Pogledao sam ONDINE Neil Jordana. U svom sada već ustaljenom ritmu smenjivanja holivudskog mejnstrim (mada uvek malo left-field) filma sa irskim art-houseom, Jordan snima izazovan film koji je neskriveno višeslojan.
Na površini, ako se gleda iz vizure "pričam ti priču" aspekta, ovaj film ne spada u moje favorite iz Jordanovog opusa, međutim, po svojoj produbljenosti, reč je o jednom od najbogatijih naslova, uz rame sa njegovom maestralnom adaptacijom Grahama Greenea.
ONDINE je na nivou tumačenja folk-mitologije u savremenim okolnostima, sukoba čiste ideologije sa realnošću, postigao sve ono što nisu Islanđani u filmu HARPOON o kome sam nedavno pisao. Na svu sreću, u ovom filmu je Jordan na jednom drugom mestu dao Islanđanima priliku da se iskupe.
ONDINE je film baziran na jednom vrlo suptilnom psihološkom cepanju. Film govori o skromnom siromašnom ribaru, lečenom alkoholičaru koji jednog dana u svojoj ribarskoj mreži pronalazi zbunjenu devojku koja slabo govori engleski i peva neku potpuno nepoznatu čarobnu pesmu na nepoznatom jeziku. Pošto ovaj slučaj suviše podseća na bajke o susretima ribara i "žena iz mora" on počinje i da je tretira kao neku vrstu morske sirene koja se pojavila.
Ovaj film nema elemente fantastike. Sve što se dešava u njemu je apsolutno realistično i konsekventno. Jedino što ima veze sa fantastikom je opredeljenje junaka, i to je ono gde ideologija, stupa na scenu, da događaje koji im se dešavaju misle u okvirima bajkovitog diskursa. Iako pripadaju nižim klasama, Jordanovi junaci nisu deluzionalni i apsolutno im je jasna osnova događaja sa kojima se suočavaju, međutim, pošto su nespremni da se suoče sa činjenicom da Zapadni Evropljanin iz nižih klasa ženu iz bajke jedino može da nađe isključivo pod uslovom da upeca istočnoevropsku žrtvu trgovine ljudima, oni odlučuju da ostanu u svojoj ideološkoj poziciji tumačenja sveta kroz prizmu fantastike.
Mitska matrica lokalnog folklora je dakle ideološko "zakrivljenje" realnosti koje daje filozofsku istinu životu Jordanovih junaka i oni čine sve da se mogućnost takvog percipiranja stvari održi što duže. Do kraja filma, junaci će postepeno morati da odbace tu ideološku poziciju ali će im ideologija bajke omogućiti potpunu indiviuaciju i razvoj na tom "putu heroja".
Jordanova pripovedačka veština očigledna je još od prvih kadrova u kojima se u savršeno glatkom spoju tri pozicije kamere započinja priče iz širokog prikaza zaliva do brodića glavnog junaka u situaciji koja bi većinu nervoznijih početnika naterala na neki od "vidi šta sve znam" pokušaja da to urade u jednom kadru. Do samog kraja, on će potvrditi da je u smislu vladanja pripovedačkim rešenjima i vizuelnim izražavanjem jedan od najpismenijih reditelja na savremenoj sceni.
Ako bi se Jordanov ONDINE morao smestiti u neku tendenciju savremenog filma, sa tim spojem socijalne teme, žanrovskih stilema i bajkovitosti, najpre se može smatrati nekom vrstom polemike sa Emirom Kusturicom, sa kojim je uostalom Jordan i sarađivao u filmu THE GOOD THIEF. ONDINE je po svom trouglu otac-dete-ljubavnica vrlo sličan filmu ŽIVOT JE ČUDO i mnogo artikulisaniji naravno.
Jedno od tipičnijih kusturicijanskih rešenja je upotreba muzike kod Jordana koja je naizmenično lirska i u cilju stvaranja monumentalnog soundscapea a u jednom drugom smislu (koji će čitavoj publici biti jasan prilikom završnog twista, a manjem delu će biti jasan još na početku) vrlo ironična. Ono što je Kusturice bio Bregović, kod Jordana su Islanđani Sigur Ros koji su napisali skor i učestvovali na soundtracku, a Jordan ih je zaista u potpunosti upotrebio, intregrišući ne samo njihovu muziku u film nego i njihov high concept u samu priču.
ONDINE je izuzetan film i pokazatelj da je Jordan u velikoj formi, iz koje nikada nije ni izlazio, već je samo sazrevao. Iako se u ONDINE mogu prepoznati motivi iz nekih ranijih Jordanovih radova čemu je on inače sklon (zar nije BREAKFAST ON PLUTO radikalizovani CRYING GAME? dok bi se ONDINE mogao posmatrati kao iskomplikovani MIRACLE), ovde je nesumnjivo više reč o sazrevanju nego o ponavljanju.
* * * / * * * *
Na površini, ako se gleda iz vizure "pričam ti priču" aspekta, ovaj film ne spada u moje favorite iz Jordanovog opusa, međutim, po svojoj produbljenosti, reč je o jednom od najbogatijih naslova, uz rame sa njegovom maestralnom adaptacijom Grahama Greenea.
ONDINE je na nivou tumačenja folk-mitologije u savremenim okolnostima, sukoba čiste ideologije sa realnošću, postigao sve ono što nisu Islanđani u filmu HARPOON o kome sam nedavno pisao. Na svu sreću, u ovom filmu je Jordan na jednom drugom mestu dao Islanđanima priliku da se iskupe.
ONDINE je film baziran na jednom vrlo suptilnom psihološkom cepanju. Film govori o skromnom siromašnom ribaru, lečenom alkoholičaru koji jednog dana u svojoj ribarskoj mreži pronalazi zbunjenu devojku koja slabo govori engleski i peva neku potpuno nepoznatu čarobnu pesmu na nepoznatom jeziku. Pošto ovaj slučaj suviše podseća na bajke o susretima ribara i "žena iz mora" on počinje i da je tretira kao neku vrstu morske sirene koja se pojavila.
Ovaj film nema elemente fantastike. Sve što se dešava u njemu je apsolutno realistično i konsekventno. Jedino što ima veze sa fantastikom je opredeljenje junaka, i to je ono gde ideologija, stupa na scenu, da događaje koji im se dešavaju misle u okvirima bajkovitog diskursa. Iako pripadaju nižim klasama, Jordanovi junaci nisu deluzionalni i apsolutno im je jasna osnova događaja sa kojima se suočavaju, međutim, pošto su nespremni da se suoče sa činjenicom da Zapadni Evropljanin iz nižih klasa ženu iz bajke jedino može da nađe isključivo pod uslovom da upeca istočnoevropsku žrtvu trgovine ljudima, oni odlučuju da ostanu u svojoj ideološkoj poziciji tumačenja sveta kroz prizmu fantastike.
Mitska matrica lokalnog folklora je dakle ideološko "zakrivljenje" realnosti koje daje filozofsku istinu životu Jordanovih junaka i oni čine sve da se mogućnost takvog percipiranja stvari održi što duže. Do kraja filma, junaci će postepeno morati da odbace tu ideološku poziciju ali će im ideologija bajke omogućiti potpunu indiviuaciju i razvoj na tom "putu heroja".
Jordanova pripovedačka veština očigledna je još od prvih kadrova u kojima se u savršeno glatkom spoju tri pozicije kamere započinja priče iz širokog prikaza zaliva do brodića glavnog junaka u situaciji koja bi većinu nervoznijih početnika naterala na neki od "vidi šta sve znam" pokušaja da to urade u jednom kadru. Do samog kraja, on će potvrditi da je u smislu vladanja pripovedačkim rešenjima i vizuelnim izražavanjem jedan od najpismenijih reditelja na savremenoj sceni.
Ako bi se Jordanov ONDINE morao smestiti u neku tendenciju savremenog filma, sa tim spojem socijalne teme, žanrovskih stilema i bajkovitosti, najpre se može smatrati nekom vrstom polemike sa Emirom Kusturicom, sa kojim je uostalom Jordan i sarađivao u filmu THE GOOD THIEF. ONDINE je po svom trouglu otac-dete-ljubavnica vrlo sličan filmu ŽIVOT JE ČUDO i mnogo artikulisaniji naravno.
Jedno od tipičnijih kusturicijanskih rešenja je upotreba muzike kod Jordana koja je naizmenično lirska i u cilju stvaranja monumentalnog soundscapea a u jednom drugom smislu (koji će čitavoj publici biti jasan prilikom završnog twista, a manjem delu će biti jasan još na početku) vrlo ironična. Ono što je Kusturice bio Bregović, kod Jordana su Islanđani Sigur Ros koji su napisali skor i učestvovali na soundtracku, a Jordan ih je zaista u potpunosti upotrebio, intregrišući ne samo njihovu muziku u film nego i njihov high concept u samu priču.
ONDINE je izuzetan film i pokazatelj da je Jordan u velikoj formi, iz koje nikada nije ni izlazio, već je samo sazrevao. Iako se u ONDINE mogu prepoznati motivi iz nekih ranijih Jordanovih radova čemu je on inače sklon (zar nije BREAKFAST ON PLUTO radikalizovani CRYING GAME? dok bi se ONDINE mogao posmatrati kao iskomplikovani MIRACLE), ovde je nesumnjivo više reč o sazrevanju nego o ponavljanju.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment