Već nekoliko godina Alex De La Iglesia pokušava da se odmakne od svojih nestašnih indie korena u španskoj žanrovskoj persiflaži. Međutim, čini se da što više pokušava da se primakne nekom mejnstrim izrazu i rekonstruiše neke klasicističke forme, tobože na svoj način, sve je dalji od bilo kakve relevantnosti.
Najdalje od relevantnosti otišao je sa svojim novim filmom OXFORD MURDERS baziranom na romanu Enrique Martineza, inače prijatelja našeg književnika Vladimira Tasića. U ovom filmu Elijah Wood radi nešto slično kao u HOOLIGANSu, veštački biva importovan u britanski milje, s tim što lik gostujućeg studenta ima kudikamo više logike od nesrećnog navijača.
De La Iglesia je prvo promašio format svog praznofilmlja. Dva sata trajanja je zaista previše za priču ovih dimenzija i sadržaja. Film obiluje redunadantnim scenama koje su se mogle izbaciti u montaži i jako je čudno što nisu. Međutim, isto tako postoji niz scena koje su bitne za priče a krajnje su redundantne. I to je već problem. Ne samo da svaka scena ostavlja utisak kao da smo je već negde videli (mahom bolje izvedenu i sa više smisla) nego nijedna ne privlači pažnju da se isprati do kraja. Predvidljiv razvoj situacije se nadovezuje na krajnju konvencionalnost ziheraške režije.
Ako imamo u vidu da je ovaj film vrlo verbalan, a da De La Iglesia nije English speaker, i da ga verovatno uzbuđuje zvuk Hurtovog engleskog dovedenog do granice samoparodije, s tim što u tim dijalozima nema previše govorne radnje niti supstance, jasno je da imamo posla sa geekovskim eksperimentom koji je vrlo pošao po zlu. Naime, ako je OXFORD MURDERS trebalo da bude De La Iglesijina ili barem savremena verzija vintage murder misterije smeštene na Oksford, onda bi bilo dobro da prevazilazi ili barem obogaćuje ili u krajnjoj liniji barem kvari dosadašnju vrlo bogatu tradiciju britanskog krimića.
Međutim, OXFORD MURDERS ostaje ravan, šupalj film. Ne znam koliko je za to kriv roman. Možda je roman dobar ali De La Iglesia i Guerchaverria nisu uspeli da nađu modus prenošenja njegove filozofske pozadine osim kroz dijalog koji je čak i najpovršnijim poznavaocima filozofije banalan, a zbog nedostatka emocije u sebi, onima koji ne znaju filozofiju verovatno suviše dalek i samim tim dosadan.
Konačno, gledalac uopšte nema nikakvu relaciju ni prema žrtvama ubistava. Nijedna od tih žrtava nije prikazana kao punokrvni karakter, a što je još važnije ni sami junaci se previše ne potresaju oko smrti već ih tretiraju kao, ne preterano interesantnu zagonetku.
OXFORD MURDERS tako postaje jedan isprazan i dosadan film što je De LA Iglesia, ruku na srce imao i ranije u svom opusu. Međutim, čini se da OXFORD MURDERS emituje i određenu pretencioznost apsolutno bez osnova.
Na tehničkom nivou, film povremeno iznenađuje aljkavošću dubbinga određeneih likova iako je uglavnom rađen sa engleskim glumcima na engleskoj lokaciji. Znamo da je španski film odavno po svom tehničkom mentalitetu blizak američkom filmu i tu nije ništa sporno. OXFORD MURDERS u spoju sa zvezdama koje ima deluje kao upmarket primer A- projekta. Film je odlično prošao u Španiji, gde ga je distribuirao tamošnji Warner Bros. Ipak, nisam siguran da će u ovom obliku i distributerskom aranžmanu izaći u Americi i kada. Da je snimio iole inventivniji i zanimljiviji film, De La Iglesia bi samo na bazi podele mogao da napravi posao u Americi. Međutim, Wood nije toliko zvezda da bi ovako mlak materijal mogao da dovede do nekog ozbiljnog rezultata.
Zanimljivo je da je prvi De La Iglesiin dodir sa američkim filmom bio PERDITA DURANGO koji je bio sasvim u njegovom fazonu, i nije uspeo da ga dovede do holivudskog debija (to je trebalo da bude FU MANCHU). Čini mi se da ni OXFORD MURDERS neće moći da ga ustali u Holivudu pošto u ovom filmu nema ničega što već nije masovno zastupljeno i na neki način i prevaziđeno u američkom filmu.
No, u krajnjoj liniji, iako ne pruža ono što želimo od De La Iglesie, a u krajnjoj liniji nije ni dobar film, očigledno je OXFORD MURDERS dovoljno pristojan da bude hit u Španiji, i da ne bude sasvim otpisan u umetničkom smislu zbog visokog tehničkog nivoa. Samim tim, on će dovesti De La Iglesiu u još povoljniju poziciju koju će nadam se bolje iskoristiti.
* ½ / * * * *
Najdalje od relevantnosti otišao je sa svojim novim filmom OXFORD MURDERS baziranom na romanu Enrique Martineza, inače prijatelja našeg književnika Vladimira Tasića. U ovom filmu Elijah Wood radi nešto slično kao u HOOLIGANSu, veštački biva importovan u britanski milje, s tim što lik gostujućeg studenta ima kudikamo više logike od nesrećnog navijača.
De La Iglesia je prvo promašio format svog praznofilmlja. Dva sata trajanja je zaista previše za priču ovih dimenzija i sadržaja. Film obiluje redunadantnim scenama koje su se mogle izbaciti u montaži i jako je čudno što nisu. Međutim, isto tako postoji niz scena koje su bitne za priče a krajnje su redundantne. I to je već problem. Ne samo da svaka scena ostavlja utisak kao da smo je već negde videli (mahom bolje izvedenu i sa više smisla) nego nijedna ne privlači pažnju da se isprati do kraja. Predvidljiv razvoj situacije se nadovezuje na krajnju konvencionalnost ziheraške režije.
Ako imamo u vidu da je ovaj film vrlo verbalan, a da De La Iglesia nije English speaker, i da ga verovatno uzbuđuje zvuk Hurtovog engleskog dovedenog do granice samoparodije, s tim što u tim dijalozima nema previše govorne radnje niti supstance, jasno je da imamo posla sa geekovskim eksperimentom koji je vrlo pošao po zlu. Naime, ako je OXFORD MURDERS trebalo da bude De La Iglesijina ili barem savremena verzija vintage murder misterije smeštene na Oksford, onda bi bilo dobro da prevazilazi ili barem obogaćuje ili u krajnjoj liniji barem kvari dosadašnju vrlo bogatu tradiciju britanskog krimića.
Međutim, OXFORD MURDERS ostaje ravan, šupalj film. Ne znam koliko je za to kriv roman. Možda je roman dobar ali De La Iglesia i Guerchaverria nisu uspeli da nađu modus prenošenja njegove filozofske pozadine osim kroz dijalog koji je čak i najpovršnijim poznavaocima filozofije banalan, a zbog nedostatka emocije u sebi, onima koji ne znaju filozofiju verovatno suviše dalek i samim tim dosadan.
Konačno, gledalac uopšte nema nikakvu relaciju ni prema žrtvama ubistava. Nijedna od tih žrtava nije prikazana kao punokrvni karakter, a što je još važnije ni sami junaci se previše ne potresaju oko smrti već ih tretiraju kao, ne preterano interesantnu zagonetku.
OXFORD MURDERS tako postaje jedan isprazan i dosadan film što je De LA Iglesia, ruku na srce imao i ranije u svom opusu. Međutim, čini se da OXFORD MURDERS emituje i određenu pretencioznost apsolutno bez osnova.
Na tehničkom nivou, film povremeno iznenađuje aljkavošću dubbinga određeneih likova iako je uglavnom rađen sa engleskim glumcima na engleskoj lokaciji. Znamo da je španski film odavno po svom tehničkom mentalitetu blizak američkom filmu i tu nije ništa sporno. OXFORD MURDERS u spoju sa zvezdama koje ima deluje kao upmarket primer A- projekta. Film je odlično prošao u Španiji, gde ga je distribuirao tamošnji Warner Bros. Ipak, nisam siguran da će u ovom obliku i distributerskom aranžmanu izaći u Americi i kada. Da je snimio iole inventivniji i zanimljiviji film, De La Iglesia bi samo na bazi podele mogao da napravi posao u Americi. Međutim, Wood nije toliko zvezda da bi ovako mlak materijal mogao da dovede do nekog ozbiljnog rezultata.
Zanimljivo je da je prvi De La Iglesiin dodir sa američkim filmom bio PERDITA DURANGO koji je bio sasvim u njegovom fazonu, i nije uspeo da ga dovede do holivudskog debija (to je trebalo da bude FU MANCHU). Čini mi se da ni OXFORD MURDERS neće moći da ga ustali u Holivudu pošto u ovom filmu nema ničega što već nije masovno zastupljeno i na neki način i prevaziđeno u američkom filmu.
No, u krajnjoj liniji, iako ne pruža ono što želimo od De La Iglesie, a u krajnjoj liniji nije ni dobar film, očigledno je OXFORD MURDERS dovoljno pristojan da bude hit u Španiji, i da ne bude sasvim otpisan u umetničkom smislu zbog visokog tehničkog nivoa. Samim tim, on će dovesti De La Iglesiu u još povoljniju poziciju koju će nadam se bolje iskoristiti.
* ½ / * * * *
No comments:
Post a Comment