Pogledao sam FUNNY GAMES US Michaela Hanekea, courtesy of Ginger.
Reći odmah u startu da je Haneke idiot bi bilo isto kao da su Michael Pitt i njegov jaran odmah ubili porodicu Naomi Watts. Onda ne bi imali film. Ovako treba malo produžiti torturu.
Pre svega, FUNNY GAMES je prilično dosledan rimejk austrijskog originala. Original mi je ostao u lošem sećanju kao jedan od onih filmova koji jako teško uopšte zadržavaju pažnju na ekranu, ali je na svojoj strani imao taj evropski art house šmek u tom smislu da je i tehnički i glumački izgledao kao nešto što ionako neće izaći na dobro.
Američki rimejk već od prvih kadrova sugeriše da nu za milimetar neće pokušavati da bude išta komunikativniji. Očigledno je Haneke kao i mnogi pre njega odlučio da ode u Ameriku i da sad on malo uči Amerikance tome kako se pravi film. U tom smislu FUNNY GAMES je njegov ARIZONA DREAM. Koliko je Kusturica u ARIZONA DREAMu želeo da na svoj način reinterpretira američki Zapad, toliko Haneke pokušava da reinterpretira nešto što je upravo zaostavština američkog filma, mada bi svakako tu mogli naći i neke tragove Polanskog.
I sad Haneke naravno prvo pokušava da se odmakne od svih konvencija kvalitetnog narativnog filma koje poznajemo. Dužine kadrova su atipične, ne bi li sugerisale bizaran rediteljski postupak. Mizanscen je pozorišni, i to više u maniru nekog arhaičnog pozorišta, sitnorealističkog pristupa, a kamera ga mahom statično beleži. Ne znam tačno koja namera stoji iza toga. Da li Haneke želi da nas uveri kako je ovo što se dešava pred nama zapravo stvarnost? Da ovo nisu Naomi Watts i Tim Roth već neki pravi ljudi? Ili, pak njega ta vrsta ontologije u stvai uopšte ne zanima i on želi da nas potakne na neku kontemplativnost svojstvenu pozorištu u kojoj ćemo mi lišeni ritmičkih stimulusa svojstvenih filmu nekako dublje doživeti tu situaciju?
Ovo bi sve bile časne namere da u komplikovanijoj dramskoj sceni, u kojoj su ipak potrebi akcenti, Haneke ne posegne za najkonvencionalnijim krupnim planovima i najfilmičnijim mogućim vidovima skretanja naše pažnje. Očigledno je da ni sam Haneke ne veruje u svoje stileme. I da nema ideju kako da u okviru tog koncepta reši neke probleme koje pred njega postavlja krajnje konvencionalno koncipiran scenario.
Međutim, ako je Haneke naprosto naišao na problem koji ne ume da reši pa posegao za konvencijom, kako tretirati suspense situaije koje su besramno realizovane u najboljem hitchcockovskom maniru, i što je još gore, postavljene sa najbednijom manipulativnom ambicijom. Tu pada u vodu čitava Hanekeova intelektualna ili hiper-realistička priča. U jednoj prilično dugoj deonici filma on apsolutno isključuje gledaočev mozak i traži da se uključe najzašećerenije emocije.
I onda kada vidimo da Haneke nije dosledan u svom konceptu i da je raspložen da manipuliše kao i većina holivudskih zanatlija, postavlja se pitanje zašto nas je onda smarao svim onim dugim, statičnim kadrovima, koja je bila njihova svrha.
Uz to, Naomi Watts nije dovoljno dobra glumica da bi u bilo kom trenutku prestala da bude Naomi Watts. Ona je uvek Naomi Watts sa glumom koja je trenirana za tradicionalni holivudski rediteljski postupak. Šta reći o Michael Pittu, čoveku za koga je odavno poznato da je go to guy kad treba da se igra neki psycho, a koji u ovom filmu igra upravo tu ulogu. Po glumačkoj podeli FUNNY GAMES je besramno generičan home invasion flick i sasvim sam siguran da bi ovakvu podelu za neki takav film okupio Joseph Ruben ili Curtis Hanson.
Ako uzmemo u obzir da je Naomi Watts producent filma, ne čudi što je žena u većem fokusu nego u izvornom filmu.
Nemam ništa protiv da autori rimejkuju svoje filmove. Naročito kada je situacija takva da u rimejku mogu da se izraze u nekom drugom kontekstu. Sam Haneke je i tumačio svoj FUNNY GAMES kao priču sa američkom korenima. Međutim, kada ju je doneo u Ameriku, samo se razotkrilo da njegovo foliranje u njihovom miljeu ne prolazi. Čak ni malograđanska kritika sklona podršci raznim oblicima jalovog iživljavanja nije prihvatila ovaj film.
* ½ / * * * *
Reći odmah u startu da je Haneke idiot bi bilo isto kao da su Michael Pitt i njegov jaran odmah ubili porodicu Naomi Watts. Onda ne bi imali film. Ovako treba malo produžiti torturu.
Pre svega, FUNNY GAMES je prilično dosledan rimejk austrijskog originala. Original mi je ostao u lošem sećanju kao jedan od onih filmova koji jako teško uopšte zadržavaju pažnju na ekranu, ali je na svojoj strani imao taj evropski art house šmek u tom smislu da je i tehnički i glumački izgledao kao nešto što ionako neće izaći na dobro.
Američki rimejk već od prvih kadrova sugeriše da nu za milimetar neće pokušavati da bude išta komunikativniji. Očigledno je Haneke kao i mnogi pre njega odlučio da ode u Ameriku i da sad on malo uči Amerikance tome kako se pravi film. U tom smislu FUNNY GAMES je njegov ARIZONA DREAM. Koliko je Kusturica u ARIZONA DREAMu želeo da na svoj način reinterpretira američki Zapad, toliko Haneke pokušava da reinterpretira nešto što je upravo zaostavština američkog filma, mada bi svakako tu mogli naći i neke tragove Polanskog.
I sad Haneke naravno prvo pokušava da se odmakne od svih konvencija kvalitetnog narativnog filma koje poznajemo. Dužine kadrova su atipične, ne bi li sugerisale bizaran rediteljski postupak. Mizanscen je pozorišni, i to više u maniru nekog arhaičnog pozorišta, sitnorealističkog pristupa, a kamera ga mahom statično beleži. Ne znam tačno koja namera stoji iza toga. Da li Haneke želi da nas uveri kako je ovo što se dešava pred nama zapravo stvarnost? Da ovo nisu Naomi Watts i Tim Roth već neki pravi ljudi? Ili, pak njega ta vrsta ontologije u stvai uopšte ne zanima i on želi da nas potakne na neku kontemplativnost svojstvenu pozorištu u kojoj ćemo mi lišeni ritmičkih stimulusa svojstvenih filmu nekako dublje doživeti tu situaciju?
Ovo bi sve bile časne namere da u komplikovanijoj dramskoj sceni, u kojoj su ipak potrebi akcenti, Haneke ne posegne za najkonvencionalnijim krupnim planovima i najfilmičnijim mogućim vidovima skretanja naše pažnje. Očigledno je da ni sam Haneke ne veruje u svoje stileme. I da nema ideju kako da u okviru tog koncepta reši neke probleme koje pred njega postavlja krajnje konvencionalno koncipiran scenario.
Međutim, ako je Haneke naprosto naišao na problem koji ne ume da reši pa posegao za konvencijom, kako tretirati suspense situaije koje su besramno realizovane u najboljem hitchcockovskom maniru, i što je još gore, postavljene sa najbednijom manipulativnom ambicijom. Tu pada u vodu čitava Hanekeova intelektualna ili hiper-realistička priča. U jednoj prilično dugoj deonici filma on apsolutno isključuje gledaočev mozak i traži da se uključe najzašećerenije emocije.
I onda kada vidimo da Haneke nije dosledan u svom konceptu i da je raspložen da manipuliše kao i većina holivudskih zanatlija, postavlja se pitanje zašto nas je onda smarao svim onim dugim, statičnim kadrovima, koja je bila njihova svrha.
Uz to, Naomi Watts nije dovoljno dobra glumica da bi u bilo kom trenutku prestala da bude Naomi Watts. Ona je uvek Naomi Watts sa glumom koja je trenirana za tradicionalni holivudski rediteljski postupak. Šta reći o Michael Pittu, čoveku za koga je odavno poznato da je go to guy kad treba da se igra neki psycho, a koji u ovom filmu igra upravo tu ulogu. Po glumačkoj podeli FUNNY GAMES je besramno generičan home invasion flick i sasvim sam siguran da bi ovakvu podelu za neki takav film okupio Joseph Ruben ili Curtis Hanson.
Ako uzmemo u obzir da je Naomi Watts producent filma, ne čudi što je žena u većem fokusu nego u izvornom filmu.
Nemam ništa protiv da autori rimejkuju svoje filmove. Naročito kada je situacija takva da u rimejku mogu da se izraze u nekom drugom kontekstu. Sam Haneke je i tumačio svoj FUNNY GAMES kao priču sa američkom korenima. Međutim, kada ju je doneo u Ameriku, samo se razotkrilo da njegovo foliranje u njihovom miljeu ne prolazi. Čak ni malograđanska kritika sklona podršci raznim oblicima jalovog iživljavanja nije prihvatila ovaj film.
* ½ / * * * *
No comments:
Post a Comment