Pogledao sam SENKI Milča Mančevskog.
Milčo još uvek nije uspeo da se vrati relevantnosti koju je imao svojevremeno u fazi kada je posle PRE KIŠE bio na pragu da postane holivudski reditelj. Iako je u produkcionom smislu SENKI film evropskog kalibra, reč je o potpuno irelevantnom ostvarenju koje da nije makedonsko verovatno ne bi uopšte bilo zapaženo.
Milčo ga je nesumnjivo radio u odličnim produkcionim uslovima, i SENKI na zanatskom nivou manje-više nadilaze regionalni prosek. SENKI je neukusno porediti sa KLOPKOM ili HADERSFILDOM, naravno. Ovde se vidi da su neki ozbiljni ljudi prisustvovali snimanju, i da su na neka važna mesta u ekipi bili dovedeni stranci što je svakako samo doprinelo kvalitetu.
Međutim, zanimljivo je da film uspeva da zaigra samo na jednom, u suštini, potpuno sporednom koloseku. Naime, SENKI emituju obilje seksualne energije koja pritom nema previše veze sa erotikom nego sa Milčovim klimaksom. Ne samo da film u scenama seksa nudi dosta golotinje, što je sasvim okej, ali drugim planom dominiraju statistkinje u liku obnaženih klinki i čini se da su samo one kao koncept dosledno sprovedene u ovom filmu.
No, pošto smo uzeli Milču bris iz mozga, da vidimo ostatak filma.
Nažalost, film bi bio bolji da se Milčo fokusirao na svoje klimakterične vizije nego što se upuštao u poprilično oportune žanrovske i istorijske kontekste.
Naime, film je strukturiran kao ghost story. Iako su poneki kritičari smatrali da je na liniji japanskog horora, ja mislim da više ima veze sa THE OTHERS Alejandra Amenabara, nego sa Azijom.
Ova horor linija ima veze sa žanrom utoliko što se koristi određenim arsenalom radnji koje su svojstvene hororu ali Milčova autorska namera svakako nije bila da film ima žanrovsko ishodište u hororu i to je sasvim jasno. Onaj ko odlazi na ovaj film očekujući horor ozbiljno greši.
Milčova evidentna namera bila je da duhove iskoristi kao plot device kojim će iskombinovati adute psihološke drame vezane za okajavanje roditeljskog greha plus povezivanje svega toga sa istorijskim kontekstom. No,kad se dođe do toga šta je zapravo roditeljski greh, shvatamo da je reč o prilično naivnom prekršaju koji više ima korene u nekom antičkom ritualnom domenu nego u okvirima savremene percepcije morala.
Isto tako, istorijska poenta o zločinu nad egejskim Makedoncima uopšte nije jasno definisana i neko ko barem malo ne poznaje istoriju uopšte ne može da dokuči šta je politička poenta filma.
Bottom line je da izuzev na produkcionom i zanatskom nivou, Milčo pada na svim drugim nivoima. SENKI je u neku ruku manji promašaj od DUSTa samo utoliko što je reč o makedonskom settingu i kamernijoj priči pa su dimenzije promašaja manje vidljive.
Kad je reč o vizuelnom aspektu, SENKI su na nivou savremenog evropskopg filma a Milčo vrlo vešto stvara imaginarnu Makedoniju u svom filmu sa netaknutim vrletima i prestonicom koja izgleda kao Los Anđeles. U tom smislu konstruisanja virtuelnog makedonskog identiteta, Milčo zaista radi odličan posao i zaslužuje svaki denar koji su mu dali za film.
Makedonska kinematografija uprkos odustvu bilo kakvog fundamentalnog kvaliteta u ovom ostvarenju i dalje ostaje verovatno najjača u regionu ako uzmemo kao kriterijum genralnu zaokruženost ostvarenja koja isporučuje. Uostalom, i Milčo ostaje jedan od malog broja autora koji su posle raspada SFRJ na toj teritoriji uspeli da naprave internacionalno relevantan film.
* * / * * * *
Milčo još uvek nije uspeo da se vrati relevantnosti koju je imao svojevremeno u fazi kada je posle PRE KIŠE bio na pragu da postane holivudski reditelj. Iako je u produkcionom smislu SENKI film evropskog kalibra, reč je o potpuno irelevantnom ostvarenju koje da nije makedonsko verovatno ne bi uopšte bilo zapaženo.
Milčo ga je nesumnjivo radio u odličnim produkcionim uslovima, i SENKI na zanatskom nivou manje-više nadilaze regionalni prosek. SENKI je neukusno porediti sa KLOPKOM ili HADERSFILDOM, naravno. Ovde se vidi da su neki ozbiljni ljudi prisustvovali snimanju, i da su na neka važna mesta u ekipi bili dovedeni stranci što je svakako samo doprinelo kvalitetu.
Međutim, zanimljivo je da film uspeva da zaigra samo na jednom, u suštini, potpuno sporednom koloseku. Naime, SENKI emituju obilje seksualne energije koja pritom nema previše veze sa erotikom nego sa Milčovim klimaksom. Ne samo da film u scenama seksa nudi dosta golotinje, što je sasvim okej, ali drugim planom dominiraju statistkinje u liku obnaženih klinki i čini se da su samo one kao koncept dosledno sprovedene u ovom filmu.
No, pošto smo uzeli Milču bris iz mozga, da vidimo ostatak filma.
Nažalost, film bi bio bolji da se Milčo fokusirao na svoje klimakterične vizije nego što se upuštao u poprilično oportune žanrovske i istorijske kontekste.
Naime, film je strukturiran kao ghost story. Iako su poneki kritičari smatrali da je na liniji japanskog horora, ja mislim da više ima veze sa THE OTHERS Alejandra Amenabara, nego sa Azijom.
Ova horor linija ima veze sa žanrom utoliko što se koristi određenim arsenalom radnji koje su svojstvene hororu ali Milčova autorska namera svakako nije bila da film ima žanrovsko ishodište u hororu i to je sasvim jasno. Onaj ko odlazi na ovaj film očekujući horor ozbiljno greši.
Milčova evidentna namera bila je da duhove iskoristi kao plot device kojim će iskombinovati adute psihološke drame vezane za okajavanje roditeljskog greha plus povezivanje svega toga sa istorijskim kontekstom. No,kad se dođe do toga šta je zapravo roditeljski greh, shvatamo da je reč o prilično naivnom prekršaju koji više ima korene u nekom antičkom ritualnom domenu nego u okvirima savremene percepcije morala.
Isto tako, istorijska poenta o zločinu nad egejskim Makedoncima uopšte nije jasno definisana i neko ko barem malo ne poznaje istoriju uopšte ne može da dokuči šta je politička poenta filma.
Bottom line je da izuzev na produkcionom i zanatskom nivou, Milčo pada na svim drugim nivoima. SENKI je u neku ruku manji promašaj od DUSTa samo utoliko što je reč o makedonskom settingu i kamernijoj priči pa su dimenzije promašaja manje vidljive.
Kad je reč o vizuelnom aspektu, SENKI su na nivou savremenog evropskopg filma a Milčo vrlo vešto stvara imaginarnu Makedoniju u svom filmu sa netaknutim vrletima i prestonicom koja izgleda kao Los Anđeles. U tom smislu konstruisanja virtuelnog makedonskog identiteta, Milčo zaista radi odličan posao i zaslužuje svaki denar koji su mu dali za film.
Makedonska kinematografija uprkos odustvu bilo kakvog fundamentalnog kvaliteta u ovom ostvarenju i dalje ostaje verovatno najjača u regionu ako uzmemo kao kriterijum genralnu zaokruženost ostvarenja koja isporučuje. Uostalom, i Milčo ostaje jedan od malog broja autora koji su posle raspada SFRJ na toj teritoriji uspeli da naprave internacionalno relevantan film.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment