Zahvaljujući Žiki, najzad sam se dokopao hrvatskog filma ŽIVI I MRTVI Kristijana Milića. Najzad da vidim i to čudo.
ŽIVI I MRTVI jeste film vredan pažnje. Ne bih mogao da kažem da je reč o naročitom proboju u bilo kom smislu, međutim ovaj film ima dosta toga da ponudi kako u denotativnom tako i u konotativnom smislu.
U parametrima tradicije ratnog filma na temu građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, ŽIVI I MRTVI je svakako slabiji naslov od LEPIH SELA kojima puno toga duguje. Prvo, sam polaz u kome se jedna jednostavna priča iz rata postavlja u širu značenjsku ravan, apsolutno ima veze sa LEPIM SELIMA, međutim u ŽIVIMA I MRTVIMA te šire značenjske ravni osim na nivou žanrovskog pristupa zapravo nema. Izvan dosta nategnute teze kako na terenu Bosne ratuju dve generacije Hrvata sa razmakom od 50 godina, ŽIVI I MRTVI nemaju neke razvijenije teze dočim LEPA SELA, iako je reč o kamernoj priči obuhvataju pogled na epsku širinu našeg sukoba.
Isto tako, ŽIVI I MRTVI kao i LEPA SELA se fokusira samo na svoje junake, ne prikazuje neprijatelja, ili ga prikazuje minimalno što je potpuno identično rešenje. U ovom filmu neprijatelji su partizani, koji se minimalno vide kako bi se očuvao utisak političke korektnosti, i o njima se minimalno govori, a kao da i sami junaci nemaju jasan odnos prema njima, i Muslimani sa kojima su Hrvati intenzivno ratovali u Bosni. Srbi se samo pominju kao neprijatelj iz nekih ranijih bitaka a rat sa Muslimanima ima mene tako da junaci na početku akcije kreću iz savezništva sa Muslimanima u eskalaciju. Slično LEPIM SELIMA, i u ŽIVIM I MRTVIMA, junaci imaju predistoriju sa nekim od svojih žrtava.
Izbegavajući da prikaže protivnike, ŽIVI I MRTVI pokušava da izbegne stvaranje klasičnog odnosa junaka i neprijatelja koji je svojstven ratnom akcionom filmu. Međutim, budući lišen kontemplativne ravni, on ostaje neka vrsta hendikepriranog akcijaša.
Konačno, sa LEPIM SELIMA, ŽIVI I MRTVI deli fascinaciju filmskim prikazom rata, naročito američkim ratnim filmom sedamdesetih i osamdesetih, naslovima APOCALYPSE NOW, DEER HUNTER i PLATOON. Međutim, LEPA SELA imaju još jednu ključnu filmofilsku liniju u sebi, to je linija odnosa prema jugoslovenskom ratnom filmu, koju odlično elaborira Tirnanić u svojoj knjizi. Naime, Dragojević se nažno oslanja na kinematografiju koje više nema i njegova grupa jeste zapravo ozbiljno apgrejdovana grupa iz nekog filma Hajrudina Krvavca. Milić ipak nema taj odnos prema našoj baštini u kome zapravo leži ključna referenca Dragojevićevog nadmoćnog opusa koji se bazira na konstantnom unapređivanju već formiranih i prihvaćenih matrica.
U kontekstu savremenih filmskih škola, ŽIVI I MRTVI je film kakav bi recimo u srpskim uslovima snimio Mladen Matičević. To je ta škola, zanatski arhaičnog ali preciznog oslanjanja na američki film sedamdesetih i osamdesetih, autore kao što su Clint Eastwood, Walter Hill ili John Carpenter. To je jedna vrlo ortodoksna priča koja može da proradi, i u ovom konkretnom slučaju radi. Ponovo se pokazuje da jugoslovenski film zapravo ima POZITIVNA iskustva sa žanrovskim matricama.
Nažalost, ono što ne odgovara filmu jeste prilično lapidarna struktura priče koja ipak nije svojstvena Milićevim uzorima. U tom smislu, iako bi se moglo reći da je ŽIVI I MRTVI u odnosu na ĆETVRTOG ČOVEKA negde autentičniji i energičniji film, Zečević od američkog uzora preuzima ključnu stvar, a to je jasna i zaokružena priča. U ŽIVIM I MRTVIMA je mi ne dobijamo. Integracija dva vremenska toka je slaba i u suštini sećanje na ustaše i domobrane 50 godina ranije je suvišno, i čini mi se da služi kako bi filmu dalo dubinu koju ne treba da ima, i sa tim dodavanjem je ne dobija. ČETVRTI ČOVEK kao uporediv primer regionalne euroamerikane takvu konfuziju, recimo, nema.
Na strani ŽIVIH MRTVIH u tom poređenju aktuelnih regionalnih euroamerikana je glumačka igra koja je sodlina na nivou interakcije, i dizajna junaka (iako i tu ima glumačkih izvedbi različitog kvaliteta), te karakteri u segmentu koji se dešava 1993. uspevaju da zažive.
Kad je reč o pokušajima horora, njih ima u tragovima, recimo u liku starog ustaše čiji je đedo napravio tabakeru. Njegov duboki glas i monumentalna figura sigurno da pokušavaju da evociraju neku vrstu dooma, ali su u suštini prazni.
Fotografija je bazirana na različitim koloritima između dva vremena. U partizanskom segmentu je više sepija (naravno) i ima poigravanja shutterima. Film sam gledao na DVD ripu tako da ne znam kako izgleda u bioskopu, ali fotka povremeno pokaže kao Milić i ekipa stilski lutaju. U tom smislu je recimo ČETVRTI ČOVEK konzistentniji.
Same inscenacije borbi su bolje u ŽIVIMA I MRTVIMA. Milić se dosta dobro služi time što ne prikazuje protivnika i sporadično uspeva da unese energiju u scene borbe.
ŽIVI I MRTVI je što je najvažnije vrlo pitak film, i efektivno traje 80 zaista vrlo solidnih minuta. Iako nema naročitu trajnu vrednost sasvim je u redu dok traje a svojim uspehom svakako ohrabruje neke dobre tendencije u hrvatskom filmu.
* * ½ / * * * *
ŽIVI I MRTVI jeste film vredan pažnje. Ne bih mogao da kažem da je reč o naročitom proboju u bilo kom smislu, međutim ovaj film ima dosta toga da ponudi kako u denotativnom tako i u konotativnom smislu.
U parametrima tradicije ratnog filma na temu građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, ŽIVI I MRTVI je svakako slabiji naslov od LEPIH SELA kojima puno toga duguje. Prvo, sam polaz u kome se jedna jednostavna priča iz rata postavlja u širu značenjsku ravan, apsolutno ima veze sa LEPIM SELIMA, međutim u ŽIVIMA I MRTVIMA te šire značenjske ravni osim na nivou žanrovskog pristupa zapravo nema. Izvan dosta nategnute teze kako na terenu Bosne ratuju dve generacije Hrvata sa razmakom od 50 godina, ŽIVI I MRTVI nemaju neke razvijenije teze dočim LEPA SELA, iako je reč o kamernoj priči obuhvataju pogled na epsku širinu našeg sukoba.
Isto tako, ŽIVI I MRTVI kao i LEPA SELA se fokusira samo na svoje junake, ne prikazuje neprijatelja, ili ga prikazuje minimalno što je potpuno identično rešenje. U ovom filmu neprijatelji su partizani, koji se minimalno vide kako bi se očuvao utisak političke korektnosti, i o njima se minimalno govori, a kao da i sami junaci nemaju jasan odnos prema njima, i Muslimani sa kojima su Hrvati intenzivno ratovali u Bosni. Srbi se samo pominju kao neprijatelj iz nekih ranijih bitaka a rat sa Muslimanima ima mene tako da junaci na početku akcije kreću iz savezništva sa Muslimanima u eskalaciju. Slično LEPIM SELIMA, i u ŽIVIM I MRTVIMA, junaci imaju predistoriju sa nekim od svojih žrtava.
Izbegavajući da prikaže protivnike, ŽIVI I MRTVI pokušava da izbegne stvaranje klasičnog odnosa junaka i neprijatelja koji je svojstven ratnom akcionom filmu. Međutim, budući lišen kontemplativne ravni, on ostaje neka vrsta hendikepriranog akcijaša.
Konačno, sa LEPIM SELIMA, ŽIVI I MRTVI deli fascinaciju filmskim prikazom rata, naročito američkim ratnim filmom sedamdesetih i osamdesetih, naslovima APOCALYPSE NOW, DEER HUNTER i PLATOON. Međutim, LEPA SELA imaju još jednu ključnu filmofilsku liniju u sebi, to je linija odnosa prema jugoslovenskom ratnom filmu, koju odlično elaborira Tirnanić u svojoj knjizi. Naime, Dragojević se nažno oslanja na kinematografiju koje više nema i njegova grupa jeste zapravo ozbiljno apgrejdovana grupa iz nekog filma Hajrudina Krvavca. Milić ipak nema taj odnos prema našoj baštini u kome zapravo leži ključna referenca Dragojevićevog nadmoćnog opusa koji se bazira na konstantnom unapređivanju već formiranih i prihvaćenih matrica.
U kontekstu savremenih filmskih škola, ŽIVI I MRTVI je film kakav bi recimo u srpskim uslovima snimio Mladen Matičević. To je ta škola, zanatski arhaičnog ali preciznog oslanjanja na američki film sedamdesetih i osamdesetih, autore kao što su Clint Eastwood, Walter Hill ili John Carpenter. To je jedna vrlo ortodoksna priča koja može da proradi, i u ovom konkretnom slučaju radi. Ponovo se pokazuje da jugoslovenski film zapravo ima POZITIVNA iskustva sa žanrovskim matricama.
Nažalost, ono što ne odgovara filmu jeste prilično lapidarna struktura priče koja ipak nije svojstvena Milićevim uzorima. U tom smislu, iako bi se moglo reći da je ŽIVI I MRTVI u odnosu na ĆETVRTOG ČOVEKA negde autentičniji i energičniji film, Zečević od američkog uzora preuzima ključnu stvar, a to je jasna i zaokružena priča. U ŽIVIM I MRTVIMA je mi ne dobijamo. Integracija dva vremenska toka je slaba i u suštini sećanje na ustaše i domobrane 50 godina ranije je suvišno, i čini mi se da služi kako bi filmu dalo dubinu koju ne treba da ima, i sa tim dodavanjem je ne dobija. ČETVRTI ČOVEK kao uporediv primer regionalne euroamerikane takvu konfuziju, recimo, nema.
Na strani ŽIVIH MRTVIH u tom poređenju aktuelnih regionalnih euroamerikana je glumačka igra koja je sodlina na nivou interakcije, i dizajna junaka (iako i tu ima glumačkih izvedbi različitog kvaliteta), te karakteri u segmentu koji se dešava 1993. uspevaju da zažive.
Kad je reč o pokušajima horora, njih ima u tragovima, recimo u liku starog ustaše čiji je đedo napravio tabakeru. Njegov duboki glas i monumentalna figura sigurno da pokušavaju da evociraju neku vrstu dooma, ali su u suštini prazni.
Fotografija je bazirana na različitim koloritima između dva vremena. U partizanskom segmentu je više sepija (naravno) i ima poigravanja shutterima. Film sam gledao na DVD ripu tako da ne znam kako izgleda u bioskopu, ali fotka povremeno pokaže kao Milić i ekipa stilski lutaju. U tom smislu je recimo ČETVRTI ČOVEK konzistentniji.
Same inscenacije borbi su bolje u ŽIVIMA I MRTVIMA. Milić se dosta dobro služi time što ne prikazuje protivnika i sporadično uspeva da unese energiju u scene borbe.
ŽIVI I MRTVI je što je najvažnije vrlo pitak film, i efektivno traje 80 zaista vrlo solidnih minuta. Iako nema naročitu trajnu vrednost sasvim je u redu dok traje a svojim uspehom svakako ohrabruje neke dobre tendencije u hrvatskom filmu.
* * ½ / * * * *
No comments:
Post a Comment