Pogledali smo SPLAV MEDUZE na Vučićevićevoj promociji.
Žika je primetio da ovaj film jako podseća na ČARLSTON ZA OGNJENKU pošto se u njemu prepliću pokušaji avangarde i opšteg tehničkog napretka u Jugoslaviji dvadesetih kroz saradnju umetnika i snagatora, i dve-tri žene koje su njima privučene.
Zaista, ova Žikina teza sve više stoji što duže razmišljam o njoj.
Kad je reč o samom istorijskom kontekstu, ovo delo je koprodukcija Televizije Beograd i slovenačkih producenata i s jedne strane bi se moglo smatrati produžetkom najreakcionarnije linije Crnog Talasa, dakle Makavejeva i Žilnika, od kojih preuzima određene motive i koncepte (sa znatnim kašnjenjem), dok sa druge strane na samom RTB postoji ta linija koja će u jednom trenutku iznedriti RUSKI UMETNIČKI EKSPERIMENT i ŠUMANOVIĆA.
Uprkos pretencioznosti teme, pa uostalom i pretencioznosti samih umetnika na kojima su junaci bazirani, film je iznenađujuće pitgak, čak lapidaran u svojoj postavci, i uspeva da bude koherentan i na nekom racionalno-narativnom nivou.
Ipak, šteta je što u istorijskom smislu, nije i biografski relevantan, tako da stoji isključivo kao dokument o umetničkoj praksi unutar određenih socijalnih okolnosti ali ne i o samim umetnicima.
Neke od teza, poput one da "umetnici mogu da reklamiraju ili industriju ili revoluciju" stoje i danas, možda čak i previše na prvu loptu.
U svakom slučaju, SPLAV MEDUZE je bio dragoceno iskustvo.
* * 1/2 / * * * *
Žika je primetio da ovaj film jako podseća na ČARLSTON ZA OGNJENKU pošto se u njemu prepliću pokušaji avangarde i opšteg tehničkog napretka u Jugoslaviji dvadesetih kroz saradnju umetnika i snagatora, i dve-tri žene koje su njima privučene.
Zaista, ova Žikina teza sve više stoji što duže razmišljam o njoj.
Kad je reč o samom istorijskom kontekstu, ovo delo je koprodukcija Televizije Beograd i slovenačkih producenata i s jedne strane bi se moglo smatrati produžetkom najreakcionarnije linije Crnog Talasa, dakle Makavejeva i Žilnika, od kojih preuzima određene motive i koncepte (sa znatnim kašnjenjem), dok sa druge strane na samom RTB postoji ta linija koja će u jednom trenutku iznedriti RUSKI UMETNIČKI EKSPERIMENT i ŠUMANOVIĆA.
Uprkos pretencioznosti teme, pa uostalom i pretencioznosti samih umetnika na kojima su junaci bazirani, film je iznenađujuće pitgak, čak lapidaran u svojoj postavci, i uspeva da bude koherentan i na nekom racionalno-narativnom nivou.
Ipak, šteta je što u istorijskom smislu, nije i biografski relevantan, tako da stoji isključivo kao dokument o umetničkoj praksi unutar određenih socijalnih okolnosti ali ne i o samim umetnicima.
Neke od teza, poput one da "umetnici mogu da reklamiraju ili industriju ili revoluciju" stoje i danas, možda čak i previše na prvu loptu.
U svakom slučaju, SPLAV MEDUZE je bio dragoceno iskustvo.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment