Reprizirao sam remek-delo Johna Frankenheimera BLACK SUNDAY, courtesy of Ginger.
Bio sam oduševljen ovim filmom kada sam ga prvi put gledao, i još više me je oduševio na reprizi.
Reč je o preteči onoga što možemo nazvati thinking man's akcijašem, filmova poput DIE HARD, THE KINGDOM i sl. U knjizi Roberta Harrisa Frankenheimer je našao sve elemente koji će se kasnije manje ili više ponavljati u thinking man's akcijašima, spoj političke i psihološke motivacije, odlično smišljenog zapleta i plana akcije, i konačno intenzivnog sukoba između junaka.
Doduše, još od samog otvaranja filma, BLACK SUNDAY barem što se mene tiče ne ostavlja dilemu za koga se navija. Ja sam navijao za odlično postavljene likove Palestinke i razočaranoig neurotičnog vijetnamskog veterana koji smišljaju ingeniozan plan kako da naprave prvi i najveći teroristički čin na tlu Amerike. Njihova motivacija nije samo politička već je i psihološki odlično fundirana kroz detalje koji ubedljivo objašnjavaju otkud toliko požrtvovanje u ispunjenju ovog plana. Takva ubedljiva motivacija je i u samoj knjizi.
Njihov plan je ingeniozan, napravljen je da se izvede skoro sasvim samostalno protivno željama ne samo neprijatelja, već i država-sponzora terorizma. Činjenica da u krajnjem ishodu plan, naravno, ne uspe, kako i dolikuje akcionom filmu, toliko je neistinito postavljena (ali to je konvencija žanra) da mi se čini kao da je i sam Frankenheimer bio na njihovoj strani kao i gledalac.
Dok je na strani likova terorista emotivna istinitost, motivacija pozitivaca i njihovi planovi dovedeni su do paroksizma. U tom smislu, BLACK SUNDAY me je unekoliko podsetio na KATHARINU BLUM Volkera Schlondorfa gde briljantno odglumljen lik Angele Winkler naprosto ostaje da postoji mimo scenarija koji u jednom trenutku počinje da robuje političkim i dramaturškim konstrukcijama. Isto je i sa likovima negativaca u ovom filmu, i njihovim planom. Naprosto, upravo zbog uverljivosti i patosa koji im je Frankenheimer dao, većina kontraakcija pozitivaca (uključujući i motivaciju MOSSADovog agenta baziranu na toime da su mu dva sina mrtva) deluju kao artificijelno dramaturško i ideološko rešenje, i čini mi se da gledalac posle gledanja ovog filma, u svesti ostaje sa jednim potpuno drugačijim filmom.
Uostalom, energija plota iz BLACK SUNDAYa je tolika da je Tom Clancy napisao roman SUM OF ALL FEARS koji proističe iz ideje šta bi bilo da je sličan plan uspeo i junaci ovog romana su motivisani filmom i knjigom BLACK SUNDAY. Clancy inače uopšte nije lucidan postmoderni pisac što dovoljno govori o ugrađenost ovog filma u tkivo američke pop kulture.
Frankenheimerova režija je bliska polu-dokumentarizmu, sa dosta pokreta kamere, kadrova koji nabacuju utiske o atmosferi. Ipak, sva ta masa polu-dokuemntarnih zahvata ukomponovana je u vrlo kontrolisanu akcionu celinu sa precizno postavljenim suspenseom. John A. Alonzo je briljantno uslikao film a pošto se druga polovina filma dešava u Majamiju, BLACK SUNDAY na neki način anticipira njegovu čuvenu fotografiju iz SCARFACEa. Ono što je naročito bitno jeste da film obiluje aerial shotovima uz minimalnu upotrebu specijalnih efekata. Iako ima i efekata koji su očekivano arhanični iz današnje vizure, kontekst u kome su upotrebljeni je toliko razvijen da njihova neveština ne smeta previše čak ni savremenom gledaocu. Međutim, na svu sreću, BLACK SUNDAY je zaista minuciozno snimljen film i po svemu prevazilazi većinu filmova svog vremena.
Bruce Dern i Marthe Keller su savršeni u glavnim ulogama i perverzni odnos ovih likova iz knjige nije razrađen u filmu ali je sugerisan. Robert Shaw uspeva da učini sve što može sa svojim dosta lažno motivisanim likom, i podseća nas da on ima možda jedan od najjačih žanrovskih opusa šezdesetih i sedemadesetih. Konačno, vrlo dragu ulogu teroriste ima i Bekim Fehmiu koji je u ovo vreme bio u svojoj holivudskoj fazi i BLACK SUNDAY je njegov verovatno najrelevantniji strani film, dok mu je THE ADVENTURERS Lewis Gilberta najveća uloga.
BLACK SUNDAY je jedan od velikih klasika sedamdesetih čije uticaje susrećemo u decenijama koje su usledile. Međutim, za razliku od mnogih uticajnih filmova koji su obesmišljeni nizom epigona, BLACK SUNDAY dan-danas stoji kao moćno delo.
* * * * / * * * *
Bio sam oduševljen ovim filmom kada sam ga prvi put gledao, i još više me je oduševio na reprizi.
Reč je o preteči onoga što možemo nazvati thinking man's akcijašem, filmova poput DIE HARD, THE KINGDOM i sl. U knjizi Roberta Harrisa Frankenheimer je našao sve elemente koji će se kasnije manje ili više ponavljati u thinking man's akcijašima, spoj političke i psihološke motivacije, odlično smišljenog zapleta i plana akcije, i konačno intenzivnog sukoba između junaka.
Doduše, još od samog otvaranja filma, BLACK SUNDAY barem što se mene tiče ne ostavlja dilemu za koga se navija. Ja sam navijao za odlično postavljene likove Palestinke i razočaranoig neurotičnog vijetnamskog veterana koji smišljaju ingeniozan plan kako da naprave prvi i najveći teroristički čin na tlu Amerike. Njihova motivacija nije samo politička već je i psihološki odlično fundirana kroz detalje koji ubedljivo objašnjavaju otkud toliko požrtvovanje u ispunjenju ovog plana. Takva ubedljiva motivacija je i u samoj knjizi.
Njihov plan je ingeniozan, napravljen je da se izvede skoro sasvim samostalno protivno željama ne samo neprijatelja, već i država-sponzora terorizma. Činjenica da u krajnjem ishodu plan, naravno, ne uspe, kako i dolikuje akcionom filmu, toliko je neistinito postavljena (ali to je konvencija žanra) da mi se čini kao da je i sam Frankenheimer bio na njihovoj strani kao i gledalac.
Dok je na strani likova terorista emotivna istinitost, motivacija pozitivaca i njihovi planovi dovedeni su do paroksizma. U tom smislu, BLACK SUNDAY me je unekoliko podsetio na KATHARINU BLUM Volkera Schlondorfa gde briljantno odglumljen lik Angele Winkler naprosto ostaje da postoji mimo scenarija koji u jednom trenutku počinje da robuje političkim i dramaturškim konstrukcijama. Isto je i sa likovima negativaca u ovom filmu, i njihovim planom. Naprosto, upravo zbog uverljivosti i patosa koji im je Frankenheimer dao, većina kontraakcija pozitivaca (uključujući i motivaciju MOSSADovog agenta baziranu na toime da su mu dva sina mrtva) deluju kao artificijelno dramaturško i ideološko rešenje, i čini mi se da gledalac posle gledanja ovog filma, u svesti ostaje sa jednim potpuno drugačijim filmom.
Uostalom, energija plota iz BLACK SUNDAYa je tolika da je Tom Clancy napisao roman SUM OF ALL FEARS koji proističe iz ideje šta bi bilo da je sličan plan uspeo i junaci ovog romana su motivisani filmom i knjigom BLACK SUNDAY. Clancy inače uopšte nije lucidan postmoderni pisac što dovoljno govori o ugrađenost ovog filma u tkivo američke pop kulture.
Frankenheimerova režija je bliska polu-dokumentarizmu, sa dosta pokreta kamere, kadrova koji nabacuju utiske o atmosferi. Ipak, sva ta masa polu-dokuemntarnih zahvata ukomponovana je u vrlo kontrolisanu akcionu celinu sa precizno postavljenim suspenseom. John A. Alonzo je briljantno uslikao film a pošto se druga polovina filma dešava u Majamiju, BLACK SUNDAY na neki način anticipira njegovu čuvenu fotografiju iz SCARFACEa. Ono što je naročito bitno jeste da film obiluje aerial shotovima uz minimalnu upotrebu specijalnih efekata. Iako ima i efekata koji su očekivano arhanični iz današnje vizure, kontekst u kome su upotrebljeni je toliko razvijen da njihova neveština ne smeta previše čak ni savremenom gledaocu. Međutim, na svu sreću, BLACK SUNDAY je zaista minuciozno snimljen film i po svemu prevazilazi većinu filmova svog vremena.
Bruce Dern i Marthe Keller su savršeni u glavnim ulogama i perverzni odnos ovih likova iz knjige nije razrađen u filmu ali je sugerisan. Robert Shaw uspeva da učini sve što može sa svojim dosta lažno motivisanim likom, i podseća nas da on ima možda jedan od najjačih žanrovskih opusa šezdesetih i sedemadesetih. Konačno, vrlo dragu ulogu teroriste ima i Bekim Fehmiu koji je u ovo vreme bio u svojoj holivudskoj fazi i BLACK SUNDAY je njegov verovatno najrelevantniji strani film, dok mu je THE ADVENTURERS Lewis Gilberta najveća uloga.
BLACK SUNDAY je jedan od velikih klasika sedamdesetih čije uticaje susrećemo u decenijama koje su usledile. Međutim, za razliku od mnogih uticajnih filmova koji su obesmišljeni nizom epigona, BLACK SUNDAY dan-danas stoji kao moćno delo.
* * * * / * * * *
No comments:
Post a Comment