Pogledao sam prvi deo najočekivanijeg televizijskog projekta godine CARLOSa Olivier Assayasa. Ova biografska priča o čuvenom Iljiču Ramirezu snimljena je u formi petočasovnog materijala podeljenog u tri televizijska filma, a u nekom trenutku će u Americi izaći i bioskopska verzija od dva i po sata.
CARLOS je odličan dodatak talasu filmova koji na tragu Spielbergovog MUNICHa fetišizovali sedamdesete kroz priče o tadašnjim odmetnicima poput dvodelnog MESRINEa, Donaldsonovog BANK JOBa, Edelovog DER BAADER MEINHOF KOMPLEX ili BEOGRADSKOG FANTOMA Jovana Todorovića.
Prvi film se bavi periodom od 1973. do 1975. Dakle, periodom od kada se Carlos uključio u evroppske operacije do početka akcije otmice ministara OPECa. Ova deonica u Carlosovoj karijeri je izuzetno atraktivna, politički delikatna i važna za formiranje njegove ličnosti i javnog imidža što će kasnije biti od najvećeg značaja u razumevanju ovog čoveka.
Assayas i scenarista Dan Franck postavili su vrlo dinamičan uvod u priču o Carlosu u kome uprkos tome što imaju pet sati prostora nema praznog hoda. Priča je izložena kroz akcije, kako fizičke tako i pregovaračke kojima se Carlos polako uspinje lestvicom palestinske oružane borbe, i polako od mladog mačo idealiste koji voli oružje i žene postaje pesnica moćnih političkih-finansijskih-logističkih zaštitnika pojedinih palestinskih frakcija, u konkretnom slučaju Saddama i Iraka.
Assayas nudi gledaocu dosta autonomije, priča se razvija kroz radnju i povremene uplive medijske slike tog vremena koja je odlično integrisana u priču. Jako je teško odoleti harizmi pojedinih Carlosovih gestova ali se Assayas ne može optužiti da je na bilo koji način u ovom filmu nasilje učinio glamuroznim (što se može reći za Spielbergov MUNICH) premda naravno ovaj film govori o romantičnom terorizmu sedamdesetih i ne može se pobeći od te atmosfere.
Kad je reč o inscenaciji, Assayas je ovde u svom žanrovskom modu, sjajno spaja potrebe trilera i realizma, nudi napete i ubedljive sekvence sa sjajnom rekonstrukcijom epohe na nekoliko kontinenata. Film su radila dva DPa, Lenoir i Le Saux i fotografija je odlična u svim aspektima.
Multilingualni Edgar Ramirez za potrebe ovog filma POSTAJE Carlos i popunjava rupu koju je ostavio Beniciov odlazak u mejnstrim. Ramirez sa ovim filmom automatski postaje zvezda latino glumiša što je već obećavao i u svojim prvim holivudskim nastupima posle kojih se činilo da je posustao.
* * * 1/2 / * * * *
Pogledao sam drugi deo CARLOSa u kome se on pretvara iz nekoga ko nazire manipulaciju terorističkim krugovima i zloupotrebu revolucije u vrlo ozbiljnog kapitalistu tadašnjeg terorizma.
Drugi film pokriva period od otmice čelnika OPEC do 1978. godine kada Carlos uspostavlja veze sa Štazijem, Irakom i postaje potpuno nezavisni igrač u svetu terorizma.
U ovom filmu i Carlos prolazi kroz fizičku transformaciju, od virilnog gerilca koji se u Beču oblači kao Che, postaje svojevrsni teroristički trgovački putnik, u odelu, a skvotove u kojima sedi sa radikalizovanim studentima u Parizu, zamenjuju luksuzni hoteli na Bliskom Istoku i hladni istočnonemački ambijenti.
Akciju iz prvog filma smenjuje politička intriga širom sveta, tako da posle akcionog uvoda, Assayas prebacuje akcenat na vrlo potentnu temu Carlosovg snalaženja u stiuaciji kada je shvatio da mu je terorizam jedino životno opredeljenje i perspektiva. Naravno, Assayas kao reditelj čiji su koreni u realističkoj drami, odlično vodi i taj segment priče, ne gubeći iz vida vizuelnu atraktivnost i konzistentan koncept u rekonstrukciji epohe.
Najzanimljiviji lik u ovom segmentu je Magadelna Kopp koju je Carlos preoteo svom drugu iz terorističke ćelije a koja je posle bila prdmet njegove ljubomore dok ju je Verges posećivao u zatvoru. Assayas je prikazuje kao fatalnu ženu u terorističkim krugovima, čak i za standarde virilnog Carlosa kome su žene uvek posvećivale pažnju.
* * * 1/2 / * * * *
Pogledao sam i treći deo CARLOSa. Ovaj se bavi periodom od njegovog preseljenja u Istočnu Evropu i povezivanja sa sirijskom, libijskom i istočnonemačkom službom, prati deonicu u kojoj službe polako dižu ruke od njega, prodaju ga i završava se izgnanstvom u Sudanu i konačno hapšenjem.
Kada se uzme CARLOS u celini, ovo je možda i najodmereniji i politički najzreliji prikaz terorizma sedamdesetih. Iako, obiluje napetošću, CARLOS nije triler koji jednostavno koncipira simpatije i antipatije, niti koristi terorizam radi prikazivanja spektakla već vrlo minuciozno prikazuje procese koji su motivisali, podsticali i omogućavali terorizam tokom najuzbudljivij epohe ovog vida borbe. Naravno, mnogi elementi koji su važili u ono vreme mogu se preneti i u današnje vreme.
Uostalom, tenzija između Starih i Novih terorista oseća se kada carlos za račun Sirije odlazi u Nemačku da eliminiše vođe zloglasnog Islamskog Bratstva iz koge će kasnije izrasti radikjalizovani Avganistanci i na kraju Al Kaida.
Carlos je dve godine za račun Libijaca pripremao atenta na Sadata a kada je to učinilo Bratstvo, oni su mu postali svojevrsna konkurencija na tržištu.
Film nažalost ne prikazuje hapšenje Carlosa 1976. u Jugoslaviji i prebacivanje za Bagdad. O tome se dosta pisalo, a imao sam priliku da upoznam pilota koji ga je vozio tom prilikom putničkim avionom JATa i po njegovim rečima, Carlos je bio vrlo nepoverljiv i nezgodan tip. Isto tako, nema ni jugoslovenske femme fatale Nede Vidaković koja ima značajno mesto u Schroederovom dokumentarcu o Vergesu, Carlosovom advokatu. Ipak, Verges se pojavljuje kao značajan lik, naročito vezano za robiju Magdalene Kopp.
Jugoslavija je prikazana samo kroz pripremu bombe u Ljubljani i Postojni tokom Carlosove pariske kampanje za oslobađanje Magdalene Kopp iz zatvora i atmosfera SFRJ je prilično efektno rekonstruisana.
Sudanski period je naročito zanimljiv zbog specifičnosti lokalnog režima i njihove posebne verzije verskog fundamentalizma u kome se Carlos nije baš najbolje snašao. Specifičnost lokalnog režima svakako je dovela i do specifične, lagane, postepene prodaje Carlosa stranim službama.
Ipak, Assayasov film sugeriše da je Carlos poslednjih dana bio u fatalističkom raspoloženju i da je naslućivao da mu se bliži kraj, s tim što se on nadao smrti u borbi a ne hapšenju. Isto tako, Carlos kod Assayasa odaje utisak nepoverljivog čoveka koga nimalo ne čudi neizbežna izdaja u vlastitim redovima.
Ono što je posebno efektno jeste Carlosovo lutanje u periodu kada više nije bilo terorizma kojim bi se bavio i njegova potpuna nesposobnost da se prilagodi tim novim okolnostima.
Iako je u petočasovnoj verziji, ovo pravo uživanje, čini se da je sasvim moguće napraviti i cut od 150 minuta i rado bioh tako nšto pogledao u bioskopu jer ovaj projekat nesumnjivo ima kvalitet i za tu vrstu eksploatacije što je potvrđeno i prikazivanjem petočasovnog cuta u Kanu.
* * * 1/2 / * * * *
CARLOS je odličan dodatak talasu filmova koji na tragu Spielbergovog MUNICHa fetišizovali sedamdesete kroz priče o tadašnjim odmetnicima poput dvodelnog MESRINEa, Donaldsonovog BANK JOBa, Edelovog DER BAADER MEINHOF KOMPLEX ili BEOGRADSKOG FANTOMA Jovana Todorovića.
Prvi film se bavi periodom od 1973. do 1975. Dakle, periodom od kada se Carlos uključio u evroppske operacije do početka akcije otmice ministara OPECa. Ova deonica u Carlosovoj karijeri je izuzetno atraktivna, politički delikatna i važna za formiranje njegove ličnosti i javnog imidža što će kasnije biti od najvećeg značaja u razumevanju ovog čoveka.
Assayas i scenarista Dan Franck postavili su vrlo dinamičan uvod u priču o Carlosu u kome uprkos tome što imaju pet sati prostora nema praznog hoda. Priča je izložena kroz akcije, kako fizičke tako i pregovaračke kojima se Carlos polako uspinje lestvicom palestinske oružane borbe, i polako od mladog mačo idealiste koji voli oružje i žene postaje pesnica moćnih političkih-finansijskih-logističkih zaštitnika pojedinih palestinskih frakcija, u konkretnom slučaju Saddama i Iraka.
Assayas nudi gledaocu dosta autonomije, priča se razvija kroz radnju i povremene uplive medijske slike tog vremena koja je odlično integrisana u priču. Jako je teško odoleti harizmi pojedinih Carlosovih gestova ali se Assayas ne može optužiti da je na bilo koji način u ovom filmu nasilje učinio glamuroznim (što se može reći za Spielbergov MUNICH) premda naravno ovaj film govori o romantičnom terorizmu sedamdesetih i ne može se pobeći od te atmosfere.
Kad je reč o inscenaciji, Assayas je ovde u svom žanrovskom modu, sjajno spaja potrebe trilera i realizma, nudi napete i ubedljive sekvence sa sjajnom rekonstrukcijom epohe na nekoliko kontinenata. Film su radila dva DPa, Lenoir i Le Saux i fotografija je odlična u svim aspektima.
Multilingualni Edgar Ramirez za potrebe ovog filma POSTAJE Carlos i popunjava rupu koju je ostavio Beniciov odlazak u mejnstrim. Ramirez sa ovim filmom automatski postaje zvezda latino glumiša što je već obećavao i u svojim prvim holivudskim nastupima posle kojih se činilo da je posustao.
* * * 1/2 / * * * *
Pogledao sam drugi deo CARLOSa u kome se on pretvara iz nekoga ko nazire manipulaciju terorističkim krugovima i zloupotrebu revolucije u vrlo ozbiljnog kapitalistu tadašnjeg terorizma.
Drugi film pokriva period od otmice čelnika OPEC do 1978. godine kada Carlos uspostavlja veze sa Štazijem, Irakom i postaje potpuno nezavisni igrač u svetu terorizma.
U ovom filmu i Carlos prolazi kroz fizičku transformaciju, od virilnog gerilca koji se u Beču oblači kao Che, postaje svojevrsni teroristički trgovački putnik, u odelu, a skvotove u kojima sedi sa radikalizovanim studentima u Parizu, zamenjuju luksuzni hoteli na Bliskom Istoku i hladni istočnonemački ambijenti.
Akciju iz prvog filma smenjuje politička intriga širom sveta, tako da posle akcionog uvoda, Assayas prebacuje akcenat na vrlo potentnu temu Carlosovg snalaženja u stiuaciji kada je shvatio da mu je terorizam jedino životno opredeljenje i perspektiva. Naravno, Assayas kao reditelj čiji su koreni u realističkoj drami, odlično vodi i taj segment priče, ne gubeći iz vida vizuelnu atraktivnost i konzistentan koncept u rekonstrukciji epohe.
Najzanimljiviji lik u ovom segmentu je Magadelna Kopp koju je Carlos preoteo svom drugu iz terorističke ćelije a koja je posle bila prdmet njegove ljubomore dok ju je Verges posećivao u zatvoru. Assayas je prikazuje kao fatalnu ženu u terorističkim krugovima, čak i za standarde virilnog Carlosa kome su žene uvek posvećivale pažnju.
* * * 1/2 / * * * *
Pogledao sam i treći deo CARLOSa. Ovaj se bavi periodom od njegovog preseljenja u Istočnu Evropu i povezivanja sa sirijskom, libijskom i istočnonemačkom službom, prati deonicu u kojoj službe polako dižu ruke od njega, prodaju ga i završava se izgnanstvom u Sudanu i konačno hapšenjem.
Kada se uzme CARLOS u celini, ovo je možda i najodmereniji i politički najzreliji prikaz terorizma sedamdesetih. Iako, obiluje napetošću, CARLOS nije triler koji jednostavno koncipira simpatije i antipatije, niti koristi terorizam radi prikazivanja spektakla već vrlo minuciozno prikazuje procese koji su motivisali, podsticali i omogućavali terorizam tokom najuzbudljivij epohe ovog vida borbe. Naravno, mnogi elementi koji su važili u ono vreme mogu se preneti i u današnje vreme.
Uostalom, tenzija između Starih i Novih terorista oseća se kada carlos za račun Sirije odlazi u Nemačku da eliminiše vođe zloglasnog Islamskog Bratstva iz koge će kasnije izrasti radikjalizovani Avganistanci i na kraju Al Kaida.
Carlos je dve godine za račun Libijaca pripremao atenta na Sadata a kada je to učinilo Bratstvo, oni su mu postali svojevrsna konkurencija na tržištu.
Film nažalost ne prikazuje hapšenje Carlosa 1976. u Jugoslaviji i prebacivanje za Bagdad. O tome se dosta pisalo, a imao sam priliku da upoznam pilota koji ga je vozio tom prilikom putničkim avionom JATa i po njegovim rečima, Carlos je bio vrlo nepoverljiv i nezgodan tip. Isto tako, nema ni jugoslovenske femme fatale Nede Vidaković koja ima značajno mesto u Schroederovom dokumentarcu o Vergesu, Carlosovom advokatu. Ipak, Verges se pojavljuje kao značajan lik, naročito vezano za robiju Magdalene Kopp.
Jugoslavija je prikazana samo kroz pripremu bombe u Ljubljani i Postojni tokom Carlosove pariske kampanje za oslobađanje Magdalene Kopp iz zatvora i atmosfera SFRJ je prilično efektno rekonstruisana.
Sudanski period je naročito zanimljiv zbog specifičnosti lokalnog režima i njihove posebne verzije verskog fundamentalizma u kome se Carlos nije baš najbolje snašao. Specifičnost lokalnog režima svakako je dovela i do specifične, lagane, postepene prodaje Carlosa stranim službama.
Ipak, Assayasov film sugeriše da je Carlos poslednjih dana bio u fatalističkom raspoloženju i da je naslućivao da mu se bliži kraj, s tim što se on nadao smrti u borbi a ne hapšenju. Isto tako, Carlos kod Assayasa odaje utisak nepoverljivog čoveka koga nimalo ne čudi neizbežna izdaja u vlastitim redovima.
Ono što je posebno efektno jeste Carlosovo lutanje u periodu kada više nije bilo terorizma kojim bi se bavio i njegova potpuna nesposobnost da se prilagodi tim novim okolnostima.
Iako je u petočasovnoj verziji, ovo pravo uživanje, čini se da je sasvim moguće napraviti i cut od 150 minuta i rado bioh tako nšto pogledao u bioskopu jer ovaj projekat nesumnjivo ima kvalitet i za tu vrstu eksploatacije što je potvrđeno i prikazivanjem petočasovnog cuta u Kanu.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment