Pogledao sam GREEN ZONE Paula Greengrassa, jedan vrlo neobičan proizvod Greengrassove griže savesti. Posle dva filma o BOURNEu kojima je stekao ogroman komercijalni ugled i naslova koji su bili prepuni politike i omogućili mu da dođe do mejnstrima, Greengrass je pokušao da snimi spoj BOURNEa i političkog filma, neku vrstu poučnog akcionog filma baziranog na jednoj od najznačajnijih liberalskih knjiga o Iraku - IMPERIAL LIFE IN THE EMERALD CITY Rajiva Chandrasekarana.
Scenario Briana Helgelanda koncipiran je kao akcijaš par excellence sa sve strukturom na tragu COLLATERALa i 24ke gde je cela priča praktično smeštena u jedan dan i čitav film je jedna ogromna potera sa elementima istrage. Karakteri su takođe postavljeni u vrlo konzervativnom akcijaškom modusu sa junakom-autsajderom, nekorumpiranim pojedincem u korumpiranoj organizaciji koji veruje da radi pravu stvar i polako otkriva kako stvari nisu onakve kako su mu govorili.
E sad, ono gde ulazi prvi utisak neujednačenosti jeste sama zavera koju hrabri pojedinac otkriva, a to je da WMDova nema u Iraku, i da je film smešten u epohu i relativno "istinit" kontekst. Čudno je gledati visokooktanski akcijaš po, uslovno rečeno, stvarnim događajima, i to smešten u blisku prošlost koja je istorijski već obrađena. THE KINGDOM Petera Berga je u tom smislu bio lišen problema jer je bio smešten u sadašnjost i nije imao to breme istorije koje bi smetalo trileu i akciji. Ovde međutim postoji problem sa tim spojem akcije i istorije koji čini da mnoge stvari deluju neubedljivo, odnosno ubedljive su za akcijaš ali ne i za ozbiljne istorijske okolnosti koje Greengrass neumitno dotiče.
Greengrass se ne može okriviti da je u bilo kom trenutku odstupio od konvencije akcijaša, ali čitav kontekst je tako postavljen da film neumitno gura ka nekoj vrsti tematizacije istorije, i zato iz ove vizure THE HURT LOCKER i THE KINGDOM stoje kao daleko superiorniji filmovi sa suprotnih polova estetskog spektra.
Ono što u političkom smislu nudi Greengrass kao viđenje situacije u Iraku je vrlo interesantno i subverzivno, a ukratko teza je da su se Amerikanci olako odrekli funkcioneri BAASa i njihove sposbnosti da zavedu red prepustivši stvari nespremnim Iračanima i lokalnim disidentima. Ovo je vrlo značajan aspekt jer u principu, ako izuzmemo HOUSE OF SADDAM, ovo je redak primer priznanja iračke suštinske sekularnosti koju je invazija uništila.
Međutim, sama forma akcionog filma sa underdog junakom naprosto podrazumeva da je nemoguće očuvati distancu prema njemu, i to zamućuje intelektualni domet ovog filma jer, verovatno nasuprot Greengrassovim viđenjima, suštinski reafirmiše tezu da vojsku čine ispravni pojedinci pod lošim vođstvom (što je manje sporno, tu ima elemenata klasne solidarnosti) ali da oni imaju sposobnost da speče sistem od preterane devijacije.
Ta vrsta garancije funkcionisanja sistema kroz pojedince koji su spremni da se suoče sa korumpioranom vlašću i šefovima jeste jedna od osnova policijskog filma i suptilne fetišizacije "pravde" u odnosu na "pravo".
To naravno ima smisla kada se pojavi filozofski koncipiran lik poput Dirty Harryja, ali glavni junak filma GREEN ZONE nažalost nema tako upečatljiv etos. Njegov osnovni problem je što ono što je pričala vlas o napadu na Irak nije istina, ali da je istina to sve bi bilo u redu.
Kad je reč o rediteljskoj egzekuciji, Greengrass je napravio rollercoaster, film krene i ne staje, čak i u bukvalnom smislu, međutim, nema set-pieceova kao u BOURNEovima, već dosta liči na Michael Manna. U svakom slučaju, film je dinamičan i energičan.
Iako se ne može reći da je GREN ZONE doneo srećan spoj politike i žanrovskih konvencija, svakako je reč o eksperimentu koji uprkos svom polovićnom uspehu treba da bude podržan.
* * * / * * * *
Scenario Briana Helgelanda koncipiran je kao akcijaš par excellence sa sve strukturom na tragu COLLATERALa i 24ke gde je cela priča praktično smeštena u jedan dan i čitav film je jedna ogromna potera sa elementima istrage. Karakteri su takođe postavljeni u vrlo konzervativnom akcijaškom modusu sa junakom-autsajderom, nekorumpiranim pojedincem u korumpiranoj organizaciji koji veruje da radi pravu stvar i polako otkriva kako stvari nisu onakve kako su mu govorili.
E sad, ono gde ulazi prvi utisak neujednačenosti jeste sama zavera koju hrabri pojedinac otkriva, a to je da WMDova nema u Iraku, i da je film smešten u epohu i relativno "istinit" kontekst. Čudno je gledati visokooktanski akcijaš po, uslovno rečeno, stvarnim događajima, i to smešten u blisku prošlost koja je istorijski već obrađena. THE KINGDOM Petera Berga je u tom smislu bio lišen problema jer je bio smešten u sadašnjost i nije imao to breme istorije koje bi smetalo trileu i akciji. Ovde međutim postoji problem sa tim spojem akcije i istorije koji čini da mnoge stvari deluju neubedljivo, odnosno ubedljive su za akcijaš ali ne i za ozbiljne istorijske okolnosti koje Greengrass neumitno dotiče.
Greengrass se ne može okriviti da je u bilo kom trenutku odstupio od konvencije akcijaša, ali čitav kontekst je tako postavljen da film neumitno gura ka nekoj vrsti tematizacije istorije, i zato iz ove vizure THE HURT LOCKER i THE KINGDOM stoje kao daleko superiorniji filmovi sa suprotnih polova estetskog spektra.
Ono što u političkom smislu nudi Greengrass kao viđenje situacije u Iraku je vrlo interesantno i subverzivno, a ukratko teza je da su se Amerikanci olako odrekli funkcioneri BAASa i njihove sposbnosti da zavedu red prepustivši stvari nespremnim Iračanima i lokalnim disidentima. Ovo je vrlo značajan aspekt jer u principu, ako izuzmemo HOUSE OF SADDAM, ovo je redak primer priznanja iračke suštinske sekularnosti koju je invazija uništila.
Međutim, sama forma akcionog filma sa underdog junakom naprosto podrazumeva da je nemoguće očuvati distancu prema njemu, i to zamućuje intelektualni domet ovog filma jer, verovatno nasuprot Greengrassovim viđenjima, suštinski reafirmiše tezu da vojsku čine ispravni pojedinci pod lošim vođstvom (što je manje sporno, tu ima elemenata klasne solidarnosti) ali da oni imaju sposobnost da speče sistem od preterane devijacije.
Ta vrsta garancije funkcionisanja sistema kroz pojedince koji su spremni da se suoče sa korumpioranom vlašću i šefovima jeste jedna od osnova policijskog filma i suptilne fetišizacije "pravde" u odnosu na "pravo".
To naravno ima smisla kada se pojavi filozofski koncipiran lik poput Dirty Harryja, ali glavni junak filma GREEN ZONE nažalost nema tako upečatljiv etos. Njegov osnovni problem je što ono što je pričala vlas o napadu na Irak nije istina, ali da je istina to sve bi bilo u redu.
Kad je reč o rediteljskoj egzekuciji, Greengrass je napravio rollercoaster, film krene i ne staje, čak i u bukvalnom smislu, međutim, nema set-pieceova kao u BOURNEovima, već dosta liči na Michael Manna. U svakom slučaju, film je dinamičan i energičan.
Iako se ne može reći da je GREN ZONE doneo srećan spoj politike i žanrovskih konvencija, svakako je reč o eksperimentu koji uprkos svom polovićnom uspehu treba da bude podržan.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment