Pogledao sam VERLORENE EHRE DE KATHARINA BLUM Volkera Sclondorffa i Margarethe Von Trotte, courtesy of Ginger.
Reč je o jednom od ključnih političkih filmova iz sedamdesetih koji je nastao u trenutku velike nervoze zbog rada RAFa i grupe Baader Meinhoff. Baziran je na romanu Heinricha Bolla koji ga je napisao pod utiskom medijske hajke povedene protiv njega posle nekih izjava datih u odbranu ljudskih prava.
Ovaj film predstavlja jedan od kreativnih vrhunaca Volkera Schlondorffa koji je meni, doduše, i najdraži reditelj Novog nemačkog filma pošto je najbliži jednom vrhunski izbrušenom redirteljskom rukopisu.
O rediteljskoj superiornosti KATHARINE BLUM dovoljno govori ne samo to što ju je Schlondorff režirao na svom vrhunsu nego i članovi ekipe poput Jost Vacanoa koga će potom preuzeti Verhoeven i u Holivudu učiniti jednim od najcenjenijih snimatelja.
Drugi segment su naravno glumci i zaista odlična rola Angele Winkler koja je uspela da postigne višedimenzionalnost svog lika, i reč je o vrhunskom nivou glume koji se retko sreće pa zato i ne čudi da je ona već decenijama u samom vrhu nemačkog filma i pozorišta.
Angela Winkler je oslonac filma i uz veštinu ljudi izakamere, njegov najveći adut. Njen napor je sporadično opstruiran velikim melodramskim preokretima u scenarija koji ne proističu iz karaktera, a verovatno da bi se to manje osetila da ona nije tako nadmoćno formirala svoj karakter.
Kada je reč o samom scenariju, on je vrlo dobar. Očigledno je reč o političkom filmu baziranom na romanu književnika koga su neke okolnosti razljutile tako da se do nekih poenti dolazi silom, ali uostalom to je jedan od usuda ovog podžanra.
Međutim, iako je reč o filmu koji reaguje na aktuelnu situaciju, on Manje-više stoji i dan-danas, pre svega zbog vrlo temeljnog scenarističkog postupka. Realistički segment priče je solidno istražen tako da ovaj politički film poprima dimenzije istorijskog dokumenta u izvesnim momentima. Ipak, pošto primarno reaguje na ondašnje okolnosti, siguran sam da je bio bez premca u trenutku kada je izašao.
* * * / * * * *
Reč je o jednom od ključnih političkih filmova iz sedamdesetih koji je nastao u trenutku velike nervoze zbog rada RAFa i grupe Baader Meinhoff. Baziran je na romanu Heinricha Bolla koji ga je napisao pod utiskom medijske hajke povedene protiv njega posle nekih izjava datih u odbranu ljudskih prava.
Ovaj film predstavlja jedan od kreativnih vrhunaca Volkera Schlondorffa koji je meni, doduše, i najdraži reditelj Novog nemačkog filma pošto je najbliži jednom vrhunski izbrušenom redirteljskom rukopisu.
O rediteljskoj superiornosti KATHARINE BLUM dovoljno govori ne samo to što ju je Schlondorff režirao na svom vrhunsu nego i članovi ekipe poput Jost Vacanoa koga će potom preuzeti Verhoeven i u Holivudu učiniti jednim od najcenjenijih snimatelja.
Drugi segment su naravno glumci i zaista odlična rola Angele Winkler koja je uspela da postigne višedimenzionalnost svog lika, i reč je o vrhunskom nivou glume koji se retko sreće pa zato i ne čudi da je ona već decenijama u samom vrhu nemačkog filma i pozorišta.
Angela Winkler je oslonac filma i uz veštinu ljudi izakamere, njegov najveći adut. Njen napor je sporadično opstruiran velikim melodramskim preokretima u scenarija koji ne proističu iz karaktera, a verovatno da bi se to manje osetila da ona nije tako nadmoćno formirala svoj karakter.
Kada je reč o samom scenariju, on je vrlo dobar. Očigledno je reč o političkom filmu baziranom na romanu književnika koga su neke okolnosti razljutile tako da se do nekih poenti dolazi silom, ali uostalom to je jedan od usuda ovog podžanra.
Međutim, iako je reč o filmu koji reaguje na aktuelnu situaciju, on Manje-više stoji i dan-danas, pre svega zbog vrlo temeljnog scenarističkog postupka. Realistički segment priče je solidno istražen tako da ovaj politički film poprima dimenzije istorijskog dokumenta u izvesnim momentima. Ipak, pošto primarno reaguje na ondašnje okolnosti, siguran sam da je bio bez premca u trenutku kada je izašao.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment