Moram da priznam kako odavno nisam gledao horor, naročito ne noviju produkciju. U tom smislu, obradovalo me je kad sam od Gingera dobio THE RUINS, novi horor koji dobija veliki hype i predstavlja veliki povratak hard R filma na velike ekrane.
Nažalost, izgleda da sam se potpuno odvikao od horora pošto mi je THE RUINS bio skoro pa nepodnošljivo iskustvo. Sumnjam na sebe pošto vidim da okolina vrlo lepo reaguje na ovaj film.
Prvo, film traje 93 minuta. To je sasvim lepa minutaža. Od toga, oko 25 minuta traje uvod u kome grupa mladih ide na iskopinu koje nema na mapi i meštani ih ubeđuju da ne idu. Ne šalim se. Prvih pola sata se bavimo ovom situacojom koja više priliči nekom SCARY MOVIE spoofu nego ozbiljnom savremenom filmu. Ja zaista više nemam strpljenja da gledam te šuplje obligatory karakterne delove u koje ne veruju ni reditelj ni glumci i sasvim je očigledno da ih otaljavaju. Smatram da je u novoj generaciji reditelja, ono što razlikuje majstore od ostalih upravo sposobnost da dobro reše te redundantne delove. Zato naročito izdvajam Rob Schmidta kao tipa koji je umešan baš u tom domenu. Iako mislim da je za horor reditelja horor invencija i vladanje žanrom još važniji segment, u domenu konfekcijskog horora okrenutog mladoj publici, izuzetno je važna veština snalaženja u okvirima postavki karaktera. Ponegde čak i važnija od horor invencije, pošto su to u principu filmovi u kojima karakteri dominiraju nad hororom. Carter Smith koji je režirao RUINS definitivno nije majstor hendlovanja karaktera.
Posle tih pola sata nisam zavoleo likove, niti sam išta o njima naučio. Štaviše, iako su to dva para, nisam zapamtioo ni ko je s kim, iako to posle tobože ima neki značaj.
Šta čeka junake u ukletoj ruševini? Čeka ih neka zla biljka koja je obrasla majansku piramidu i jede radoznale.
Šta je inovacija u odnosu na druge filmove tog tipa? Umesto nekog suspensea proisteklog iz borbe ljudi sa majanskom biljkom, ceo teror proističe iz self-mutilationa izazvanog zarazom.
Šta je problem? Hm, pa recimo self-mutilation izuzev što je gross, nije mnogo napet. Niti je neočekivan, niti je neopravdan, niti se dešava protiv ičije volje. Dakle, self-mutilation što se mene tiče, ne generiše ni suspense ni dramski sukob.
A bez dramskog sukoba i suspensea, samo sa osloncem na blede likove koji se čude nad bizarnom i zlehudom sudbinom, nažalost nema ozbiljnog filma.
* ½ / * * * *
Nažalost, izgleda da sam se potpuno odvikao od horora pošto mi je THE RUINS bio skoro pa nepodnošljivo iskustvo. Sumnjam na sebe pošto vidim da okolina vrlo lepo reaguje na ovaj film.
Prvo, film traje 93 minuta. To je sasvim lepa minutaža. Od toga, oko 25 minuta traje uvod u kome grupa mladih ide na iskopinu koje nema na mapi i meštani ih ubeđuju da ne idu. Ne šalim se. Prvih pola sata se bavimo ovom situacojom koja više priliči nekom SCARY MOVIE spoofu nego ozbiljnom savremenom filmu. Ja zaista više nemam strpljenja da gledam te šuplje obligatory karakterne delove u koje ne veruju ni reditelj ni glumci i sasvim je očigledno da ih otaljavaju. Smatram da je u novoj generaciji reditelja, ono što razlikuje majstore od ostalih upravo sposobnost da dobro reše te redundantne delove. Zato naročito izdvajam Rob Schmidta kao tipa koji je umešan baš u tom domenu. Iako mislim da je za horor reditelja horor invencija i vladanje žanrom još važniji segment, u domenu konfekcijskog horora okrenutog mladoj publici, izuzetno je važna veština snalaženja u okvirima postavki karaktera. Ponegde čak i važnija od horor invencije, pošto su to u principu filmovi u kojima karakteri dominiraju nad hororom. Carter Smith koji je režirao RUINS definitivno nije majstor hendlovanja karaktera.
Posle tih pola sata nisam zavoleo likove, niti sam išta o njima naučio. Štaviše, iako su to dva para, nisam zapamtioo ni ko je s kim, iako to posle tobože ima neki značaj.
Šta čeka junake u ukletoj ruševini? Čeka ih neka zla biljka koja je obrasla majansku piramidu i jede radoznale.
Šta je inovacija u odnosu na druge filmove tog tipa? Umesto nekog suspensea proisteklog iz borbe ljudi sa majanskom biljkom, ceo teror proističe iz self-mutilationa izazvanog zarazom.
Šta je problem? Hm, pa recimo self-mutilation izuzev što je gross, nije mnogo napet. Niti je neočekivan, niti je neopravdan, niti se dešava protiv ičije volje. Dakle, self-mutilation što se mene tiče, ne generiše ni suspense ni dramski sukob.
A bez dramskog sukoba i suspensea, samo sa osloncem na blede likove koji se čude nad bizarnom i zlehudom sudbinom, nažalost nema ozbiljnog filma.
* ½ / * * * *
No comments:
Post a Comment