Ponovo sam danas pogledao POZORIŠNU VEZU Milorada Lakovića. Ovaj film sam gledao kao dete i slabo sam ga se sećao. Ginger ga je takođe gledao kao dete i on ga se sećao mnogo živopisnije.
U svakom slučaju, reč je o grooviest filmu snimljenom u SFRJ. Naime reč je o filmu sa jednim od grooviest scoreova ikada snimljenih za naš film. Napisao ga je Mića Marković koji je uostalom napisao i temu za OTPISANE. Ovaj score je potpuno na liniji Isaac Hayesovih i Curtis Mayfieldovih scoreova za blaxploitation, kao i scoreova koje je radio Lalo Schifrin u svojim najboljim danima. Odavno nisam zapazio neki tako upečatljiv score u jugoslovenskom filmu.
S druge strane, Lakovićeva režija je više na francuskoj liniji reditelja kao što je recimo Melville, dakle detaljno prikazani radni procesi prilikom pljačke, bez dijaloga, sa vrlo elaborariranim radnjama, bez straha od toga da se poneka radnja ponovi. Likovi su obučeni u pažljivo izabranu odeću, niko nije slučajno ušao obučen u kadar, sve je vrlo precizno dizajnirano. Ambijenti u kojima se radnja dešava su takođe vrlo pažljivo odabrani, junaci borave u kućama koje apsolutno odgovaraju njihovom socijalnom statusu, i u tom smislu, POZORIŠNA VEZA pored stila od Melvillea preuzima i metodičnost.
Isto tako, u filmu ima dosta fetišizma, naročito recimo prema automobilima pa tako junaci vozne novi "jaguar" i BMW, i kola dosta govore o junacima.
U dramaturškom smislu, scenario Momčila Kovačevića (kasnije poznatog kao Leon Kovke) dosta duguje feljtonu čuvenog Šilje Mihajlovića (inače oca Gordane Suše) koji je opisivao pljačku Narodnog pozorišta u Beogradu. Naime, struktura scenarija je više vezana za sam tok priče nego za filmski koncept tako da se u filmu zločinci uvode kao glavni junaci iako autor nema simpatije za njih i stvari na kraju bivaju tretirane pomalo klinički, pošto se istraga i njihovo bekstvo ne prepliću previše. Što se mene lično tiče, ja moram priznati da sam se hookovao za likove zločinaca, forma me je navela na to, ali nism siguran da li je to i stav filma. U svakom slučaju, priča se odvija solidnim tempom, i iako je klinički hladna čak i za melvilovske standarde pošto u suštini nema melvilovskog dualizma i konflikta, uspeva da bude uzbudljiva.
Uzbuđenje pre svega proističe iz sklapanja dokaza, tragova, reakcija kriminalaca, ali sigurno je da je moglo biti i veće da su istraga i bekstvo bilo još integrisaniji u radnji. Ipak, imajući u vidu da je film inspirisan istinitom pričom, iako su imena promenjena, u kontekstu ekranizacija istinitih krimi priča stoji sasvim dostojanstveno. Ovakvo raslojavanje dva zapleta se dešava i u boljim kućama, pogledajmo recimo slučaj Ridley Scottovog filma AMERICAN GANGSTER.
Na nivou scenarija, zanimljivo je pratiti dijaloge, ekonomisanje žargonom i psovkama, zatim novčane proporcije. Recimo, plen koji će uzeti u narodnom pozorištu je 500 miliona "starih dinara", kafa i voda u kafani koštaju 18 dinara, a prenoćište u sobi nekog privatnog stana 100 dinara.
Isto tako, prikaz beogradskog podzemlja je vrlo hrabar. Inspektor koga igra Miki Krstović se poznaje sa lopovom koga igra Voja Brajović, jedan od doušnika policije je notorni homoseksualac koji zavodi tvrde momke sa asfalta, kriminalci imaju kontakte u svim porama društva, a isto tako zanimljive su i niske strasti koje vladaju među ljudima.
U tom smislu film obiluje što dragovoljnim što prisilnim seksom, imamo dva prikaza grudi, od kojih je barem jedan bio sasvim eksploatacijski, bez opravdanja u priči.
Kad je reč o nasilju, prva likvidacija je urađena sa sve upotrebom slow motiona. Krv se proliva od svakog pogotka vatrenim oružjem i film ima vrlo pristojan body count od osam žrtavam između ostalog ima i snajperski hitac i "heklera" sa optičkim nišanom i intergisanim prigušivačem koji pogodi Cecu Bojković u dojku. Respect.
Glumačka podela je takva da su simpatičniji glumci u ulogama kriminalaca. Policajce predvodi Bata Živojinović a tu su još i Miki Krstović i Vladan Živković dok krimose igraju Voja Brajović, Rastislav Jović, Neda Arnerić i Boža Longa (koji izgleda kao da je upravo izašao iz SCARFACEa i to kažem u krajnje pozitivnom smislu). U principu, retko kada smo viđali naše glumce u jednom ovakvom formalističkom projektu, pa se oni u njemu krajnje promenljivo snalaze. Miki Krstović je odličan jer ovo je teren koji njemu najbolje odgovara, kao i Voja Brajović koji dobro razume underplay.
Uopšte članovi bande su u underplayu i bolje su ukapirali stil glume od policajaca među kojima Bata Živjinović nije uspeo da se odmakne od svoje tipične persone.
POZORIŠNA VEZA je film koji je u svoje vreme bio tretiran kao marginalan, i smatran je promašajem, tako da Laković potom nije radio igrani film a Kovke je završio u gutteru srpske populističke komedije. Međutim, gledano iz današnje vizure, POZORIŠPNA VEZA je film apsolutno vredan pažnje.
* * * / * * * *
U svakom slučaju, reč je o grooviest filmu snimljenom u SFRJ. Naime reč je o filmu sa jednim od grooviest scoreova ikada snimljenih za naš film. Napisao ga je Mića Marković koji je uostalom napisao i temu za OTPISANE. Ovaj score je potpuno na liniji Isaac Hayesovih i Curtis Mayfieldovih scoreova za blaxploitation, kao i scoreova koje je radio Lalo Schifrin u svojim najboljim danima. Odavno nisam zapazio neki tako upečatljiv score u jugoslovenskom filmu.
S druge strane, Lakovićeva režija je više na francuskoj liniji reditelja kao što je recimo Melville, dakle detaljno prikazani radni procesi prilikom pljačke, bez dijaloga, sa vrlo elaborariranim radnjama, bez straha od toga da se poneka radnja ponovi. Likovi su obučeni u pažljivo izabranu odeću, niko nije slučajno ušao obučen u kadar, sve je vrlo precizno dizajnirano. Ambijenti u kojima se radnja dešava su takođe vrlo pažljivo odabrani, junaci borave u kućama koje apsolutno odgovaraju njihovom socijalnom statusu, i u tom smislu, POZORIŠNA VEZA pored stila od Melvillea preuzima i metodičnost.
Isto tako, u filmu ima dosta fetišizma, naročito recimo prema automobilima pa tako junaci vozne novi "jaguar" i BMW, i kola dosta govore o junacima.
U dramaturškom smislu, scenario Momčila Kovačevića (kasnije poznatog kao Leon Kovke) dosta duguje feljtonu čuvenog Šilje Mihajlovića (inače oca Gordane Suše) koji je opisivao pljačku Narodnog pozorišta u Beogradu. Naime, struktura scenarija je više vezana za sam tok priče nego za filmski koncept tako da se u filmu zločinci uvode kao glavni junaci iako autor nema simpatije za njih i stvari na kraju bivaju tretirane pomalo klinički, pošto se istraga i njihovo bekstvo ne prepliću previše. Što se mene lično tiče, ja moram priznati da sam se hookovao za likove zločinaca, forma me je navela na to, ali nism siguran da li je to i stav filma. U svakom slučaju, priča se odvija solidnim tempom, i iako je klinički hladna čak i za melvilovske standarde pošto u suštini nema melvilovskog dualizma i konflikta, uspeva da bude uzbudljiva.
Uzbuđenje pre svega proističe iz sklapanja dokaza, tragova, reakcija kriminalaca, ali sigurno je da je moglo biti i veće da su istraga i bekstvo bilo još integrisaniji u radnji. Ipak, imajući u vidu da je film inspirisan istinitom pričom, iako su imena promenjena, u kontekstu ekranizacija istinitih krimi priča stoji sasvim dostojanstveno. Ovakvo raslojavanje dva zapleta se dešava i u boljim kućama, pogledajmo recimo slučaj Ridley Scottovog filma AMERICAN GANGSTER.
Na nivou scenarija, zanimljivo je pratiti dijaloge, ekonomisanje žargonom i psovkama, zatim novčane proporcije. Recimo, plen koji će uzeti u narodnom pozorištu je 500 miliona "starih dinara", kafa i voda u kafani koštaju 18 dinara, a prenoćište u sobi nekog privatnog stana 100 dinara.
Isto tako, prikaz beogradskog podzemlja je vrlo hrabar. Inspektor koga igra Miki Krstović se poznaje sa lopovom koga igra Voja Brajović, jedan od doušnika policije je notorni homoseksualac koji zavodi tvrde momke sa asfalta, kriminalci imaju kontakte u svim porama društva, a isto tako zanimljive su i niske strasti koje vladaju među ljudima.
U tom smislu film obiluje što dragovoljnim što prisilnim seksom, imamo dva prikaza grudi, od kojih je barem jedan bio sasvim eksploatacijski, bez opravdanja u priči.
Kad je reč o nasilju, prva likvidacija je urađena sa sve upotrebom slow motiona. Krv se proliva od svakog pogotka vatrenim oružjem i film ima vrlo pristojan body count od osam žrtavam između ostalog ima i snajperski hitac i "heklera" sa optičkim nišanom i intergisanim prigušivačem koji pogodi Cecu Bojković u dojku. Respect.
Glumačka podela je takva da su simpatičniji glumci u ulogama kriminalaca. Policajce predvodi Bata Živojinović a tu su još i Miki Krstović i Vladan Živković dok krimose igraju Voja Brajović, Rastislav Jović, Neda Arnerić i Boža Longa (koji izgleda kao da je upravo izašao iz SCARFACEa i to kažem u krajnje pozitivnom smislu). U principu, retko kada smo viđali naše glumce u jednom ovakvom formalističkom projektu, pa se oni u njemu krajnje promenljivo snalaze. Miki Krstović je odličan jer ovo je teren koji njemu najbolje odgovara, kao i Voja Brajović koji dobro razume underplay.
Uopšte članovi bande su u underplayu i bolje su ukapirali stil glume od policajaca među kojima Bata Živjinović nije uspeo da se odmakne od svoje tipične persone.
POZORIŠNA VEZA je film koji je u svoje vreme bio tretiran kao marginalan, i smatran je promašajem, tako da Laković potom nije radio igrani film a Kovke je završio u gutteru srpske populističke komedije. Međutim, gledano iz današnje vizure, POZORIŠPNA VEZA je film apsolutno vredan pažnje.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment