaviše, Nemci su karakteristično precizni u realizaciji filmova i ponekad je šteta kada snime ovakav film čija matrica nema prođu još od kraja devdesetih/ početka dvehiljaditih. Ipak, Ganselu se ne može osporiti da uprkos manjku originalnosti i cop outu na kraju nudi nekoliko odličnih scena i gotovo nijednu lošu.

Ipak, ono što zbunjuje jeste velii natpis na početku filma kako se ne aludira na prave ličnosti i događaje iako film prikazuje slučajeve u kojima se zna šta se navodno desilo i ko je optužen za to. S jedne strane, možda su želeli da napravi antiputinovski film više radi zabave nego sa namerom da bude politički angažovan ali ovakva mešavina oslanjanja na istinite događaje i izbegavanje pravih imena deluje prilično besmisleno i ideološki nekonzistentno.

* * 1/2 / * * * *

PODEZEMLJE VEDM

Pogledao sam PODEZEMLJE VEDM Jurija Moroza, sovjetsko-češku SF koprodukciju iz 1989. po priči i scenariju SF pisca Kira Buličeva. Ovaj film spada među sovjetsku fantastiku koja je po temi i pristupu realizacijin bliska američkom filmu, s tim što u datom trenutku tehnološka zaostalost istočnog bloka već uzima danak i film deluje prilično campy.

Priča vuče korene sve do Edgar Rice Burroughsa i njegovog JOHN CARTERa i govori o sovjetskoj istraživačkoj stanici na planeti sa "poremećenom evolucijom" na kojoj istovremeno živi ljudi-nomadi, nekakvi homo sapiensi, pterodaktili, mamuti i dionosaurusi. Među ljudima-nomadima traje rat a Sovjeti se interesuju da saznaju odakle civilizaciji koja je još uvek u kamenom dobu metal za oružje. Tokom misije, jedno ratoborno pleme razori bezbedno sklonište sovjetske ekspedicije i njen jedini preživeli član u saradnji sa princezom iz miroljubivog plemena mora da se izbori sa protivnicima i sazna tajnu odakle im metal.

Za razliku od ranijih sovjetskih produkcija koje su bile karakteristične po svom perfekcionizmu i fenomenalnim lokacijama, ovaj film dosta pati od krajnje nezanimljivih ambijenata u kojima se dešava, pre svega kad je reč o odabiru eksterijera. U kinematografiji u kojoj su i neki filmovi koji se dešavaju na Zemlji delovali kao da su snimani na drugoj planeti  ovakav izbor lokaija deluje kao priličan javašluk.

Filmu se međutim ne mogu osporiti neke zanimljive namere i priličan high spirit u kom je realizovan. Čini mi se da bi samo deceniju ranije Sovjeti od istog ovog materijala napravili antologijsko ostvarenje. Ovako ostaje samo zanimljiv pokušaj koji je doduše postigao veliki uspeh na lokalnom tržištu.

* * / * * * *

LE CLASSE AMÉRICAINE

Konačno sam uspeo da lociram titlove za LE CLASSE AMERICAINE Michela Hazanaviciusa i Dominique Mazerette, film koji je za godišnjicu Warner Brosa izmontirao od raznih Warnerovih klasika i taj ready made dopunio nahsinhronizacijom na francuski koja je i inače u skladu sa njihovim prikazivačkim tradicijama.

Najviše su iskorišćeni HARPER i ALL THE PRESIDENT'S MEN a John Wayne je kompiliran iz brojnih filmova.

Rezultat nije ambiciozan kao DEAD MEN DON'T WEAR PLAID ali nije ni dub iz Bebevizije već je na pravom putu, uspevajući da istovremeno bude duhovit ali i polemičan u odnosu na materijal, sa nekim autentično francuskim touchevima koji smeštaju razne intelektualističke detalje tamo gde bi se najmanje mogli očekivati. Hazanavicius je potom i ostatak svoje karijere bazirao upravo na reinterpretaciji klasičnog Holivuda i starih filmova.

Ova vrsta Serbian Cuttinga je objektivno vrlo lucidan recept za realizaciju no budget debija sa kojim se može privući pažnja.

* * * / * * * *

PARTS: THE CLONUS HORROR

Pogledao sam THE CLONUS HORROR Roberta S. Fivesona, vrlo zanimljiv SF film iz 1979. godine o koloniji klonova koji služe za žetvu organa koji se potom ugrađuju bogatašima i zaslužnim građanima. Fivesonov film se bavi premisom koja nije sasvim nepoznata i imala je razne varijacije s tim što je ISLAND Michaela Baya najdalje otišao u eksploatisanju ove ideje. CLONUS je znatno jeftiniji i jednostavniji a bez sumnje i bolji film od onog koji je snimio Bay. Fivesonov je na kraju završio i na sudu sa Bayom i sve je rešeno vansudskom nagodbom za nepoznatu sumu novca.

Film je snimljen sa ograničenim budžetom, ali sa zavidnom energijom. Iako odaje utisak TV rada i verovatno deluje bolje na malom ekranu, vidim da ga beleže i kao bioskopski a ponegde i kao TV film. U tom smislu, ako je reč o TV filmu, ocena samo može biti još viša.

ISLAND je imao identičnu premisu i nije bio dovoljno dobar da bi sa takvom postavkom ispunio taj preogromni format produkcije. CLONUS je u tom pogledu uspeo - nastao je kao mala atraktivna premisa u periodu malih B-filmova. I što je još važnije, u eri kada je Cronenberg već ulazio film, iako je daleko od toga da ga doseže, u pojedinim detaljima pruža sličan ugođaj.

* * * / * * * *

DICK

Pogledao sam DICK Andrew Fleminga, reditelja sa jednom od najneverovatnijih karijera u savremenom Holivudu. Počeo je pre dvadesetak godina kao jedan od najtalentovanijih diplomaca NYUa, zatim je počeo sa shclocky hororima što je bilo iznenađujuće za sve one koji su ga znali kao uspešnog studenta, prešaltao se na komediju, ponovo mahom u domenu studio i sub-studio filma i na tom putu je snimio štošta, a ponešto od toga kao što je recimo DICK je i izvanredno.

DICK je film iz 1999. godine koji se može ukratko definisati kao CLUELESS smešten u milje ALL THE PRESIDENT'S MEN i govori o blentavim tinejdžerkama koje u periodu Watergate skandala svojim nesvesnim postpcima svrgavaju Nixona. Film je moguće ispratiti i razumeti i u slučaju da gledalac ne zna ALL THE PRESIDENT'S MEN, ali ako zna, onda je ovo automatski klasik.

Fleming vrlo pažljivo kao reditelj i ko-scenarista postavlja stvari, na tragu Zemeckisa u izvanrednom I WANNA HOLD YOUR HAND, samo sa više indie cinizma, i DICK zbilja funkcioniše i kao punokrvna omladinska komedija i kao politička satira, pa u krajnjoj liniji i kao komentar na conspiracy filmove sedamdesetih.

Kirsten Dunst i Michelle Williams su izvanredne u glavnim ulogama, Dan Hedaya je jako duhovit sa svojom imitacijom Nixoa i uopšte sve uloge/imitacije zvaničnika su izuzetno duhovite, a farsična scena sa Brežnjevim je klasik. DICK je u vreme izlaska prepoznat kao unikatan i pozitivan primer ali nažalost nije pomogao da se Flemingova karijera stabilizuje tako da je on potom nastavio sa oscilacijama. Međutim, kvalitet koji je pokazao u ovom filmu i solidan nivo drugih stvari koje je radio sugerišu da je on reditelj na kog treba obratiti pažnju,

* * * 1/2 / * * *  *

AN ALMOST PERFECT AFFAIR

Pogledao sam AN ALMOST PERFECT AFFAIR Michaela Ritchieja, Ovaj film sam dugo tražio jer spada među poslednje radove u Ritchiejevoj kanonskoj "ličnoj" fazi. U periodu kada se Ritchie često bavio temom kompeticije, u filmovima DOWNHILL RACER, CANDIDATE, SEMI-TOUGH i SMILE, AN ALMOST PERFECT AFFAIR je priča o filmskom reditelju koji odlazi da pokaže svoj film u Kanu, doduše kupcima a ne na takmičenju.

Ritchie nudi vrlo autentičnu rekonstrukciju problema sa kojima se suočavaju filmski radnici koji dolaze u Kan, i uopšte posetioci Azurne Obale. Međutim, osim primećivanja stvari (koje su svi primetili) Ritchiejev film nudi malo manje vibrantnosti nego njegovi raniji filmovi. U vizuelnom pogledu je vrlo konvencionalan, a u prikazu međuljudskih odnosa je začuđujuće čedan, ako imamo u vidu cinizam na kome su se bazirali njegovi filmovi. U tom pogledu AN ALMOST PERFECT AFFAIR deluje kao krajnje paradoksalan slučaj - za razliku od drugih reditelja koji obično postaju ciničniji kada prikazuju svet filma, kolegijalne odnose i sl. - Ritchie postaje naivniji i romantičniji. Naročito je paradoksalno da ovaj film koji dolazi od reditelja za kog smetra da je u svojoj kanonskoj fazi doneo evropski enszibilitet u američki film, sada imamo jedan naivan pojednostavljen američki pogled upravo u miljeu Francuske i to samog bastiona art filma.

Keith Carradine je glumački efektnije od Monice Vitti koja je šarmantna ali i nimalo ubedljiva u ulozi supruge velikog producenta koji podseća na Dino De Laurentiisa. S druge strane, Carradine jeste svojevrsni Ritchiejev alter-ego, čak i po prosedeu koji zastupa i u principu je efektniji od Monice. Nažalost, zadatak koji pred njih postavlja Ritchie nije po svojoj složenosti bilo kakav izazov.

AN ALMOST PERFECT AFFAIR je uprkos svojoj simplifikovanosti i naivnosti, i skretanju u neobično pitom rediteljski postupak, prilično dinamičan film i kao promašaj se kvalifikuje baš zbog svoje pitkosti a ne zbog hermetičnosti koja bi se očekivala od ovakve teme.

* * / * * * *

MICHAEL KOHLHAAS-DER REBELL

Pogledao sam MICHAEL KOHLHAAS-DER REBELL Volkera Schlondorffa, ekranizaciju romana Heinricha Von Kleista na kojoj je radio čuveni engleski dramatičar Edward Bond. Schlondorff je snimao ovaj film sa english-speaking ambicjima i on je već 1969. bio dakle spreman za prelezak u najvišu rediteljsku ligu, vrlo brzo posle ulaska u kinematografiju.

Nažalost, ovaj film naprosto nije dovoljno kvalitetan kao celina da bi mogao da postigne očekivani uspeh.

Naime, Schlondorff je u ovom filmu na nivou pojedinih detalja ali opet nedovoljno konzistentno započeo neke jako zanimljive rediteljske prodore. Pre svega, on tretira priču iz 16. veka vrlo često sa energijom i neposrednošću novotalasovskog filma, sa kamerom iz ruke i ekstremno krupnim planovima koji beleže sve na glumčevom licu. Zatim, u sceni jednog brutalnog napada Kohlhaasovih pobunjenika uz klasičnu orkestraciju mogu da se začuju i električne gitare koje svemu daju novu  dimenziju. Nažalost ova dva osvežavajuća rešenja nisu dovoljna da bi se ovaj film nametnuo kao značajan jer nisu konsekventno sprovedena i na kraju ovaj film pre svega treba zabaležiti kao slučaj kada su se ti postupci javljali.

David Warner u glavnoj ulozi ima potencijal da bude leading man ali ga Schlondorff dosta drži pasivnim ili u senci drugih događaja. Jedan od onih koji Schlodorffovoj režiji zasenjuje Warnera je i Relja Bašić koji je u svojoj bogatoj karijeri igrao dosta po stranim filmovima, snimanim kako u SFRJ tako i van. Recimo i sam KOHLHAAS je sniman u Čehoslovačkoj.

MICHAEL KOHLHAAS kroz nešto sporiji tempo i uvođenje motiva seksualne tenzije među pripadnike Kohlhaasove ekipe pokušava da bude drugačiji od klasične vestern postavke smeštene u 16. vek. Međutim, ta nadogradnja nije dovoljna i sve se svodi na kraju u jedan usporeni evropski vestern koji ne uspeva da iskomunicira jak romantičarski naboj sa kojim Schlondorff iznenađujuće koketira. Iako je među rediteljima Novog nemačkog filma, Schlondorff važio za klasicistu, pa je i meni verovatno zato najbliži, neka arhaična rešenja u ovom filmu su prilično iznenađenje. Naročito ako imamo u vidu da je u dva bitna rediteljsa postupka napipao i nešto inovativno.

MICHAEL KOHLHAAS je stoga pre svega zanimljiv ljubiteljima istorije filma i onima koje zanima nešto drugačiji prikaz ove epohe.

* * 1/2 / * * * *

LE LIEU DU CRIME

Pogledao sam SCENE DE LIEU Andre Techinea. Scenario za ovu prilično pretencioznu i ne sasvim ubedljivu chabrolovsku priču napisali su Techine, Pascal Bonitzer i Olivier Assayas, i rezultat koji su postigli između ostalog čak ne može da se poditči time da je na nekom elementarnom gledalačkom nivou jasan, iako mi se čini da nije bilo namere da se ne razume priča. Slično poznom Chabrolu, i Techine voli radikalne gestove junaka koji su vrlo često u ozbiljnom neskladu sa realističkom fakturom koju dotle uspostavlja. Ta mešavina čehovljevskog izbegavanja velikih melodramskih događaja i potpuno neuverljivih lomova u junacima karakteriše ovaj rad.

* * / * * * *

L'AGRESSION

Pogledao sam L'AGRESSION - rape & revenge triler Gerarda Piresa, reditelja koga prevashodno znamo po blokbasteru TAXI s kraja devedesetih i po simpatičnom heist filmu RIDERS snimljenom posle toga iako je on već decenijama bio prisutan kao drugoligaški francuski reditelj, aktivan u raznim žanrovima.

Sticajem okolnosti, i L'AGRESSION ima u sebi element automobilskih potera, ali za razliku od navedenih filmova one ipak nisu osnovni sadržaj ove ekranizacije Johna Buella. Jean-Louis Trintignant igra čoveka kome je motorciklistička banda ubila i silovala ženu i kćerku, dok je on bio savladan i nokautiran u pokušaju da ih odbrani. U istrazi i osveti mu se pridružuje svastika sa kojom ulazi u bizarnu ljubavnu aferu.

Jean-Louis Trintignant i Catherine Deneuve su izvanredan glumački par, za najveće domete, ali nažalost Pires ne uspeva da na adekvatan način nađe pravu meru između exploitationa i onoga što bi se moglo posmatrati kao nadogradnja. Otud L'AGRESSION sasvim sigurno nije exploitation film, i jasna je namera da se snimi film koji će ponuditi utisak produbljenog, osveženog, trilera. Nažalost, sve ono gde Pires "prevazilazi" žanr ostaje samo zanimljivo i nikada ne postaje u potpunosti ubedljivo.

* * 1/2 / * * * *

THE PRESIDENT'S PLANE IS MISSING

Pogledao sam jedan od conspiracy klasika iz istorije televizije THE PRESIDENT'S PLANE IS MISSING iz 1973. godine, ekranizaciju romana Roberta Serlinga, u režiji Daryl Dukea. Duke je kultni reditelj filmova SILENT PARTNER i PAYDAY ali primarno je radio na televiziji, a ovo je njegov možda i najznačajniji televizijski rad. Jedan od scenarista ove adaptacije bio je Ernest Kinoy koji je samo godinu dana kasnije ekranizovan na Televiziji Beograd sa svojom dramom CRNA LISTA (nagrađenom Emmyjem u praizvedbi na američkoj televiziji). Ovaj podatak o Kinoyu zvuči kao potpuni SF ako imamo u vidu današnje stanje RTSa.

U svakom slučaju, THE PRESIDENT'S PLANE IS MISSING je značajno gradivo za ljubitelje conspiracy trilera i bavi se premisom šta bi se desilo ako Predsednik naprosto nestao. Pozadina cele priče su hladnoratovske tenzije sa Kinom, a junaci preko kojih rešavamo slučaj su novinari. Naravno, Dukeov rediteljski postupak je mnogo bliži televizijskom detektivskom krimiću nego ALL THE PRESIDENT'S MEN i u ovom slučaju uprkos tome što imamo temu Hladnog Rata, lik predsednika je potpuno aistoričan - možda najbliža figura sa kojom bi se mogao porediti je LBJa 1973. godine, Amerika je već imala drugačije političke okolnosti.

Glumačka ekipa je vrlo solidna, glavnog novinara igra iskusni Peter Graves a Rip Torn se pojavljuje u značajnoj supporting ulozi Predsednikovog savetnika.

COMPLIANCE

Pogledao sam COMPLIANCE, film sa kojim je Craig Zobel privukao veliku pažnju ove godine. Ne spadam među one kojima je ovaj film bio naročito mučan. Ipak, Zobel nije prvoligaški majstor za ovu vrstu hanekeovskog šikaniranja i temi prilazi sa dosta američke pragmatičnosti. U tom smislu, sam film više deluje kao jednoipočasovni šlagvort za diskusiju nego kao delo koje za vreme svog trajanja ostavlja naročit utisak. Činjenica da je jedan ovako bizaran događaj uspeo da se, sa varijacijama, odigra više desetina puta u Americi, i da se recimo u McDonald'su dešava godinama pre ovog najdrastičnijeg incidenta, jeste tema za razgovor.

Sam film ne uspeva da u potpuno ubedljivoj formi isprati Milgram ili Stanford eksperiment,  Isto tako, čini se da u jednom trenutku ponašanje ljudi počinje da izlazi iz okvira manipulacije i da se bazira na njihovim slabostima druge prirode.

Zobel takođe ostaje dosta nejasan oko nekih motivacija kojima manijak snažno manipuliše a to je recimo nedefinisana pozicija žrtvinog brata kao potencijalnog kriminalca koga policija eventualno ugrožava.

Doduše, moguće je da meni ovaj milje radnog mesta nije dovoljno blizak pa da je i zato ovaj film imao manji efekat na mene.

* * 1/2 / * * * *

THE COLD LIGHT OF DAY

Pogledao sam THE COLD LIGHT OF DAY Mabrouka El Mechrija koga znamo kao reditelja filma JCVD. El Mechri je svoj holivudski debi snimio u Španiji, sa američkim glumcima u pokušaju da isporuči ovogodišnji TAKEN. Nažalost THE COLD LIGHT OF DAY nema tu energiju TAKENa i jednostavnost koja je učinila taj film značajnim fenomenom. Međutim, isto tako, moram da priznam da je THE COLD LIGHT OF DAY jedan od uspešnijih primera srednjebudžetnog akcionog filma u kome se spajaju evropski novac, lokacije i američki glumci.

Britanac Henry Cavill, novi Supermen je odličan i harizmatičan u ulozi mladog poslovnog čoveka čiju porodicu otimaju enigmatični operativci jer njegov otac zapravo nije kulturni ataše već agent CIAe.

On mi se dopao i u IMMORTALSima a ovde radi sa još i manje intrigantnim materijalom a odlično se snalazi. Film pokreće u saradnji sa Bruce Willisom a sukobljava se sa Sigurney Weaver, dakle nije sam, ali je nesumnjivo njemu prepušten noseći lik. Cavillu je ovde dopušteno i da krši zakone fizike ali on bez ikakve sumnje ima fizionomiju akcionog heroja i u takvim situacijama je prilično ubedljiv. Doduše, na nivou samog filma mislim da je sporno to koliko se junak od ekonomiste-atlete brzo prilagodi da bude borac.

El Mechri ne raspolaže velikim budžetom ali film donosi nekoliko izvanrednih akcionih scena sa posebnim akcentom na filnale.

THE COLD LIGHT OF DAY nema kapacitet da bude veliko akciono iznenađenje ove sezone ali nema nikakve sumnje da je reč o vešto napravljenom B-filmu koji ima svoje mesto za ljubitelje & poznavaoce.

* * *  / * * * *

PROJECT: ALIEN

David Webb Peoples je u okviru "mračne" faze svog rada na opskurnijim filmovima pisao scenario za film FATAL SKY poznat još i kao PROJECT: ALIEN i potpisao ga pseudonimom Anthony Able. Peoples nije radio na mnogo nezavisnih filmova, čak su i B-produkcije koje je pisao ipak imale poznate finansijere i distributere. Međutim, PROJECT: ALIEN je opskurna produkcija čiju opskurnost produbljuje to što je u celosti sniman u Jugoslaviji iako se dešava u Norveškoj i nekako bih rekao da je upravo snimanje u SFRJ kako u bukvalnom tako i u figurativnom značenju jedan od razloga što se Peoples nije potpisao.

S jedne strane, SFRJ omogućuje da njeno Ratno vazduhoplovstvo pruži zaista dosta usluga producentima, tako da ekranom proleću Orlovi, Mi-8 i policijski helikopteri, u nekim čak priličnom komplikovanim, mada ne i dobro snimljenim stuntovima, dočim ostatak usluge nažalost nimalo ne pruža utisak Norveške, i ne liči na bogznašta, ali naročito ne na Norvešku.

Reditelj Frank Shields ne uspeva da napravi koherentnu celinu u tom jednom pabirčenju, a scenario je pojednostavljen do te mere da je Peoplesova vizija kompromitovana verovatno na svim nivoima - on ovako nešto sigurno ne bi napisao.

Deo misterije kako se Peoples povezao sa ovom ekipom možda leži u tome što je na filmu potpisan australian Film Commission a on je baš u to vreme u Australiji pripremao SALUTE OF THE JUGGER. Dakle, moguće je da se nešto što je planirano za Australiju prelilo u ovu dosta žalosnu pustolovinu snimanu u SFRJ.

U filmu pored pet-šest Amerikanaca glume mahom hrvatski glumci a Ena Begović i Frano Lasić imaju čak i prilično krupne uloge, od kojih je Enina priličan blam. Semka Sokolović Bertok se pojavljuje kao statista sa zadatkom u jednoj sceni.

PROJECT: ALIEN je inače zanimljiv po tome što je reč o exploitation filmu, krajnje pojednostavljenom radu u kome ti nije jasno kom žanru pripada sem da je premisa sa vanzemaljcima SF. Ali, sve ostalo je dosta mutno, horor je ponajmanje, ali nije baš ni triler ni akcija.

THE PINK JUNGLE

Pogledao sam THE PINK JUNGLE Delberta Manna, avanturističku komediju sa James Garnerom u glavnoj ulozi i Evom Renzi i George Kennedyjem kao podrškom. Ovaj film je minoran Garnerov rad, dignut na viši nivo time što je on zvezda i zanimljiv lokacijama na kojima je sniman. Delbert Mann nažalost u ovom filmu ne samo da nije uspeo da napravi bilo kakvo istinsko uzbuđenje, ili osećaj da sve to ima svrhe već je zahvaljujući navedenim kvalitetnim elementima uspeo da se izvuče, što samo pokazuje koliko je potencijala za dobar film tu bilo.

* * / * * * *

OPERATION DAYBREAK

Ponekad filmovi govore o potpuno nezamislivim događajima kao u slučaju OPERATION DAYBREAK Lewisa Gilberta, priče o tome kako su se Česi opirali Hitleru. Čehoslovački otpor nacistima je gotovo apsurdno mali, ali desilo se tako da je možda najznačajnija gerilska akcija Drugog svetskog rata ostvarena upravo u Pragu i to od strane njihove "slobodne vojske" koju su podržavali Englezi. U Pragu je ubijen Reinhard Heydrich, arhitekta Holokausta, Hitlerova desna ruka i čovek koji je prošao sve nivoe nacističke hijerarhije i bio specijalista za problematične situacije. Ovaj film se ne bavi samim Heydrichom, prikazuje ga samo kao figuru u tumačenju Antona Diffringa, iskusnog "filmskog naciste". Dakle, svakako da se iz ovog filma ne može saznati puno o ovoj krajnje bizarnoj ličnosti. Nažalost, čini mi se da se ni o samom atentatu ne može saznati dovoljno.

Vrlo suvoparan scenario za film napisao je čuveni dramski pisac Ronald Harwood po romanu Alana Burgessa. Od Harwooda sam ipak očekivao znatno više, uostalom on će kasnije dobiti oskara za PIANIST Romana Polanskog. U osnovi, film je neobično ali pametno strukturiran. Atentat se desi već negde oko polovine a drugi deo filma prati lov na počinioce. Umesto kompleksnih okolnosti koje su pratile poteru za ilegalcima i njihovu herojsku smrt, odnosno bizarnu situaciju sa lečenjem Heydricha u kojoj Himmlerov lekar nije želeo da koristi antibiotike, Harwood nudi jednu pojednostavljenu sliku tog slučaja a najzanimljivijih detalja se tek dotiče. Tako recimo od odmazdi se pominju samo Lidice ali ne i serija eksperimenata u koncentracionim logorima kroz koje je Himmlerov lekar pokušavao da dokaže kako nije pogrešio u lečenju Heydricha.

Završnica sa pucnjavom u praškoj crkvi je impresivna, naročito deo sa herojskom smrću ilegalaca u kripti, ali je sudeći po bodycountu Gilbert, inače iskusni reditelj koji se okušao i na Bondovima, želeo da svemu da i dimenziju čisto akcionog filma što je verovatno bilo nepotrebno.

OPERATION DAYBREAK ne samo da nije istorijski precizan već bih rekao da nije iskoristio sav potencijal koji je ova priča nudila. S druge strane ubistvo Heydricha je dosta puta realizovano na filmu već u toku rata pa i kasnije, ali nijedan film po budžetu i vremenu nastanka (i dostupnim saznanjima) nije imao ovako veliku priliku da prikaže tu stvar.

OPERATION DAYBREAK je dostupan i u verziji od 102 minuta. Ja sam gledao verziju od 122 minuta i ona je zbilja preduga.

* * 1/2 / * * * *

MYUNG RYOUNG-027 HO

Pogledao sam severnokorejski akcioni film MYUNG RYOUNG-027 HO što bi trebalo da znači NAREĐENJE 27. Reditelji su Ki Mo Jung i Eun Suk Kim. Reč je o severnokorejskom guys on a mission filmu u kome se grupa severnokorejskih komandosa infiltrira na jug kako bi uništila američku bazu iz koje se organizuju južnjačke diverzije u Severnoj Koreji.

Ovo je prilično klasičan guys on a mission akcioni film, snimljen je 1986. godine kada je standard za tu vrstu filma već bio RAMBO ali je po pokazanom znajju i zanatu mnogo bliži ratnim filmovima iz šezdesetih i sedamdesetih. Osnovni problem je što među severnokorejskim vojnicima nema izraženog individualizma i dramskih sukoba kroz koje bi se profilisali tako da zapravo negativci deluju znatno upečatljivije. Severnokorejski likovi se stoga prevashodno izdvajaju i definišu kroz žrtvovanje.

Ima svih vrsta akcije, pucnjave, eksplozija i tuče a tuča je ipak naročito akcentovana i realizovana je prilično solidno, sa dosta ranog wireworka, dosta brutalnog udaranja u japanskom stilu, ali pošto junaci koji se biju nisu dovoljno profilisani, tuče ima dosta ali nema stila niti ikoničnosti.

Propagandni grč je dosta manji nego inače, ovde postoji imperativ borbe protiv kapitalista i ideal žrtvovanja za Juche, nema tako kompelksnih elaboracija kao u PULGASARIju ili u CENTRE FORWARDu. Nemam informacije o tome kako je NAREĐENJE 27 prošlo kao izvozni film u Istočnom Bloku ali ako imamo u vidu da su Rusi u to vreme forsirali svog Ramba, mislim da je moglo da nađ svoje mesto.

NAREĐENJE 27 je još jedan zanimljiv primer kako je Severna Koreja želela da odgovori Zapadu žanrovskim formama koje su njima svojstvene. Međutim, ima nekih folklornih deonica sa nekim pesmama koje dovode emociju ovog filma do paroksizma i to sve ubija efekat ovog filma kao entertainmenta. Naravno, naročito u Hong Kongu znamo da ima takvih digresija pa to sve nije potpuno nesvojstveno azijskom pogledu na film.

* * / * * * *

CHUNGANGGONGGYOKSU

Pogledao sam CHUNGANGGONGGYOKSU Kil-In Kima i Chong-song Paka, severnokorejski sportski film iz 1978. godine. U prevodu naslov ovog filma znači CENTARFOR i reč je o sportskoj melodrami o mladom severnokorejskom fudbaleru koji kroz naporne treninge uspeva da sazri kao igrač i ispuni svoj san da zaigra i postigne gol na značajnoj utakmici.

Prva potpuno neverovatna stvar je da CENTARFOR zapravo izgleda kao jedan dosta solidno realizovan film iz 1948. godine a da je snimljen trideset godina posle epohe na koju podseća. Ovakva arhaičnost filma je potpuno neverovatna i moram priznati da reditelj stvarno mora da bude majstor kako bi postigao tako nešto. Mnogi ne uspevaju da naprave takav retro efekat čak i kad se trude.

Dakle, CENTARFOR je film bizarne tehničke egzekucije, ali s druge strane, u filmu se ne vidi nijedan automobil a od sprava se vide samo televizori koji takođe izgledaju kao da su iz 1948. pa sam smatrao da je ovo film koji je u vrh glave snimljen oko 1966. posle velikog uspeha Severne Koreje na Svetskom prvenstvu u Engleskoj.

Grč u kome se izlaže priča je potpuno neverovatan i to je drugi, očekivano zanimljiv aspekt ovog filma. Replike koje se izgovaraju u filmu i ponašanje likova nude čistu ideologiju i gotovo da nema dramskog sukoba jer se svi slažu u tome kako vide autoritet i obim truda koji treba da ulože kako bi ispunili zahteve koje Partija i Narod stavljaju pred njih kao sportiste. Naravno, u fudbalskom pogledu, ono što je osnovni zaplet filma a to je prilgođavanje na novi režim treninga nema nikakvog smisla. Otud i kad se pojavi neka mala iskra neslaganja ili dramskog sukoba, on je krajnje artificijelan, ne samo zato jer je jasno da će biti razrešen i na koji način već i zato što sami autori ne mogu da ga realizuju sa punim ubeđenjem.

Reditelj Kil-in Kim je nekoliko godina kasnije režirao internacionjalno poznati severnokorejski borilački film HONG KIL DONG.

* 1/2 / * * * *

GIRLS IN PRISON

John McNaughton je jedan od reditelja čija se karijera u najmanju ruku može nazvati enigmatičnom. S jedne strane, u njegovoj karijeri je sve manje-više jasno, snimio je nekoliko odličnih filmova i gotovo nijedan sasvim nezanimljiv, reputaciju koju je stekao moćnim debijem HENRY: PORTRAIT OF A SERIAL KILLER nije uspeo da konvertira u konzistentniji rad, rezultat na blagajnama mu je izmakao i eto... Međutim, McNaughton je ipak bez ikakve sumnje priznat reditelj, na festivalima ima retrospektive, HENRY se i danas proučava kao bitan naslov u istoriji nezavisnog filma, a on poslednjih desetak godina uprkos svemu nema neki relevantniji angažman?

GIRLS IN PRISON je McNaughtonov televizijski film iz serijala REBEL HIGHWAY u kome je Showtime rimejkovao AIP filmove iz Eisehowerove epohe. Reditelji poput Rodrigueza, Dantea, Arkusha, Friedkina i sl. su bili angažovani ali mislim da je od svih njih upravo Mcnaughton napravio najbolji film.

GIRLS IN PRISON je rimejk AIP filma samo po naslovu - reč je o originalnom scenariju koji su napisali SAMUEL FULLER i njegova supruga Christa Lang. Fullerov scenario je izvanredan, odnosno savršeno odgovara McNaughtonovom rediteljskom postupku koji se bazira istovremeno na rekonstrukciji postupaka kojima su snimani filmovi u pedesetim i prodiranju u iracionalnu, višeslojnu dimenziju koju znamo iz analiza tih filmova. Ako imamo u vidu da je sam Fuller operisao u vreme kada je ovaj film smešten, i da je ovo radio pred sam kraj karijere i života, nema sumnje da su mu navrla sećanja na period.

Otud, Fuller i McNaughton eksplicitno izvlače Red Scare kao faktor koji je dve od tri glavne junakinje doveo u zatvor dočim je prva uhapšena zbog ortodoksnog noir zapleta. McNaughton ne beži od konvencija B-filma AIP produkcije - sve je tu, nasilje u zatvoru, razvoj lezbijskih sklonosti, gruba uprava zatvora, noir zavere koje stoje iza svega.

McNaughton u kadriranju i radu sa glumcima vrlo vešto rekonstruiše B-filmove, ali ono što je u njima bilo naivno on koristi kao vid estetizacije i GIRLS IN PRISON uspeva da od jednostavnih rešenja proizvede vrlo složene i sofisticirane utiske.

U seriji REBEL HIGHWAY je bilo nekoliko zanimljivih filmova ali GIRLS IN PRISON je daleko najsloženiji i najkvalitetniji.

TEN ZAN - THE ULTIMATE MISSION

Pogledao sam TEN ZAN - THE ULTIMATE MISSION, poslednji film vrlo zanimljivbog italosploitation reditelja Ferdinanda Baldija iz 1988. godine. Ovaj film bi mi sam po sebi bio zanimljiv kao Baldijev rad međutim ono što ga čini unikatnim i ekstremno zanimljuivim jeste činjenica da je sniman u Severnoj Koreji kada je ova zemlja tokom sedamdesetih pokušavala da se uključi u tokome internacionalne B-produkcije. Kada je okupljana ekipza za snimanje man-in-suit monster filma PULGASARI Shin Sang Oka, Japanci su tražili psane garancije da niko iz ekipe neće biti otet i zadržan, pošto su Japanci bili dosta česte žrtve takvih otmica. Ne znam da li je Baldijeva ekipa tražila nešto slično ali je Kim Il Sungov režim mogao da otme Franka Zagarina i ozbiljno osiromaši B-produkciju. Doduše, Zagarino jeste navodno hapšen u Severnoj Koreji jer je voleo da fotografiše pa je otpužen da je američki špijun, ali ta priča deluje više kao neka promotivna izmišljotina.

Severna Koreja glumi neku nepoznati dalekoistočnu državu i pored livada, planina i sl. priikazuje se i Pjongjang, lokacije poput metroa, železničke stanice, luke, hotela, a očigledno je i severnokorejska vojska pozajmila neka od svojih amfibijskih vozila za potrebe negativaca u ovom filmu. Zahvaljujući činjenici da je film sniman u Severnoj Koreji, očigledan je veći trud članova lokalne ekipe, povišeni entuzijazam među statistima i sl. Takav efekat se gotovo uvek postiže na mestima gde inostrane produkcije i pružanje usluga nisu postale rutinska stvar.

Snimanje u Severnoj Koreji naravno predstavlja i izvor prolema, pre svega kad je reč o automobilima koje junaci voze, gde se smenjuju jedan old timer i jedan kadilak iz sedamdesdetih, dok su sve ostalo teretna i vojna vozila.

Kada se ostavi po strani prilično snažan curio element ovog filma snimanog u Severnoj Koreji, sama priča i egzekucija su rutinski i u skladu sa standardima tadašnje B/C-produkcije, filmova sa Sho Koshugijem i sličnih stvari.

Ne znam koliko je tačna priča da je Severna Koreja bila i direktni finansijer/producent ovog filma kako bi ušla na zapadno VHS tržište, ali definitivno ima podataka o tome da je Severna Koreja bila ko-producent a delegirala je i svog ko-reditelja Pak Jong-jua.

* * / * * * *

BADGE OF THE ASSASSIN

Pogledao sam TV film BADGE OF THE ASSASSIN Mela Damskog, istinitu priču o suđenju nekolicini pripadnika Black Liberation Army koji su početkom sedamdesetih ubijali policajce po ulicama američkih gradova. James Woods igra pomoćnika tužioca koji pokušava da reši ovaj slučaj a Yaphet Kotto igra detektiva koji mu u tome pomaže. Ovaj TV film iz 1985. je u najboljem smislu produkt svog vremena, nudi jasnu, pitku priču, dinamičan je i sa jasnom karakterizacijom. Pre svih Woods a zatim Kotto su nosioci priče u glumačkom smislu, ali ekipa je u celini jako dobra.

Ono što je meni bilo zanimljivo jeste način na koji su prikazani članovi BLA. Ne mislim da je ovaj TV film naročito rasistički, štaviše, čini mi se da je dobro zarobio besciljnost tadašnjih pripadnika crnih terorističkih bandi koje su dotle već bile obezglavljene uklanjanjem najmudrijih lidera. Međutim, isto tako mnogo su veće šanse da se vide filmovi koji bi pre bili na strani optuženih nego na strani tužilaca, naročito kada su ovakvi slučajevi u pitanju.

Štaviše, kada sam recimo gledao Woodsovu završnu reč u slučaju, činilo mi se kao da bi ubrzo mogao da se pojavi on, sa drugačijom frizurom i da je još ubedljivije osporava.

Kad je o crnim likovima reč, Damski nudi solidan lik detektiva pre svega zato što je Yaphet Kotto odlična faca. Ipak, nema sumnje da su likovi počinilaca i njihovih porodica neuporedivo živopisniji. Njihove žene između ostalog igraju Pam Grier i Rae Dawn Chong.

BADGE OF THE ASSASSIN je televizijski rad koji ne zaostaje za bioskopskim policijskim filmovima iz ove decenije i zaslužuje preporuku.

THE BOURNE LEGACY

Pogledao sam THE BOURNE LEGACY Tony Gilroya. U ovom filmu, celu priču preuzimaju novi ljudi - scenarista serijala Tony Gilroy preuzima režiju od Greengrassa a Jeremy Renner sa svojim junakom Aaronom preuzima poziciju glavnog junaka. THE BOURNE LEGACY se dešava u isto vreme kada i THE BOURNE ULTIMATUM, tako da bi bilo dobro pre gledanja odnoviti Greengrassov film, premda može da se isprati i bez toga. Jedna od stvari koje su mi najviše smetale u ULTIMATUMu bilo je to što film nije mogao da se razume bez gledanja SUPREMACYja. LEGACY u principu može da se pogleda i bez gledanja ranijih delova jer Gilroy je dosta jasno postavio priču i novi junak je uveden.

I Gilroy i Renner pokazuju da su dorasli zadatku i obojica su različiti u odnosu na Greengrassa i Damona. Gilroy bazira film na snažnim dramskim scenama, ne beži od dijaloga i cerebralnijih razmena, ali kad se lati akcije to je sve na visokom nivou i tradicionalno se završava velikom poterom, ovog puta na ulicama Manile. Gilroyev film je iznenađujuće bliži drami nego akciji, ali sada ima i podelu, negativce koje igraju Edward Norton i Stacy Keach koji to mogu da isprate.

Renner je drugačiji od Damona, njegov junak nije tako hladan i sofisticiran, glumac unosi snažnu blue collar dimenziju, i emituje više nesigurnosti.

Akcija je izvanredna. Pomoćnik je kao i u ranijim filmovima bio Dan Bradley, ali je koncept kadriranja nešto konzervativniji nego kada je film slikao Oliver Wood pošto je DP Robert Elswitt koji je slikao neke dobre akcione trilere ali nije specijalista za taj žanr, u osnovi.

Ako je serijal filmova o Bourneu mogao da se definiše taglineom KO NEMA U GLAVI IMA U NOGAMA, LEGACY je nešto drugačiji, mada je opet dovoljno isti da zadovolji fanove. U sebi sadrži i neka neobična rešenja na nivou strukture kakva su imali SUPREMACY i ULTIMATUM. Ipak, po autonomiji celine bliži je IDENTITYju nego SUPREMACYju. S druge strane, nije onoliko groundbreaking kao što je bio SUPREMACY. Ipak, ohrabruje činjenica da četvrti film u nekom serijalu nudi dosta intrigantnih i svežih elemenata.

* * * / * * * *

RÅNARNA

Pogledao sam švedski triler RAENARNA, svojevrsnu skandinavsku parafrazu HEATa u režeiji Petera Lindmarka koji je na jednom mestu skupio Sagu Noren i dva Hamiltona. Sofia Helin igra traumatizovanu policajku, zapravo ne previše daleku od Sage Noren; Mikael Presbrandt igra ambivalentnog negativca u sleeping with the enemy stilu; a Stefan Sauk igra vođu SWAT tima. Policajka i vođa SWAT tima istražuju seriju razbojništava u kojima su neki verovatno bivši vojnici ili članovi SWAT tima pljačkali banke.

Lindmark se dobro snalazi sa akcionim scenama ako imamo u vidu budžet i rad u kinematografiji koja ima tradiciju krimića ali ne i akcijaša. Nažalost, ono gde pada je upravo vođenje priče, kao i koncipiranje samog zapleta koji je na mnogim nivoima izrazito neuverljiv. Zato RAENARNA jedino može da ima šmek B-filma urađenog na neuobičajen, svež, način naprosto zato što je snimljen u Švedskoj.

* * / * * * *

EXPENDABLES 2

Pogledao sam EXPENDABLES 2. Simon West je odmenio Stallonea i čini mi se da u ovom nastavku akcija ima kudikamo više kreativnosti nego u prvom filmu, iako je i dalje nema dovoljno kako bi gledanje ovih sada već groteskno ocvalih ljudi i strašno glupoj priči postalo iole podnošljivo. Ja sam bio protivnik i prvog filma i sada sam još uvereniji kako je ovo potpuna stranputica za akcione heroje i najbolji put da se potpuno demistifikuju i pretvore u sprdnju. Naravno, mnogi misle da oni i zaslužuju da budu predmet sprdnje, i čini mi se da je EXPENDABLES najbolji način da se tom mišljenju da za pravo.

Kada pogledamo filmografije ovih ljudi, svi oni su snimili neke jako zabavne ali i neke jako dobre filmove, i imali su zaista veliki značaj među fanovima, imali su težinu i uticaj na određene socijalne grupe, i sve to je bilo bazirano pre svega na tome su oni opasni momci i van ekrana. Jedini način da se toleriše "gluma" nekih od njih jeste upravo to što su njihova tela fascinantno oblikovana vanfilmskim dešavanjima - bavljenjem borilačkim veštinama ili sportom, poslom telohranitelja i sl. Svaki akcioni heroj je imao neku svoju "priču" koja mu je davala ulični kredibilitet, a sada u EXPENDABLESu su svedeni na nivo KURSADŽIJA.

Scenario za KURSADŽIJE je doduše znatno duhovitiji. Žalosno je kada junaci EXPENDABLESa izgovaraju isključivo pararaze svojih replika iz ranijih filmova, Chuck Norris ispriča vic o sebi, a Dolph za svoj lik aproprira vlastitu biografiju! Statham se u toj masi izdvaja kao daleko najdostojanstveniji jer srećom još uvek nema prijave iz minulog rada koje se mogu beskrajno citirati.

U najstrašnijem stanju je Arnije koji se jedva kreće i moram da priznam kako mi njegov comeback deluje sve apsurdnije. Očekujem novi film Kim Ji Woona pre svega zbog ovog reditelja ali po onome što se vidi u trejleru Arniejeva tromost je uporediva sa onom koju je John Wayne imao kad je glumio na samrti. A možda je i drastičnija.

Wayne je doduše i napravio THE SHOOTIST Don Siegela koji je do danas ostao primer kako treba raditi takav film u kome zvezda zaokružuje svoj rad u nekom žanru.

Niko ne uspeva da se izvuče iz ovog filma sa naročitim dostojanstvom izuzev Stathama, a i po Willisu se vidi da je za klasu iznad ostalih.

Ipak, moram priznati da je Chuck Norris generalno verovatno najveća žrtva. Naime, ovaj glumac koji se povukao na vreme, koji se nije ogrešio o uspeh koji je napravio, završio je kao predmet Chuck Norris Facts viceva koji su postali fenomen čiji mi smisao, priznajem, izmiče. Sada međutim on dolazi da glumi u filmu sa ljudima koji zapravo zaista zaslužuju takvu zbirku viceva.

Stallone za razliku od Arnieja nije stario "normalno", on iozgleda kao mutant nastao mešavinom steroida, plastične hirurgije i još nekih drugih terapija o kojima se šuškalo, i zbilja, on sada više liči na filmskog monstruma nego na heroja.

Van Damme je uspeo da koliko-toliko ostane dostojanstven kao junak koji se zove VILLAIN što je jedna od retkih zbilja duhovitih stvari u scenariju. Scenario je inače pisao Richard Wenk, čovek koji ima ozbiljnu karijeru i reputaciju i zbunjuje me da su on i Sly iskucali nešto ovakvo.

Simon West je u onome što je mogao, a to je akcija, unapredio stvari, ali sa ovom ekipom ipak nije uspeo da napravi novi CON AIR. Od svih porošnih Bruckheimerovih reditelja, West spada među talentovanije ali u EXPENDABLESima nije to baš uspeo da potvrdi.

Čini mi se da je West kao najpoverljiviji reditelj u ekipi Avija Lernera ipak morao da pruži više a isto važi i za DPa Shelly johnsona koji posle odlično snimljenog CAPTAIN AMERICA radi ovako nešto.

Nažalost, ipak su svoje najznačajnije filmove Sly, Arnie i Van Damme radili u produkciji Mario Kassara (ili nekih drugih eminentnih producenata) a ne Avi Lernera ili njegovih preteča iz Cannona. Dok je Cannon još i bio vođen od strane Menahema Golana koji je ipak reditelj, Nu Image, Millennium i ostale kuće vode Lerneri koji nažalost pre svega gledaju na poslovnu stranu svega i nemaju potrebu da idu korak napred sa svakim filmom kakvu je imao Golan. Činjenica da je film režirao Simon West pokazuje tendenmciju ka poboljšanju, ali i dalje su tu grozni bugarski setovi, i uopšte jezivi ambijenti i nedovoljna producentska kreativnost.

Schwarzenegger je pre svih postao zvezda zahvaljujući tome što je bio integralni deo filmova velikih reditelja kao što su Cameron i Verhoeven, a Stallone je postao zvezda zahvaljujući ozbiljnim pričama koje su dogurale i do oskara. Ovo gde sada igraju su nažalost filmovi koji nemaju ništa od toga, ni velike ideje, ni velike reditelje, ni dobre priče.

Otud THE EXPENDABLES 2 kao i prvi film, od silne naknadne pameti, deluje jako glupo na svim nivoima i umesto reafirmacije svojih zvezda nudi samo još jednu potvrdu da su njihovi protivnici i protivnici akcionog filma oduvek bili u pravu.

* 1/2 / * * * *