Pogledao sam STREET KINGS David Ayera.
Ovaj film sam čekao sa velikom strepnjom, pošto je dugo bio u development hellu. Naime, svojevremeno je trebalo da ga režira Ficher, pa Spike Lee, pa Oliver Stone i na kraju se završilo sa Ayerom.
Mnogi bi rekli spalo se na Ayera ali nije tako. Ayer ga je realizovao uz pomoć iskusnog Del Torovog DP Gabriel Beristaina na vrlo energičan način, sa dosta pokreta kamere, odličnom razmerom moviea i realizma, i pre svega sjajnom atmosferom. STREET KINGS ima sve atribute tvrdog 80s pandurskog filma, nekog kakav bi Ellroy napisao u svojoj Lloyd Hopkins trilogiji.
Ono što je osnovni problem filma jeste Keanu u glavnoj ulozi. Moram priznati da je meni na nekom nivou ideja da Keanu igra mogla biti appealing, ali onda bi film morala režirati Kathryn Bigelow koja ume da savlada Keanuov odvojenost “od ovog sveta”. Njegov lik je naprosto atipičan i zato on sjajno može da igra autsajdere, Izabrane i sl. Međutim, za film kao što je STREET KINGS potrebna je druga vrsta magnetizma, nešto što je više hardboiled, na liniji Bruce Willisa ili Michaela Madsena. Ovu ulogu bi recimo Willis maestralno odigrao dočim Reeves ostaje neuspeo eksperiment.
Očigledno je, ako postavimo STREET KINGS u kontekst nasleđa POINT BREAKa, suviše kratko vreme prošlo od ovog filma, tek nekih osamnaestak godina da bi Reeves od Johnny Utaha postao Angelo Pappas, što bi u ovom filmu trebalo da bude.
Međutim, zato u ovom filmu Chris Evans igra odličnog Johnny Utaha, koji prati Reevesa na njegovom maverick pohodu koji je tipično autodestruktivno ellroyevski.
Naime, u jednom trenutku u ovom filmu, Reeves kaže svojoj devojci, “Mi smo policija, mi možemo da radimo šta hoćemo.” I STREET KINGS se dešava u miljeu u kome Prljavi Harry nije istrebio bandu iz MAGNUM FORCEa ili pak Denzel nije stradao u TRAINING DAYu. Dakle, ovo je ellroyevski svet prljavih policajaca koji manipulišu sistemom i vešto se snalaze.
Unutar tog sistema Reeves igra junaka koga definišu kao “vrh koplja”, mavericka koji je umislio da je on tu da bi po svaku cenu čistio ulice od ološa. Međutim, kada shvati koliki su ološ ljudi oko njega, oni koji su njime manipulisali, odlučuje da ih upozna sa svim onim nasiljem koje su oni uperivali protiv svojih protivnika.
U filmu HOT FUZZ, kada pogledaju POINT BREAK, Simon Pegg prokmentariše da je film uzbudljiv ali da bi junaci teško mogli da prave takav haos bez puno paperworka. Ovaj film je smešten u svetu u kome policajci istovremeno prave neviđen zulum i postoji paperwork što svemu daje posbenu težinu. STREET KINGS je vrlo tvrd, nasilan i krvav film. Definitivno se nalazi na hard-R teritoriji, a nasilje je scenaristički dobro postavljeno i čini se da su ga apsorbovali čak i poštovaoci političke korektnosti koji ovaj film smatraju popcorn moviejem.
Ayer vrlo pristojno režira akcione scene, borbe i pucnjave, vrlo old school i ne stidi se krvi. One streme realizmu tako da samim tim STREET KINGS dobija prerogative thinking man's akcije.
Dijalozi su hardboiled i briljantni su na momente, vrlo su mačo, i postoji nekoliko baš uplifting scena. Upravo zbog ovih situacija ostaje žal što ovu ulogu nije igrao Poslednji Skaut ili neko kao on. U svakom slučaju, producenti su Keanuu obezbedili priliku da ima svoj LAST BOY SCOUT i ovaj projekat su uspeli da iskoriste svi izuzev njega koji se najslabije snašao.
Kad je reč o scenariju, on je pre svega bazitan na Ellroyevoj priči s tim što su ga pisali još neki ljudi među kojima i Kurt EQUILIBRIUM+ULTRAVIOLET Wimmer. Kad je reč o Ellroyevom opusu, ovaj film je najbliži DARK BLUE i COPu, čak ima sličnu završnicu kao DARK BLUE. Ono što je karakteristika svih ovih filmova, to je da su oni bazirani na nekim 80s strukturama koje onda u Ellroyevoj interpretaciji dobijaju posebnu težinu i crni humor. To je slučaj recimo sa backstoryjem o Keanuovoj pokojnoj ženi koji bi bio generic kliše policijskog filma da nije Ellroyevog toucha koji mu daje bizarnu notu.,
U svakom slučaju, izuzmemo li Keanua, STREET KINGS je jedno od upečatljivih ostvarenja ove godine.
* * * / * * * *
Ovaj film sam čekao sa velikom strepnjom, pošto je dugo bio u development hellu. Naime, svojevremeno je trebalo da ga režira Ficher, pa Spike Lee, pa Oliver Stone i na kraju se završilo sa Ayerom.
Mnogi bi rekli spalo se na Ayera ali nije tako. Ayer ga je realizovao uz pomoć iskusnog Del Torovog DP Gabriel Beristaina na vrlo energičan način, sa dosta pokreta kamere, odličnom razmerom moviea i realizma, i pre svega sjajnom atmosferom. STREET KINGS ima sve atribute tvrdog 80s pandurskog filma, nekog kakav bi Ellroy napisao u svojoj Lloyd Hopkins trilogiji.
Ono što je osnovni problem filma jeste Keanu u glavnoj ulozi. Moram priznati da je meni na nekom nivou ideja da Keanu igra mogla biti appealing, ali onda bi film morala režirati Kathryn Bigelow koja ume da savlada Keanuov odvojenost “od ovog sveta”. Njegov lik je naprosto atipičan i zato on sjajno može da igra autsajdere, Izabrane i sl. Međutim, za film kao što je STREET KINGS potrebna je druga vrsta magnetizma, nešto što je više hardboiled, na liniji Bruce Willisa ili Michaela Madsena. Ovu ulogu bi recimo Willis maestralno odigrao dočim Reeves ostaje neuspeo eksperiment.
Očigledno je, ako postavimo STREET KINGS u kontekst nasleđa POINT BREAKa, suviše kratko vreme prošlo od ovog filma, tek nekih osamnaestak godina da bi Reeves od Johnny Utaha postao Angelo Pappas, što bi u ovom filmu trebalo da bude.
Međutim, zato u ovom filmu Chris Evans igra odličnog Johnny Utaha, koji prati Reevesa na njegovom maverick pohodu koji je tipično autodestruktivno ellroyevski.
Naime, u jednom trenutku u ovom filmu, Reeves kaže svojoj devojci, “Mi smo policija, mi možemo da radimo šta hoćemo.” I STREET KINGS se dešava u miljeu u kome Prljavi Harry nije istrebio bandu iz MAGNUM FORCEa ili pak Denzel nije stradao u TRAINING DAYu. Dakle, ovo je ellroyevski svet prljavih policajaca koji manipulišu sistemom i vešto se snalaze.
Unutar tog sistema Reeves igra junaka koga definišu kao “vrh koplja”, mavericka koji je umislio da je on tu da bi po svaku cenu čistio ulice od ološa. Međutim, kada shvati koliki su ološ ljudi oko njega, oni koji su njime manipulisali, odlučuje da ih upozna sa svim onim nasiljem koje su oni uperivali protiv svojih protivnika.
U filmu HOT FUZZ, kada pogledaju POINT BREAK, Simon Pegg prokmentariše da je film uzbudljiv ali da bi junaci teško mogli da prave takav haos bez puno paperworka. Ovaj film je smešten u svetu u kome policajci istovremeno prave neviđen zulum i postoji paperwork što svemu daje posbenu težinu. STREET KINGS je vrlo tvrd, nasilan i krvav film. Definitivno se nalazi na hard-R teritoriji, a nasilje je scenaristički dobro postavljeno i čini se da su ga apsorbovali čak i poštovaoci političke korektnosti koji ovaj film smatraju popcorn moviejem.
Ayer vrlo pristojno režira akcione scene, borbe i pucnjave, vrlo old school i ne stidi se krvi. One streme realizmu tako da samim tim STREET KINGS dobija prerogative thinking man's akcije.
Dijalozi su hardboiled i briljantni su na momente, vrlo su mačo, i postoji nekoliko baš uplifting scena. Upravo zbog ovih situacija ostaje žal što ovu ulogu nije igrao Poslednji Skaut ili neko kao on. U svakom slučaju, producenti su Keanuu obezbedili priliku da ima svoj LAST BOY SCOUT i ovaj projekat su uspeli da iskoriste svi izuzev njega koji se najslabije snašao.
Kad je reč o scenariju, on je pre svega bazitan na Ellroyevoj priči s tim što su ga pisali još neki ljudi među kojima i Kurt EQUILIBRIUM+ULTRAVIOLET Wimmer. Kad je reč o Ellroyevom opusu, ovaj film je najbliži DARK BLUE i COPu, čak ima sličnu završnicu kao DARK BLUE. Ono što je karakteristika svih ovih filmova, to je da su oni bazirani na nekim 80s strukturama koje onda u Ellroyevoj interpretaciji dobijaju posebnu težinu i crni humor. To je slučaj recimo sa backstoryjem o Keanuovoj pokojnoj ženi koji bi bio generic kliše policijskog filma da nije Ellroyevog toucha koji mu daje bizarnu notu.,
U svakom slučaju, izuzmemo li Keanua, STREET KINGS je jedno od upečatljivih ostvarenja ove godine.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment