Pogledao sam THE CRAZIES Brecka Eisnera i mogu reći da me je film vrlo lepo zabavio. Romerov original sam gledao ali sam ga već dosta i zaboravio, no rimejk me je podstakao da ga pogledam opet. Ono u čemu je original ubedljiviji svakako jeste dimenzija društvenog angažmana koja je kod Romera dosta snažna, ne samo zbog teme vojne intervencije među ljudima u unutrašnjosti, kulture oružja i sl. nego i zbog psihološke dimenzije nemogućnosti da se razluči ko je oboleo a ko je naprosto samo histeričan.
Kod Eisnera ta pitanja su u drugom planu, i iako ne mogu osporiti da ona jesu deo konotativne dimenzije ovog filma i da će pažljiv gledalac sigurno primetiti da ona negde duboko postoje, ovaj film je suviše visceralan da bi se bavio time na otvoreniji način. Filmovi iz sedamdesetih su definitivno imali mnogo otvoreniji, reklo bi se neviniji pogled na žanrovske miteme, priča o sindormu poludelih ljudi tretirana je mnogo dublje nego danas kada je to već postalo deo žanrovskog folklora i prikazano je u beskrajno mnogo filmova.
Naravno, i u Romerovo vreme, već smo imali INVASION OF THE BODY SNATHERS koji je otvorio tu temu, dakle, ona je tada već bila afirmisana, ali on je pripadao generaciji koja je tokom sedamdesetih poželela da ostavi vlastiti pečat u Holivudu i temeljno reinterpretira neke dotaknute teme.
Eisnera ne zanima ta vrsta pečata, što ne znači da THE CRAZIES nije u suštini vrlo zabavan pre svega akcioni pa tek onda horor film koji odličnim rolama Timothy Oliphanta i Radhe Mitchell te izuzetno energičnim inscenacijama Brecka Eisnera, inače sina jednog od najmoćnihih holivudskih mogula, uspeva da se istakne u gomili sličnih filmova.
Eisner na planu vođenja priče i vizuelne kulture, pomognut belgijskim DPjem Maxime Alexanderom koji je radio sa Alexander Ajom, nudi vrlo efekatan ankcioni horor, sa dosta jump scareova, odlično insceniranim poterama, sakrivanjima, lomljavama i eksplozijama i u tom smislu, THE CRAZIES pruža dosta prijatnih detalja koji jasno profilišu film.
Ukoliko se film doživi u skladu sa tim kako ga je Eisner koncipirao, onda je reč o vrlo solidnom ostvarenju. Ako se očekuje ono pšo čemu se Romero svojevremeno izdvajao, onda THE CRAZIES nudi jednu potpuno drugačiju direkciju.
* * * / * * * *
Kod Eisnera ta pitanja su u drugom planu, i iako ne mogu osporiti da ona jesu deo konotativne dimenzije ovog filma i da će pažljiv gledalac sigurno primetiti da ona negde duboko postoje, ovaj film je suviše visceralan da bi se bavio time na otvoreniji način. Filmovi iz sedamdesetih su definitivno imali mnogo otvoreniji, reklo bi se neviniji pogled na žanrovske miteme, priča o sindormu poludelih ljudi tretirana je mnogo dublje nego danas kada je to već postalo deo žanrovskog folklora i prikazano je u beskrajno mnogo filmova.
Naravno, i u Romerovo vreme, već smo imali INVASION OF THE BODY SNATHERS koji je otvorio tu temu, dakle, ona je tada već bila afirmisana, ali on je pripadao generaciji koja je tokom sedamdesetih poželela da ostavi vlastiti pečat u Holivudu i temeljno reinterpretira neke dotaknute teme.
Eisnera ne zanima ta vrsta pečata, što ne znači da THE CRAZIES nije u suštini vrlo zabavan pre svega akcioni pa tek onda horor film koji odličnim rolama Timothy Oliphanta i Radhe Mitchell te izuzetno energičnim inscenacijama Brecka Eisnera, inače sina jednog od najmoćnihih holivudskih mogula, uspeva da se istakne u gomili sličnih filmova.
Eisner na planu vođenja priče i vizuelne kulture, pomognut belgijskim DPjem Maxime Alexanderom koji je radio sa Alexander Ajom, nudi vrlo efekatan ankcioni horor, sa dosta jump scareova, odlično insceniranim poterama, sakrivanjima, lomljavama i eksplozijama i u tom smislu, THE CRAZIES pruža dosta prijatnih detalja koji jasno profilišu film.
Ukoliko se film doživi u skladu sa tim kako ga je Eisner koncipirao, onda je reč o vrlo solidnom ostvarenju. Ako se očekuje ono pšo čemu se Romero svojevremeno izdvajao, onda THE CRAZIES nudi jednu potpuno drugačiju direkciju.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment