HIGH ROAD TO CHINA

U svom poslednjem filmu HIGH ROAD TO CHINA, Brian G. Hutton uspeva da zarobi malo one snage svojih najboljih filmova.

Sad kad sam ga reprizirao bio mi je bolji nego kada sam ga inicijalno gledao, a za to je dosta bitan kontekst.

Naime, poznato je da je Tom Selleck razmatran da bude Indiana Jones. Ostalo je istorija.

Međutim, Golden Harvest koji je u to vreme imao aranžman za distribuciju sa Warnerom došao je na ideju da od Sellecka napravi bioskopsku zvezdu i to istorijskog spektakla, i proizveo je dva filma na toj liniji - HIGH ROAD TO CHINA i LASSITER, oba u epohi, ali sa malo drugačijim predznakom.

LASSITER je špijunac smešten u doba Drugog svetskog rata a HIGH ROAD TO CHINA je avanturistički smešten između dva rata.

Čim se završi prva mutacija na špici koja nam predstavlja da je ovo koprodukcija Golden Harvesta i Jadran Filma, kreće rip-off Indiana Jonesa, dosta ambiciozan i mišićavo urađen čiji je osnovni problem što, nažalost, Indiana je remek-delo žanra i nedostižan nivo.

Tom Selleck odlično igra alkoholičara koji je nekada bio vazduhoplovni as u Velikom ratu, ali sada progonjen traumatičnim sećanjima. Bogatašica koju vrlo simpatično igra Bess Armstrong ga pokreće na ekspediciju da joj pomogne u potrazi za ocem koji je nestao u Avganistanu, a put će ih odvesti sve to tamo gde naslov kaže.

Brian G. Hutton radi po pristojnom skriptu koji je pisao komitet među kojima su i Scorseseove drugarice, sestre Weintraub, ćerke čuvenog producenta Freda. Tom i Bess izvlače dosta iz bantera koji im je ponuđen, lagano potonuće u romansu je fino izvedeno, Jack Weston je comic relief - stvari su na visokom profesionalnom nivou. Međutim, isto tako, sve to je opet sub-Indiana nivo.

Akcija je u pojedinim aspektima impresivna, naročito ona sa avionima koja mi je bila veoma visceralna od čega smo se odvikli u savremenom filmu. Sve to bi danas bilo crtano a onomad se letelo na olupinama, i ja volim te filmove o pilotima koji su leteli, morali da maltene pogledaju neprijatelja u oči i svojeručno ga ubiju, a usput su u epohi sa kojom poistovećujemo taj duh "visokog avanturizma".

Situacije na zemlji su u akcionom pogledu konvencionalnije ali sasvim korektne. Pogađate, opet se ne mogu porediti sa Indianom.

Ipak, dovoljno je vremena je prošlo da ova starinska avantura koja je možda 1983. bila arhaična i potisnuta Spielbergovim remek-delom, danas bude sasvim kvalitetna old school zabava.

HIGH ROAD TO CHINA nije ništa kapitalno ali je veoma časno zaključenje Huttonove rediteljske karijere koje bi verovatno u svoje vreme zaslužilo * * ali danas bez problema dobija i * * *.

DRAŽEN

DRAŽEN je morao biti svetski film. Ne samo zato što je Dražen Petrović kao sportski velikan najvećeg sportskog kalibra to zaslužio već i zato što bi takav pristup bio jedini razuman ako imamo u vidu temu koja nudi velike događaje, velike lomove, lične i sportske, profesionalne i političke, i prikazuje ličnost koja je imala globalni odjek.

Nažalost, DRAŽEN je u najboljim delovima na nivou jednoipočasovne specijal-epizode CRNO BIJELOG SVIJETA.

Da se razumemo, ja sam hardkor fan CRNO-BIJELOG SVIJETA, tako da ne bih olako otpisivao taj domet, ali ne samo da onda nema govora o svetskom filmu, onda nema govora ni o bioskopskom ostvarenju, te ne treba da čudi što će ovaj naslov posle propasti u bioskopima svoj život verovatno imati na malim ekranima, i to sa više uspeha.

Ako ulazimo u činjenice, onda je ovaj film jedna potpuna papazjanija i dovoljno je reći da u njoj Dražen nema nijedan nastup u dresu reprezentacije SFRJ, ali da budemo skroz pošteni nema ni nastup u dresu Hrvatske na Olimpijadi u Barseloni. Zaista je potrebno biti poseban mentalni patuljak, pa ne prikazati kapitalni događaj kakav je igranje Hrvatske u Barseloni, čak i ako smo se odlučili da Dražen nije igrao za SFRJ, i ako mu se otac i u filmu zove Jole, sin Jovov, policijski službenik - dakle textbook Srbin.

Mislim da Danilo Šerbedžija koji je istaknut kao reditelj - ali zapravo nije jer se na odjavnoj špici javlja i Ljubo Zdjelarević kao ko-reditelj - čak dosta namerno kempira situaciju oko toga da je Dražen Srbin jer Dragan Mićanović igra Joleta. Naravno, u filmu nema eksplictnih razrada ovih traumatičnih istina, štaviše ima tu tradicionalnih okupljanja za Božić i to u Šibeniku, koji je bio poprište bitke, ali u septembru 1991.

No, dobro, kako kaže Magazin, "možda zavrtiš film devedeset i neke, kad su ljubav i rat na srcu pomakli sat".

Danilo Šerbedžija se iscrpljuje u visokoestetizovanim nostalgičnim i budžetski domišljatim rekonstrukcijama prošlosti, po čemu takođe podseća na CRNO-BIJELI SVIJET. Nažalost, možda je trebalo da stavi malo veći fokus na likove, na njihove probleme, jer ovako sve što preostaje je jedna hiperdizajnirana dramedija koja je bolja od Disneyeve hagiografije Yanisa, jer je Draženova priča prosto smeštena u jedan specifičniji imaginarij, ali opet i s tom razlikom što je domet ovoga HRT, a možda se dese Netflix ili Max, a Disney je ipak Disney, uvek i svuda.

Prosto, film se ne bavi nijednom istinski dramatičnom situacijom, Dražen nema nijednu ozbiljnu dilemu, ne donosi nijednu bitnu odluku na gledaocu opipljiv način, sve se svodi na slikovnicu.

Kada film dođe u Ameriku, a u njoj provodi znatan deo vremena - bez naročitog razloga jer nam zapravo o njoj ne kaže ništa bitno, i to je slabiji deo filma, producenti propuštaju priliku da internacionalizuju stvar. Umesto da su doveli neko ime, nekog sadašnjeg mladog NBA asa da igra nekadašnje zvezde, ili bar da su prikazali Stepha Curryja kao bebu dok gleda Dražena u nadmetanju za tri poena, oni su tu smestili svoju neubedljivu ljubavnu priču i neka opšta mesta o Draženovom nesnalaženju u NBA i nepoverenju na koje je naišao.

Rick Adelman je kultni trener kod nas kao strateg koji je vodio Peđu i Divca duboko u plejof ali počeo je kao negativac koji nije dao priliku Draženu u Blazersima. Njega na ekranu ima dosta a igra ga neki građanin. Čak je i Darko Bajić, iako etalon nerazmišljanja, imao Johna Savagea u BILI SMO PRVACI SVETA a isti glumac se posle pojavio i kod Rusa u njihovom filmu o Minhenu 1972., samo u drugoj ulozi.

Ovde imamo deonicu u Americi, masu američkih uloga, a nemamo čak ni Željka Ivaneka ili Gorana Višnjića što je nedopustivo i gubi se jedna potencijalna kopča koja bi ljubitelje košarke iz NBA sfera mogla zainteresovati za ovaj film.

Ako ste očekivali masnoće iz naše lige, nažalost nema ništa od toga - ni Moke, ni Vlade Đurovića, ni oduzete Šibenkine titlule koja dobija tek jedan flešbekčić i od svega toga se vidi jedno finale Kupa šampiona i trpanje Olimpije sa 114 poena - oba događaja su uvezana sa odnosom prema Renati.

Film ne propušta kliše da počne sa Draženom koji drema na suvozačevom sedištu "golfa dvojke" na nemačkom autoputu, a završava se jednim tear jerking ishodom koji je pomalo neukusan jer "na onom svetu" Dražen sreće žive ljude i na čudan način se uvezuje sa Renatinom replikom "da će možda ponovo biti zajedno u svetu sa manje košarke":

Dakle, u toj sentimentalnoj završnici autori poprilično gube konce i granicu dobrog ukusa, negde u ravni drugog MONTEVIDEA u kom se takođe zaigra lopte na nebu, ali barem je sve pre toga imalo fizionomiju srpskog imperijalnog blokbastera.

Domagoj Nižić kao odrasli Dražen Petrović ima dobru volju, ali nije baš toliko veliki glumac da bi prevazišao jezivo isprazan materijal i šuplje odnose koje mu potura scenario Ivana Turkovića Krnjaka.

Scenario deluje kao da bi ga svaki drugi košarkaški fan iz Srbije kog iole zanima film mogao skucati za noć posle par Red Bullova, samo malo lošiji.

No, Domagoj Nižić kako rekoh ima dobru volju, i na neki način on donosi nešto milo u lik Dražena, a to je nešto što Dražen nije baš imao i važio je za ozbiljnog fanatika, trash talkera i takmičara koji ne pušta ni babu na pešačkom prelazu a ne brata na terenu. Nižićev Dražen je jedan dobroćudni goofy lik koji je workaholic ali jasno utemeljen u žanru normalnih i toplih ljudi.

Rečju, film je apokaliptično loš kao bioskopsko iskustvo, i težak je promašaj u odnosu na potencijal, ali ima tog nekog old school TVZG šarma pedantno urađene hagiografije, i toliko je nekako skroman i po ambiciji i po dometu, da je istovremeno i simpatičan.

Dražen Petrović je bio velika ikona mog detinjstva, i bio mi je zaista najdraži košarkaš. Postigao je toliko da kad je poginuo u 28. godini delovalo je kao da je to isključivo životni gubitak, kao da mu košarkaški opus nije prekraćen, a itekako jeste jer je čak i za standarde tog vremena još uvek bio u Peak sezonama. Ništa od toga se ovde ne oseća, i film je nedovoljno dobar čak i da bude gateway za istraživanje Dražena. Pa ipak film je nešto što ćemo voleti da mrzimo i samim tim podstaknuti njime gasirati o njegovoj "pravoj priči".

* * / * * * *

THE ORDER

Jedan od problema koje sam imao gledajući film THE ORDER jeste poznavanje teme i prethodno čitanje više knjiga o tome pa i one po kojoj je Zach Baylin napisao scenario.

U knjigama sam se upoznao sa životnošću te situacije, sa tim ljudima koji su činili Order i fantazirali da po romanu TURNER DIARIES naprave pobunu u Americi i rasni rat, i ako bih fantazirao neki film o njima to je nekako više mistični vestern.

Vestern je žanr kome uostalom ne manjka mističnih elemenata i raznih vrlo osobenih antagonista.

THE ORDER je s druge strane jedan dosta klasičan policijski film po istinitoj priči koji nije bitno ubedljiviji recimo od Frankenheimerovog DEAD BANGa koji je svakako inspirisan između ostalog i ovim miljeom.

E sad, DEAD BANG je fikcija, Don Johnson kanališe Sonny Crocketta, ovo je istinita priča, Jude Law igra FBI agenta koji dolazi da vidi ko pljačka banke u nekoj vukojebini, Tye Sheridan je mladi lokalni policajac koji ima teoriju u koju niko ne veruje, Nicholas Hoult je harizmatični vođa Ordera koji u sebi kombinuje nekog Western revivalista i Charlieja Mansona. Tu su rasističke crkve kao front koji povezuje establišment i "legalni svet" sa ilegalnim milicijama, tu su skrovišta sa podzemnim tunelima.

Dakle, to je DEAD BANG, samo manje okrenut zabavi i uozbiljen. I to funkcioniše.

"Realizmu" doprinosi i Justin Kurzel koji nije naročito maštovit reditelj tako da su sve situacije izložene dosta onako konkretno, bez pokušaja da se ostavi neki "umetnički dojam".

Ne želim da otpisujem film jer nije ono što bih ja pravio, to ne bi bilo u redu. Isto tako ne osporavam da me je zabavio i da mi je bilo prijatno da ga pogledam. Štaviše, dopalo mi se da je neko snimio ovako klasičan cop movie danas, čemu je sigurno doprinela i epoha.

Ali, nisam siguran da su autori baš ovaj moj utisak imali na umu. Rekao bih da su svi oni, znajući recimo Tye Sheridana, gađali više. Ali, dobro, tu smo gde smo. Nema se ovom filmu mnogo šta zameriti ovakvom kakav je.

* * * / * * * * 

PANDEMONIUM

Inđijska filmska scena počinje da poprima obrise ostinske, usvajajući neke njene vrline ali i mane.

Jedna od karakteristika ostinske ekipe jeste da snimaju jeftine filmove koji odlično izgledaju ali da se ne snalaze sa visokim budžetom. Ima li boljeg primera od Nemanje Ćeraniča, koji je posle odličnih refnovskih derivata čiji je vrhunac bio izvanredni LIHVAR potpuno uneredio motku sa VOLJOM SINOVLJEVOM.

PANDEMONIUM Nikole Joviće je inđijski amaterski showcase film iz 2017. godine u kom je ovaj lokalni momak, inače istoričar filozofije po struci, sa drugovima u glavnim ulogama, snimio jedan vrlo uspeo no budget triler sa elementima horora.

Naravno, ovaj film nema mejnstrim hardver, nema mejnstrim fizionomiju, ali jedino što mu zapravo nedostaje su glumci i tehnički polish. Sve ostalo je Jović uspeo da donese - priču o misteriji koja je prilagođena uslovima snimanja i održiva, glumačku igru ljudi koje vidim prvi put u životu i koji su prvi put pred kamerama, iz kojih izvlači dosta, inscenaciju i rediteljsku izvedbu koji su vrlo "pismeni"; sa vrlo jasnom idejom iz kog ugla i kako se šta snima.

Pametnom čoveku bi ovaj film bio dovoljan da prepozna da je Jović čovek koji sasvim sigurno treba da dobije jednu loptu, naročito na ovom terenu koji je sad masovno demokratizovan.

Ono što se u ovom filmu dominantno vidi jeste ono što rediteljima kod nas možda ponajviše nedostaje a to je efikasnost u pričanju priče i kultura u naraciji, kako celine tako i na mikro nivou scena.

Ovaj film bih shot for shot mogao da zamislim sa "pravim" glumcima, na "pravim" lokacijama, sa "pravim" tonom i ne bih se osećao postiđeno. Osetio bih samo da mu nedostaje malo prostora da se skroz razgiba u pogledu razvoja priče, šire estetski ali i čisto tehnički.

Odavno nisam zapravo video ovako jasan i "mišićav" rediteljski postupak kod nas, računajući čak i profesionalni film.

Nikola Jović je danas možda i prvo pero naše filmske kritike, pošao je drugim putem ali iskreno ne bih voleo da ovo ostane neka fusnota u njegovom životu koja će služiti da dodatno frustrira one koji misle da se kritikom bave oni koji ne znaju da "naprave nešto svoje".

ANORA

Kanski pobednik ANORA će nad sobom zauvek imati senku filma EMILIA PEREZ kome je uzela Zlatnu palmu.

Ne može se odabrati preciznija reč od te, "uzela". Audiardovom filmu je ona pripadala jer je EMILIA PEREZ baš sve ono što bi jedan kanski pobednik trebalo da bude - inovacija, vrhunski art, bioskopsko iskustvo koje ljudi masovno da vide i iz koga svako nešto može da dobije, prosto ono najbolje što film u toj godini nudi. Poslednji put takav pobednik bio je Bongov PARASITE.

ANORA je s druge strane u delikatnoj komparaciji i sa THE SUBSTANCE. Oba su jasno artikulisala svoje uticaje, oba imaju oslonac u tradiciji iz koje prave nešto što je apartno i izgleda novo, ali je Fargeat radikalnija u izrazu i uzorima. Otud, možda je i njen film "kanskiji".

Ova poređenja nisu neophodna niti prijatna ali filmovima su nalepljene neke etikete i moramo ih barem pročitati.

ANORA nikada neće biti film oko kog se mogu skroz zanemariti ova druga dva - što se mene tiče.

Sama za sebe - ANORA je odličan film. Sean Baker je snimio nešto što nije delovao da je u stanju da napravi. I imao je sreće da mu film ne skonča kao BLACK FLIES koji je u Kan prošle godine doneo mnoge slične stvari i završio na VODu promenjenog naslova.

Dok je BLACK FLIES kanalisao ozbiljan film sedamdesetih godina kada su se holivudske zvezde u produkciji velikih studija bavile velikim temama i postavljale sebi umetničke izazove, Sean Baker proslavlja četvrt veka od filma GO Douga Linana koji je ne izvestan način bio među rodonačelnicima tog hiperkinetičkog, duhovitog indie filma u jednoj uzbudljivoj noći.

Dakle, ako je otac filma ANORA bio Limanov GO, deda mu je Brickmanov RISKY BUSINESS u kom je Tom Cruise krenuo uvis, toliko uzletevši da danas ima i samog Douga Limana u svojoj posluzi.

ANORA je u prvoj polovini Cruiseov vehicle a u drugoj proboj Cruisevog reditelja, samo sve to prilagođeno eri trampizma.

U maniru reditelja blokbastera po stripovima, Baker uzima eskapizam prošlih decenija i tretira ga ozbiljno što rezultira vrhunskim filmom jer je transformacija forme i sadržaja inteligentno izvedena.

Naime, danas fini dečko koji šokira porodicu vezom sa kurvom nije reganistički dobri dečak iz suburbie, već raskalašni sin ruskog tajkuna koji želi da se provodi kao debilizovana američka omladina sve dok ne bude morao da se vrati u Moskvu da radi (sic!).

Amerika je izvezla kapitalizam u Rusiju i on se vratio kući u svojoj nepročišćenoj formi. Sad Rusi jebu a Amerikanci se kurvaju, sad su Rusi ti kojima je gadno kad se dete spetlja s Amerikankom a ne obrnuto, ne privlači ih čak ni Zelena karta.

Tako je za mladu striptizetu koja je za posebne klijente spremna da ode dalje od lepdensa, na mah sklopljen brak sa sinom ruskog tajkuna bajkoviti ishod ali na putu da postane princeza, stoje zla braća, da ne kažem Bratva, jermenska familija bodigardova zaduženih da kanališu provode mladog princa.

Sa ruskim kapitalom je stigla i doza patrijarhalnosti.

ANORA je priča o mladoj Amerikanki koja uči zašto se kurve ne ljube i o Rusima koji ne mogu bez toga.

Baker je režirao ovaj film u saradnji sa veoma rasploženom glumačkom podelom, praktično na dva jezika, i glumačka ekipa je izvanredna.

Međutim, ključnu transformaciju Bakera iz darovitog amatera u kanskog pobednika obavio je direktor fotografije Drew Daniels koji je u seriji EUPHORIA definisao izgled korozije američke omladine i ovde napravio koherentan spoj dve polovine jedne celine koja ide od glamuroznih noči do mamurnih dana a deluje kao isti film.

Sam Levinson je baš u ovogodišnjem Kanu i kroz Audiarda i kroz Bakera kanalisao svoj uticaj na savremenu kulturu ali obojica su uzeli njegovu estetiku i otišli korak dalje. Moguće je da on ostao tu gde jeste baš zato što je mislio da nema kud dalje a itekako ima.

Rusi sada prolaze kroz onu vrstu filmskog obrazovanja koje smo imali i mi devedesetih zbog sankcija kad nije bilo majora ali jeste nezavisnih i Evropljana. ANORA i SUBSTANCE su tako razvalili u Rusiji a to je posebno logično za Bakerov film jer u njemu ruski identitet nije puka slučajnost.

U izvesnom smislu, ako bi se konspirološki gledala kanska odluka, Putin je imao sve razloge da kupi Palmu ANORI jer ovaj film zanimljivo mapira ruski identitet u dijaspori danas.

* * * 1/2 / * * * *

NIGHT WATCH

NIGHT WATCH je film koji je po drami Lucille Fletcher snimio Brian G. Hutton. Reč je o adaptaciji koja je dosta stylish u izvedbi, Elizabeth Taylor i Laurence Harvey su zvezde, u to nema sumnje, ali nažalost sama priča je suštinski loše realizovana.

Problem je u tome što je ovde reč o bračnoj melodrami u koju se uvodi horor element, i onda mi shvatamo nameru autora odmah - i ne deluje da su je oni krili od nas - da je ideja prilično očigledna - dakle horor je tu da nam iskaže taj bračni problem. Praktično dvadeset minuta pratimo bračne odnose i neke međuljudske priče pre nego što se desi prva horor manifestacija, i to je u redu.

Nevolja je u tome što je Elizabeth odigrala ulogu u maniru high campa. Njena igra je smešna i prenaglašena u ključnim momentima. Harvey je prekaljena supporting faca pa se on bolje snalazi, i ima neki integritet ali nedovoljno dobro da postavi njenu igru u neki prihvatljiv ključ. Naprosto, njeno preglumljivanje bi se moglo - i možda je i trebalo - da se čita kao odraz njenog narušenog psihičkog stanja, ali nažalost je više u domenu promašene intonacije.

Hutton je ovde očigledno imao vremena i sredstava i realizuje sve na jednom dosta solidnom nivou estetizacije i inscenacije. Međutim, to naprosto nije dovoljno da opravda čak i skromnih stotinak minuta trajanja u kojima dobijamo višak melodrame i manjak supstance bilo da je ona horor ili ne. Čini se da bi ovaj film bio bolji da možda nema tog ovako prilično naivnog horor sloja, ili pak da je direktnije stukturiran kao triler.

Ovako je verovatno išao u smeru nekog prestige horora kakav bi recimo tada radio Polanski, ali daleko je od toga.

* * / * * * *

THE BRAIN

THE BRAIN je ekranizacija romana Curta Siodmaka DONOVAN'S BRAIN koji je ekranizovan u više navrata. Freddie Francis nažalost, uprkos veoma solidnoj podeli nije uspeo da napravi nešto interesantnije, i rezultat je onda krut, krajnje neinventivan i zaslužuje zaborav u opusu svih koji su u njega bili umešani.

ЗБОР

ЗБОР Slobodana Despotovskog je tragikomičan pokušaj egzistencijalističkog krimića sačinjen od dve praktično pozorišne situacije sa trećerazrednim dijalozima i uvidima koji bi bili smešni da nisu toliko besmisleno naporni.

Despotovski je veteran, a ovo je njegov senilni pokušaj da imitira nešto što je video u nekom filmu koji je bio savremen, četvrt veka pre nego što je ovo snimio.

SOL MADRID

Brian G. Hutton je mogao da snimi samo WHERE EAGLES DARE i da, što se mene tiče, zlatnim slovima bude upisan u istoriju filma.

Ima drugih ljudi koji misle da bi isto to moglo da se kaže za KELLY'S HEROES.

Malo ko je snimio dva takva kultna filma sa odanim sledbeništvom.

I druge stvari koje sam gledao od Huttona, kao recimo FIRST DEADLY SIN imale su određeni nivo.

Sada sam po prvi put pogledao SOL MADRID, jedan jako loše postavljen krimić, za koji mogu da kažem da je veoma negativan eskces u Huttonovom opusu.

Naime, ova ekranizacija romana Roberta Wildera u glavnoj ulozi detektiva ima Davida McCalluma koji je zaista bled u odnosu na Telly Savalasa, Stellu Stevens i Ripa Torna koji ga okružuju. Iako cenim McCalluma i to ne samo kao Ilyu Kuryakina, pošteno govoreći on je ovde ne samo najmanje harizmatičan nego je i njegov lik za standarde detektiva koji vodi neki složen slučaj trgovine drogom i najmanje protagonističan.

Huttona nije izneverio instinkt da stavi ove jače glumce u jaču minutažu u odnosu na ulogu njihovih junaka u celini ali potopio je time film.

Kada se na to doda da nema one propulzivnosti u inscenaciji opštem sklopu filma, da nema scena napetosti ni u pokušaju ni u izvedbi, da je priča istovremeno jednostavna i teška za praćenje, ovaj film je težak promašaj za reditelja Huttonovog renomea.

* 1/2 / * * * *

ADRESI OLMAYAN EV

ADRESI OLMAYAN EV Hatice Askin je stvarno nešto posebno odvratno.

Ova grčko-turska koprodukcija je kao takmičenje u lošem shvatanju Kafke i Lanthimosa.

Pritom, nisam Lanthimosov fan, da se razumemo. Ipak, bilo mi je teško da zamišljam tog čoveka koji dakako nije za potcenjivanje, kako se jednog dana suočava sa ovim filmom i shvata da je ovakvo nešto proisteklo iz njegovog (poštenog) rada.

No, moraće Yorgos da živi sa tim.

Isto tako teško je zamisliti nedužan svet koji ode da gleda ovo jer u opisu piše da je reč o distopiji, da je to nekakav SF a film sa time veze nema.

Film se dešava u nečemu što izgleda kao bezlična sadašnjost i ima jednu društvenu okolnost koja je izmišljena i distopijska. To je sve.

Ostatak je snimljen kao osrednja turska sapunica a odglumljen bitno slabije od bilo koje serije tog tipa.

CARRY-ON

Collet-Serra doktor Jaume je na Netflixu udario praznično sa namerom da pokloni nešto svima onima koji su dovoljno dobri da smatraju DIE HARD pravim božićnim filmom.

Nekada je pošten DIE HARD rip-off bio temelj bioskopske ponude, ali sad su neka druga vremena, tako da hvala strimerima što danas i dalje gaje ono što smo nekada voleli da gledamo u bioskopu, i da za to platimo kartu. A CARRY-ON je baš muški DIE HARD derivat koji uživa u svakoj ideji koju je uzeo iz njega i iz svakog drugog filma o psihopati koji drži snalažljivog i neustrašivog junaka ucenjenim i preti njegovoj porodici.

T.J. Fixman, inače scenarista kompjuterskih igara, pokazao je da je u stanju da donese oba potrebna elementa - dozu tehnološke svežine u domen tehnotrilera paklenog tempa i zatvorene situacije, i zanimljive likove koji su u jednoj jasnoj životnoj situaciji bačeni u napetu trilersku mašineriju. Jedno vreme se pominjao Michael Green kao neko ko je čačnuo scenario, mada ga više nema u potpisu, pa to onda ne čudi što je dinamika među likovima dobra, što su energični, duhoviti, naprosto zanimljivi.

Taron Egerton je fizički dovoljno kompetentan da iznese izazov kakav bi u svoje vreme morao da reši mladi Mel Gibson i Bruce Willis, ali istovremeno donosi nešto svoje jer je manje personality actor iako ima i toga, i uspeva da izgradi lik "iznutra" kroz igru. Može se reći da je on možda apgrejdovani akcioni heroj nove generacije, a možda i ne, naročito jer je pitanje da li taj žanr ima budućnost i da li su mu potrebne nove zvezde ili su dosta i stare. Međutim, Taron je od KINGSMANa pa nadalje pokazao da ima holivudsku magnetičnost kad se uključi kao britanski glumac koji odlično razume stvari i to radi i ovde.

Ta dinamika Taronove igre je jako zanimljiva jer zaista gradi lik, nije kao McClane od prvog sekunda, dok avion sleće, jedna fabrika harizme, ali to postaje kako se film razvija i početak raspleta dočekuje spreman da "jašemo" s njim.

Jason Bateman kao harizmatični negativac radi do u nijansu ono što treba - dodaje taj neophodni šarm i smisao negativcu koji potčinjava našeg junaka ali je efikasan - donosi glumačku bravuru, osećaj za komiku ali je efikasan i opasan, nema gubljenja vremena, nema iživiljavanja i suvišnih monologa. Njegov nemilosrdni profi plaćenik koji želi da unese "novičok" na avion je baš takav kakav je i lik u samoj igri - efikasan i toliko pametan da se desi da se preigra.

I na sve to Jaume Collet-Serra, ovde u prvoj saradnji sa Lyle Vincentom koji je radio neke vrlo solidne fotografije, među kojima je Troyanova KATE i Kirbyjev LAST LOOKS, prvo uspeva da odradi diplomski za novog direktora fotografije kog ćemo rado pratiti nadalje. Collet-Serra je postavio zahteve a Vincent je pružio onu jaku saturisanu fotku koja prija strimingu a opet ispratio njegov propulzivni stil i estetizaciju, nudeći film koji je sve vreme u jednom veoma uspelom i koherentnom povišenom realizmu.

CARRY-ON ide, gazi, ne zaustavlja se, akcija je maštovita uvek, Collet-Serra je naučio kako se radi posao i ne stidi se da to pokaže. Trud svih sektora ekipe je na visokom nivou i ako je neko ispunio moje predviđanje (on konkretno da će dostići Harlina u prajmu) onda je to upravo ovaj čovek. Dakle, ovo je onako znanje, zanat, veština, sve to na jednoj lepoj izložbi.

CARRY-ON je ona vrsta filma koju najviše volim, oni koje uzimamo zdravo za gotovo, i ne cenimo koliko su dobri, dok ne vidimo koliko mogu da budu slabi u manje veštim rukama, i dok se ne uverimo koliko nam je život sada prazniji kada ih nema u bioskopima.

Čekao sam dugo ovaj film, i ekipa koja se okupljala je sugerisala da ili imamo razloga da se radujemo ili da treba da se brinemo i da će se mnogo praviti pametni. Desilo se ovo prvo, mada ni ovo drugo nisu izbegavali.

* * * 1/2 / * * * * 

DIRTY ANGELS

Martin Campbell je veliki profesionalac angloameričkog filma i sada već u devetoj deceniji i dalje režira prilično aktivno, i istini za volju, ja i dalje gledam njegove filmove sa određenim očekivanjima.

Čovek koji je u karijeri snimio jedan takav masterpis kao što je serija EDGE OF DARKNESS, započeo čak dve nove ere u cenjenim Bond filmovima GOLDENEYE i CASINO ROYALE, uspevao da u vrlo osetljivim uslovima savremenog B-filma snimi nešto odlično kao THE FOREIGNER, da sačuva decentnost i preciznost rukopisa, uvodeći nove elemente, on je svakako jedan od onih Britanaca (iako on dolazi rodom s Novog Zelanda, karijera mu kreće u Britaniji) koji su ostavili veoma dubok trag u dužem kontinuitetu žanrovske produkcije.

Čak i u poslednje vreme, zanimljivo je da u ovim godinama i dalje uspeva da animira zvezde - videćemo kako se snašao kao kućni reditelj Daisy Ridley dok pokušava da se otme iz kandži slave STAR WARSa.

U filmu DIRTY ANGELS, čiji naslov evocira uspomenu na rani soft-core s kojim je započeo karijeru, Campbell snima jedan rutinski akcijaš u kom se ponovo susreće sa Evom Green koju je lansirao u CASINO ROYALE.

Dvadesetak godina kasnije, Eva i Martin su oboje sigurni u naručju Avija Lernera, a ovaj se opet sve više vraća korenima, danima kada je bio prodavac kod Menahema Golana, navodno zadužen kako za filmove tako i za "stingere".

Scenario su pisali Campbellova dakilografkinja sa CASINO ROYALE Alissa Sullivan Haggis i Justin McCord a on je sa McCordom osmislio priču i sve ovo je generic - kao ISIS je oteo razred devojčica moćnih ljudi iz privatne škole u Pakistanu, a onda Evu Green motivišu osvetom da kao special ops veteranka okupi tim koji će ih spasiti.

Ponovo je snimao David Tattersall ali nažalost film prilično loše izgleda, Osim što nam sama priča baš ne pomaže da shvatimo gde se dešava, biće da je u Avganistanu, snimanje u Bugarskoj i Grčkoj svakako nije pomoglo. Tako da rezultat je film u kome nema ništa naročito od one Campbellove ubojitosti. Film je jedino old school, to je jasno, ali opet to je neka vrsta old schoola koju je on reformisao a ne afirmisao.

Film je bezličan, ali je opet zanimljiv utoliko što je izašao bez najave skoro ikakve, sa smandrljanim VFXom i tonom što sugeriše da je Avi osetio kako ne bi bilo loše iskoristiti ovu situaciju oko Sirije da se možda malo pojača ovaj inače besperspekivan akcijaš smešten na Bliski Istok.

Na kraju, Avi ide Cannonovim putem prodaje "imena" umesto kvaliteta a ovde je trenutno najjače i najživlje ime zapravo Maria Bakalova koja valjda nije znala koliko će biti btina kad je prihvatila da igra ovo.

DIRTY ANGELS je old school ali više u pogledu da je bajat nego da je fundamentalno jak.

* 1/2 / * * * *

JOUR DE CHASSE

Annick Blanc režirala je kanadski arty triler JOUR DE CHASSE kao jednu konfuznu estetizovanu eskapadu u šumi gde striptizeta u nevolji pokušava da postane deo grupe lovaca kako bi se oslonila na njih za povratak kući sa nekog propalog puta.

Bazična premisa je jasna, žena sa tržišta seksa, uplašena ali snalažljiva, pokušava da se izbori za mesto u grupi muškaraca, okolnosti kako se ona među njima našla su meni bile mutne i usiljene a kasnije kako stvari tonu u konfuziju i neke nemotivisane "lepe kadrove", dobijao sam sve manje i manje od ovog ostvarenja.

U tom smislu, JOUR DE CHASSE nije slučajno prikazan na festivalima, sigurno je imao dosta koristi od toga što te tema kao "muška" (s tim što sam ja jedva pohvatao šta se dešava a nekmoli šta je tema) a režirala ga je žena.

Ovom filmu se ipak za moj ukus previše progledalo kroz prste, uprkos tome što barem tehnički ne izgleda kao neko totalno neznanje.

* 1/2 / * * * *

THE TIME MACHINE

Simon Wells je unuk H.G. Wellsa i jedan od najbaksuznijih reditelja svoje generacije.

Imao je dosta otvoren ulaz u Amblin i ImageMovers, radio je neke manje ambicioznije animacije a onda je sa svoja dva najambicioznija projekta doživeo krah. Prvo je THE TIME MACHINE uz teškoće na snimanju propao u bioskopima, povukavši sa sobom i Guy Pearcea kao potentnu bioskopsku zvezdu. Potom je MARS NEEDS MOMS još radikalnije propao u bioskopima.

Razlika između ta dva filma je u tome što je MARS NEEDS MOMS bio je jedna od najboljih non-Pixar animacija snimljena u poslednjih dvadeset godina. Zemeckis ga je producirao a Wells je zarobio taj duh na najbolji mogući način, porodičnu pustolovinu sa spooky edgeom.

THE TIME MACHINE je s druge strane užasan film. Tokom snimanja je Hadži Wellsov unuk i zanemoćao pa ga je tri nedelje odmenio Gore Verbinski, dakle već mu se tu nije verovalo, i na kraju ono što smo dobili je sjajan primer kako izgleda neuspeo ali agresivan studio damage control.

Naime, imamo film koji je u toku snimanja prepoznat kao slab. Otud je prvo izmontiran na više nego efikasnih sat i po vremena, sa ciljem da to nekako "prođe". Zatim su specijalni efekti evidentno pojednostavljeni i pojeftinjeni, svodeći kvalitet slike na nivo TV filma svog vremena.

Da li su imena Wellsovog unuka, scenariste Johna Logana, snimatelja Donalda McAlpiena i Guya Pearcea u glavnoj ulozi obećavala više?

Svakako. Ali studio nije imao milosti i ostavio ih je sve zajedno u nečemu što izgleda lošije od bajkovitog Hallmarka, da bi se uštedeo novac studija i vreme gledalaca.

Otud, iz ovog materijala vidimo da nismo bili na putu da dobijemo dobar film, ali smo dobili nešto što ipak nije referentno kao opis Wellsove namere.

HIT MAN

Richard Linklater je bio značajan reditelj američkog nezavisnog filma kad sam ja bio dete, i pamtim kako su DAZED AND CONFUSED i tako nešto bili kul filmovi kad sam bio tinedjžer.

Isto tako, zapazio sam kako Linklater ima želju da se izrazi i u žanrovima koji podrazumevaju da reditelj ipak nešto zna. I od NEWTON BOYSa kreću primeri toga koliko je on operisan od sposobnosti da snimi ozbiljan film.

Posle SCHOOL OF ROCK i naročito BAD NEWS BEARS sam odustao od gledanja Linklatera, naročito jer me je ovaj drugi film jezivo razočarao zbog nedarovitog traćenja skripta koji su potpisali Requa i Ficarra i angažmana Billy Bob Thorntona, odnosno praktično ispuštenog reuniona ekipe iz filma BAD SANTA.

Linklater je nastavio sa radom, postajao je sve uspešniji, van mog vidokruga, i eto sad se pogodilo da od svih filmova baš onaj najpogrešniji među njima dođe meni na istinu.

Ovo je Linklaterov novi pokušaj da snimi žanrovski, repertoarski film, ii to sa dve veoma perspektivne zvezde. Glen Powell se već hajpuje kao neko ko će biti bitan. Adria Arjona se umnogome i dokazala, dakle imamo kriminalističku komediju sa veoma aktuelnim glumcima.

Međutim, izgleda da Linklater, kao deo ostinske scene ipak ima sličan problem kao njen rodonačelnik Robert Rodriguez. Prosto, snima izvanredno no budget filmove koji izgledaju sjajno i očajne skupe filmove koji izgledaju očajno.

Prosto, deluje kao da Linklater namerno želi da u mejnstrim unese taj neki postupak režiranja "s dve leve ruke" u kome on sa ekipom iz Doma kulture želi da nam pokaže kako snimiti film nije neka nauka.

I prvi rezultat nije film koji loše izgleda i sl. Prvi rezultat je to što ne znam šta gledam, a ako ne mogu da shvatim šta gledam, sva je prilika da ću imati teškoće u recepciji.

Naime, ovde imamo slučaj filma koji je napravljen sa jasnom "pričam ti priču" namerom i sama priča je dosta interesantna. Međutim, snimljen je metodom "kako padne" što bi bilo u redu da se u kadru dešava nešto što je samo po sebi sirovo, nesvakidašnje, autentično, nešto što se ne može inscenirati. Ipak, ne pred kamerom imamo scene koje su krajnje dramske, vrlo klasične, izvedene manje-više na nivou školske predstave, i snimljene užasno.

Zvezde koje ima u kadru - iako mene Glen Powell još uvek nije ubedio - prosto Linklater ne uspeva da u potpunosti iskoristi jer ih snima u nekim planovima gde ne uspeva da istakne njihov magnetizam u punoj meri (mada ga oni imaju dosta, možda i napretek), i onda nastupa konfuzija - jel ovo neka loše režirana bioskopska fikcija ili je ovo neka loše inscenirana kriška života?

I u toj dilemi da ne znam šta gledam, dolazim do toga da je Linklater lik koji je ipak operisan od režije, i da je najbolji u tim formama margine, da sad on nekako postavi stvari koje trpe te "alternativne" metode, ali da je ipak zalutao u ove forme koje već imaju formiran izraz, stil, i da on ne dobacuje čak ni do nekog vizuelnog žargona.

I onda se to oseća na svim nivoima. Prosto, film ima problem ritma. Nije spor i nije tempo nevolja ali svaka scena je po intenzitetu izraza ista. Rešenja se ponavljaju, kao i situacije, a sve snimljeno kao BEOGRADSKA HRONIKA.

Dakle, HIT MAN je bio prilično užasno iskustvo za mene.

Međutim, za mnoge ljude nije. Kritika ga slavi, IMDB nudi neke visoke proseke ocena, Glen Powell treba da nasledi Arnija u RUNNING MANu kog režira Edgar Wright.

Demantuje me kultura, a demantuju me i autori i kritičari koje cenim.

Otud, deluje mi da je ovo možda film za neku publiku koja je do te mere too cool for school da je u stanju da se iznese sa jednim fassbinderovskim bolom u intimnoj regiji za tehnologiju naracije i okreće se samo onome što je u ovom filmu "novo",  a to bi možda mogla biti priča, ne znam.

Očigledno je Linklater previše velika neznalica a ja sam previše old school da bismo on i ja našli sponu. Međutim, on je put svoj našao, tako da nema razloga za brigu.

Definitivno je do mene.

HERETIC

Nisam neki vernik, ali sa ovakvom opozicijom vladaćemo još najmanje tri hiljade godina,

HERETIC je slab film ali nezavisno od toga, ovo je jedna potpuna glupost koja samo u ovim okolnostima potpunog sunovrata svih filmskih vrednosti može da bude tretirana kao uspešan horor, i uopšte dobar film.

Iskreno, kada sam gledao ovaj film imao sam ozbiljan problem sa tom žanrovskom definicijom jer je ovo stvarno sve samo horor nije. U ovom filmu ima strave, pre svega hvatala me je strava od toga koliko je glup, ali za horor je potrebno ipak nešto više.

Međutim, i glup film može da bude prijatan, može da bude čak i dobar, kada bi u sebi nosio nešto drugo, neki čisto filmski kvalitet. Scott Beck i Bryan Woods nažalost to opet nisu uspeli da unesu, iako im je ovo verovatno najuspešniji ali i verovatno najgori rediteljski projekat uz HAUNT.

A opet pitanje je da li je i HAUNT gori od ovoga jer jeste bitno manje zanimljiv ali je i sasvim nepretenciozan.

Prvih sat vremena gledamo dve naivne mormonske misionarke u nekoj dijalektici sa namazanim, zlokobnim ali njima intelektualno uzbudljivim gospodinom sa engleskim akcentom koji ih je na supernaivan način namamio u svoj ekscentrični dom, i gde one od otprilike odmah mogu da shvate da nisu čista posla, i to kao shvate, ali opet kasnije nego što treba.

I od tada ovo postaje film u kome njih dve, neiskvarene misionarke imaju sukob sa "jeretikom", čovekom koji ima racionalnu opoziciju religiji ali jelte pogreši što je diveći se vlastitom intelektu izgubio dušu. I onda njih dve svojom čistotom, dušom, time da ne može čovek kontrolisati baš sve, nekako nadvladaju i spasu glavu.

Ali, spasu glavu od čega, koje pretnje, šta se tačno njima sprema u njegovoj vrlo ambiciozno napravljenoj scenografiji koju prevrtljivo naziva kućom?

Nisam baš ispratio. Možda oni to i kažu, ali nije mi pažnja bila na dovoljno visokom nivou. Ima neke veze sa time da on tlači žene, normalno. Koga drugo?

Na kraju sve biva dobro.

Topher Grace igra ulogu koja je toliko glupo i žanrovski nepismeno postavljena da na neki način moram da je smatram osveženjem. Sparingovao je on i ranije sa Hughom, ali ipak uspešnije u filmu AMERICAN DREAMZ.

Hugh Grant, glumac kog cenim od onog trenutka kada sam ga prvi put video, dakle i u onome po čemu je najpoznatiji a to su saradnje sa Richardom Curtisom, ovde igra jednu tipičnu rolu negativca datog engleskom glumcu. Dakle, sve je ovde u ravni nečega što su pre njega na industrijskom nivou igrali Vincent Price, Peter Cushing, Christopher Lee u početku kao žanrovski specijalisti pa sve do prestige actora kakav je Jeremy Irons.

Nažalost, materijal koji Grant ovde igra je više priceovsko-cushingovski nego a pozicija mu je ironsovska, no svakako je samo zaloupotrebljen kao "dobar špreher" koji može da savlada čak i najbesmisleniju govornu radnju.

HERETIC je ozbiljan kolaps na svim nivoima, pa čak i produkcionog dizajna gde je cela konstrukcija te jeretikove kuće apsurdna i naivna, vizuelno nezanimljiva, od nekih bezveze materijala - a ipak je bitna jer je sama za sebe lik.

HERETIC nije preveliko iznenađenje kao domet Becka i Woodsa kad ostanu sami. Ipak, oni su postali bitni zahvaljujući Krasinskom. Ali, da se ne lažemo, i ovo je poprilično dobro prošlo u ovim teškim vremenima.

* 1/2 / * * * *

IT FELT LIKE A KISS

Reprizirao sam IT FELT LIKE A KISS, jedan od dokumentarnih filmova Adama Curtisa gde sa minimumom intervencija pravi zanimljiv kolaž arhivskog materijala iz kog onda proističe slika fenomena, u ovom konkretnom slučaju imaginarija koji su SAD proizvodile tokom šezdesetih i sedamdesetih gde su se bezbrižni život, tehnički progres i razni emancipacijski procesi u lokalu, van Amerike ogledali u brutalnim sukobima, pučevima i dovođenjem despota na vlast, a sve u interesu ovog blagostanja koje je fantazirano u tadašnjoj popularnoj kulturi.

Neko će reći da je sve ovo jedan sugestivni cirkus - i neće pogrešiti. Neko će reći da je ovo jedna preterana intelektualizacija gde film služi autorovoj tezi - i neće pogrešiti.

Međutim, šta ima loše u jednom veoma atraktivnom, intelektualističkom kolažu koji pretenduje da ponudi svoje viđenje nečega. Da li film prestaje da bude dokumentarni onda kada ideološki postane subjektivan?

Rekao bih da ne. 

Kao što ne mislim da je Curtisova sklonost ka marginalnom, bizarnom i ekscesivnom nekako sporna.

IT FELT LIKE A KISS i petnaest godina posle premijere i dalje ima snagu koju sam onomad osetio.

* * * 1/2 / * * * *

THE PIZZAGATE MASSACRE

John Valley je ostinski filmadžija koji je u ovoj vrlo poznatoj zajednici posle dužeg vremena osvetlao obraz vrlo zanimljivim filmom THE PIZZAGATE MASSACRE.

Tinus Seaux i Alexandria Payne su izvanredni u glavnim ulogama kao militiaman i afroamerička reporterka koji idu da vide da li je u lokalnoj piceriji na delu Pizzagate Conspiracy, odnosno da li reptilijanci tamo ritualno imaju sodomističke odnose sa decom.

On je tipičan militiaman, uveren u teorije zavere ali na nekom nivou bistar na naivan način, ona je pak bila saradnica oportunističkog conspiracy theory medija i evidentno ima tragova preppinga u njenom domaćinstvu ali svakako namazanija od njega i pre svega fokusirana na to da na neki način profitira.

Bistri naivac i profiterka polaze na road trip na kom će joj on pružiti dosta materijala da profitira na njemu, sve do krvavog ishoda kada vrag odnese šalu.

Film je prilično jasno postavljen protiv ljudi kao što je Alex Jones, protiv te kulture zavere koja je ušla među skromnije obrazovane ljude u teškoj materijalnoj situaciji, i u tom pogledu je satiričan. Međutim, isto tako John Valley je ipak na kraju krajeva umetnik tako da i on voli da se poigra tim elementima i da nas navede na ambivalentnost prema celom miljeu - ne u smislu konkretnih reptilijanaca i seksualne zloupotrebe dece u podrumima picerija - koliko u tome da nam nudi mogućnost da se identifikujemo sa ovim junacima koji nezavisno od zabluda ne moraju biti loši.

Film je vrlo snalažljivo izveden i odlično je glumljen. Nizak budžet je vidljiv ali nije uticao na to da se film uradi što je pedantnije moguće, sa dosta kreativnih rešenja i veoma uspelim ključem stilizacije. U tom pogledu, Valley pokazuje da je savladao neke bitne lekcije o niskobudžetnom filmu koji dobro izgleda, iz repertoara Roberta Rodrigueza. 

Nadam se da neće kao Rodriguez preći na skupe filmove koji loše izgledaju

* * * / * * * *

THE SKULL

Freddie Francis u THE SKULL radi po scenariju Miltona Subotskog i adaptira priču Roberta Blocha.

Premisa je zanimljiva, film se bavi kolekcionarima koji nabavljaju fetišizirane predmete iz života Markiza De Sadea, Kada nabave njegovu lobanju kreću da se dešavaju neke okultne stvari - međutim, tu film pada jer ono što se dešava jeste da posednici te relikvije polude i ubijaju okolo.

De Sade je voleo klanje, ali nečim drugim, ne nožem, i generalno nasilje u njegovom razmišljanju, kao iz sve ostalo polazilo je iz raznih seksualnih nagona iz kojih su se kasnije razvijali neki patološki varijeteti itd.

Otud, cela ideja da relikvija poput njegove lobanje dovodi klanja je bezveze, pa je i film, uprkos tome što su ga overili i Peter Cushing i Christopher Lee ostaje propuštena prilika i jedna rutinski izvedena nevažnost.

* 1/2 / * *.* *

THE EXPERTS

THE EXPERTS Davea Thomasa je jedan od filmova iz "prve" mračne faze karijere Johna Travolte, dakle iz perioda između najveće slave i njene obnove kod Tarantina.

Reč je o komediji koja ima jednu specifičnu dimenziju danas i prirodno da mi je mnogo zanimljivija sada kada je gledam nego kada sam je premijerno video onomad.

Dakle, premisa je jednostavna - KGB ima repliku američkog grada u kojoj obučava svoje agente za infiltraciju. Međutim, grad je arhaičan, zarobljen je u pedesetim ili šezdesetim, agenti u njemu ne mogu da se adekvatno obuče za infiltraciju u savremeni život i preduzimljivi aparatčik hoće da ga modernizuje uprkos otporu starešina.

Aparatčik odlazi u Ameriku i odande na prevaru dovodi dva hustlera, klupska promotera i ubedi ih kako u američkom provincijskom gradu moraju da naprave moderan klub, a on će ga posle koristiti za edukaciju agenata.

Hustleri naravno u gradu nalaze ženske, zaljube se, kreće neka dinamika između stanovništva i njih, od kojih neki zaista žele da upoznaju novosti iz novog sveta a neki rade za stare kadrove. Tu negde film i zaluta i onda sledi razrešenje u kom hustleri provale gde su i dižu pobunu sa progresivnim agentima koje je tokom obuke zarazio američki stil života.

Koncept za komediju je izvanredan, ali nažalost ekipa koja je pravila ovaj film nije ni približno uspela da ga iskoristi tako da je film na kraju krajeva dosta bezveze, premda ne i za totalni otpis kako je tretiran ranije.

Međutim, iz današnje vizure, THE EXPERTS je film koji je zreo za rimejk ili nastavak jer su okolnosti dobile neke zanimljive nove dimenzije.

Prvo, imali smo priliku da vidimo seriju AMERICANS o ubačenim agentima iz SSSR koji su živeli kao Amerikanci decenijama i nabavljali informacije i tražene predmete. Naravno, serija je to sve uvela u Peak TV i znatno izvela iz okvira onoga što je bila istinita priča tu ali sve to na stranu, dakle, mi smo preko Weisbergove serije objektivno uveli tu temu u popularnu kulturu.

Zatim, mi danas imamo Rusiju koju ljudi okupljeni oko MAGA ideje vide kao zdraviji životni ambijent od sadašnje Amerike, u njoj vide neke stare vrednosti SAD kojih više ni u samoj Americi nema.

To je napipano u ovom filmu - ne naravno sa svešću o MAGA i subverziji koju su Rusi radili, naravno - ali postoji taj element "prave Amerike" koji gde god da je ljude učini boljim.

Otud, ideja da u Rusiji tajna služba drži grad u kom se živi kao u "staroj Americi" uklapa se u mnoge aspekte ne samo MAGA ideologije već i njene kritike - zar nije veštački indukovana stvarnost u kojoj muškarci zarobljavaju žene u filmu DON'T WORRY DARLING, period pedesetih, i gradić u pustoši koji gravitira misterioznom pogonu namenske industrije. Veoma je indikativno da ovde imamo isti slučaj - gradić zarobljenim u pedesetim ili ranim šezdesetim u kom ljudi rade za "fabriku aviona", dakle neku namensku industriju.

U tom smislu THE EXPERTS je zreo ili za neki rimejk ili za neki sofisticiraniji nastavak u kome Rusi na neki način kroz baš zastareli model grada subverzivno deluju na SAD ili su ga recimo sada privatizovali i u njega dovode bogate Amerikance koji žele da žive kao u pre-Woke vremena. U Americi uostalom već postoji realan fenomen selidbi iz Kalifornije u Teksas, Arizonu pa i Nevadu jer su tamo porezi niži a zakoni manje Woke. Šta ako u tom filmu samo Rusi mogu da naprave ultimativni MAGA životni ambijent u nečemu što je delovalo prevaziđeno i smešno.

Naravno, i zastajanje u osamdesetim moglo bi komunicirati sa dark-MAGA fenomenom ako je već potrebno da se stvari malo osveže u odnosu na pedesete iz prvog filma ili DON'T WORRY DARLING.

THE EXPERTS nije neko naročito gledalačko iskustvo. Kao komedija ima malo taj pristup da nije mnogo bitno kako je insceniran, ali ima svoje adute, recimo jednu od bitnih ranijih uloga neprežaljene Kelly Preston koja je na ovom snimanju i upoznala Johntru.

* * 1/2 / * * * *

DARK TOWER

DARK TOWER je film posle kod je Freddie Francis odlučio da više ne režira bioskopske projekte.

Uprkos brojnim teškoćama zbog kojih se na kraju i potpisao na filmu kao Ken Barnett, rekao bih da je ipak u samoj suštini problema ovog ostvarenja to što u njemu ništa ne valja, i ne može se krivica prebaciti na samo jedan segment.

Inscenacija je lenja. Glumci nisu preterano koncentrisani. Scenario je stupidan. Sve to ne bi ipak moglo da bude tako slabo bez očiglednog saučesništva reditelja.

Na ovom filmu radilo je više ljudi ozbiljne reputacije. Scenario je između ostalih pisao Robert J. Avrech koji je za De Palmu napisao BODY DOUBLE i još poneku bitnu stvar. Ken Weiderhorn je trebalo da režira ali na kraju on tvrdi da nije praktično snimio ništa a Dan Bradley koji je kasnije radio neke jako složene projekte je bio pomoćnik režije.

Naročito to ime kao Dan Bradley jeste znak da je film mogao biti mnogo ozbiljnije izveden.

DARK TOWER nažalost ostaje neslavna završnica Francisove rediteljske karijer i film izgleda kao da je označio njegovo potpuno odbacivanje i čas kada su mu bogovi režije okrenuli leđa.

LEGEND OF THE WEREWOLF

LEGEND OF THE WEREWOLF je Freddie Francis snimio 1975. godine i može se reći da ono što je pružio tada u ovom filmu, po scenariju Anthony Hindsa, nažalost nije bilo dovoljno.

Ako izuzmemo Davida Rintoula u naslovnoj ulozi koji je nama zanimljiv jer izgleda kao mladi Bora Čorba i mogao bi da mu prođe kao brat blizanac, ovaj film je u suštini pokušaj da se staromodna horor misterija malo, ali ne previše "isprlja", ali da ostane u okviru u kom radi Peter Cushing.

Naslovni junak je kao dete uzet od šumskih vukova i odgajen je u šumi. Posle boravka u cirkusu gde je služio za zabavu, posle pronalaženja u šumi, počinje da se socijalizuje i radi u propalom zoološkom vrtu.

Ubrzo se zaljubljuje a ne shvata - zbog manjka odgoja među ljudima i socijalne imaginacije - da mu je izabranica prostitutka, i usled razočarenja kreću da se dešavaju misteriozna ubistva koja izgledaju kao da ih je počinio vuk.

Misteriju pokušava da reši lokalni forenzičar kog igra Peter Cushing, ali niti realno ima misterije, niti Francis gradi priču kao da je misterija nešto što važi samo za lekara ali ne i za nas.

Efekti transformacije su korišćeni minimalno i prilično su slabi, naročito ako imamo u vidu da se ovo dešava u osvit antologijskih rešenja tog tipa. Ali, nije ovo film čiji je cilj da tehnički impresionira. Problem je u konstrukciji priče, film nas čak ni ne potcenjuje već izgleda kao da neke stvari treba da podrazumevamo i da se pomirimo sa time da nam na kraju ponudi vrlo malo.

Hindsov scenario u dijalozima i nekim situacijama među likovima ima solidnih detalja. Neke uloge, kao recimo Ron Moody koji igra erodiralog domaćina zoo vrta su dosta uspele, i ima ovde šta da se vidi tu i tamo. Ali, sve je nekako bajato i ruinirano, kao što je uostalom patina dosta uspešno primenjena u samom filmu.

* * / * * * *

DER VERRATERTOR

Edgar Wallace je na raznim mestima bio ekranizovan ali poznata je njegova trajna popularnost u Nemačkoj. Tamo je proizvedeno i inicirano dosta njegovih ekranizacija a one se mere stotinama.

DER VERRATERTOR ili na engleskom THE TRAITOR'S GATE je film koji kombinuje nemačku i britansku ekipu, pa ga je tako pisao legendarni Jimmy Sangster a režirao Freddie Francis.

Na sve to, film donosi i ranu ulogu Klausa Kinskog.

Nažalost, Sangster i Francis su u svojim drugim saradnjama imali mnogo bolje rezultate nego ovde. Sangster je legendarni scenarista britanske žanrovske produkcije šezdesetih koji se kasnije preselio na američku televiziju a bio je velemajstor za trilere i tradicionalne studio horore.

Nažalost, film po Edgaru Wallaceu, ostao je konfuzan jer prati i one koji planiraju pljačku kraljevskih dragulja ali i one koji bi da ih spreče, i samim tim ne uspeva da pohvata sve konce priče i uvede je u tokove gde bi se gradio suspense.

Neobično i za Sangstera i za Francisa, ali ovaj film se odlikuje relativno jednostavnom pričom i digresivnim pripovedanjem za kojim nije bilo potrebe.

U ovom fllmu, Francis sasvim sigurno nije demonstirao svoju prepoznatljivu kontrolu nad materijalom i zato je ovaj iskorak u čisti krimić, ostao među njegovim zanemarljivim radovima.

* 1/2 / * * * *

WEEKEND IN TAIPEI

Luc Besson uprkos generalnom neuspehu svih sudskih #MeToo procesa protiv njega, ipak sada jeste u jednoj vrsti cancela. Posle VALERIANovog skupog saplitanja u bioskopima, EuropaCorp je imala nekoliko pokušaja da se konsoliduje, međutim, Besson je u tome sve manje mogao da učestvuje zbog reputacionog rizika koji je nosio tako da je sada i firma podelila njegovu sudbinu, nije baš zatvorena ali nije baš ni sjajno.

Koliko je u tim okolnostima dobra vest da je WEEKEND IN TAIPEI u režiji Georgea Huanga a po scenariju samog Bessona i reditelja, u stvari dobar film - teško je reći. WEEKEND IN TAIPEI je i u Americi i po ostatku sveta nekako izašao na marginama bioskopske ponude, što možda čak i nema toliko veze sa Europom koliko s čudnim odnosima u post-Covid epohi.

U svakom slučaju, imali smo priliku da poslednjih nedelja vidimo nekoliko kapitalnih filmova pa je uzbuđenje visoko, a ovaj film nije deo tog sveta.

WEEKEND IN TAIPEI spada u onaj red filmova kakve smo videli sto puta ali i u onaj fini sloj gde smo spremni da ih vidimo i po stoprvi put. Barem što se mene tiče.

Luke Evans mi nije bio neka prejaka faca sve do Wheatleyevog HIGH-RISEa gde je fenomenalno kanalisao Olivera Reeda iz sedamdesetih. I tu kao da je nekako očvrsnuo dodatno, tako da sada u WEEKEND IN TAIPEI, a posle izvrsnog iskustva koje smo imali u seriji ECHO 3, on je potpuno ubedljiv kao svojeglavi DEA agent koji ima svoju ekipu u Kinesku Tajpehu, a bogami i staru ljubav i sina za koga ne zna, i koji sada žive u domaćinstvu mafijaša kom želi da skine glavu.

Dakle, sve je to onako isprobano, ali Besson i Huang u scenariju taman pomalo, bukvalno za milimetar ili nijansu osvežavaju stvari i vode nas iz nečeg već zamornog u nešto što je osvežavajuće.

Akcija je mišićava i ima u sebi malo tog Bessonovog heavily scripted vajba. Činjenica je da ovaj tip akcije sada ekipa okupljena oko Chada Stahelskog radi maltene kao poseban vid umetnosti, i da je WEEKEND IN TAIPEI tu pomalo old school ali opet je dobro na svoj način jer se oseća ta Bessonova sklonost da unutar akcione situacije ubaci neki detalj bitan za priču, da bljesne pred nama papir na kom je scenario u sred krvoprolića.

Pucnjave i tuče su u suštini old school, ima potera kolima od kojih je jedna baš uspela a ni druge nisu loše, a odnosi među likovima su vibrantni i duhoviti.

Kao ključni masterstroke se ipak izdvaja produžena tuča u kuhinji restorana u kojoj upoznajemo glavnog  junaka i Luke Evans u toj sceni briljira, pokazujući šta donosi neko ko je pre svega dramski glumac u koreografisanu borbu. Nije da to nismo znali i pre, ali nije loše podsetiti se.

Huangov film će mnogi otpisati kao arhaičan rad kome je mesto na kućnim formatima, i to jeste tačno, ali film jeste efektan i radi sve ono što treba jer su pre svega odnosi među junacima dobar temelj, posle kog i nešto što nije novo može solidno da se postavi.

* * * / * * * *

THEY CAME FROM BEYOND SPACE

Milton Subotsky, poznati britanski pisac i producent koji je radio razne žanrovske stvari, među kojima i filmove o dolasku Daleka, adaptirao je roman Josepha Millarda u filmu THEY CAME FROM BEYOND SPACE Freddieja Francisa.

Iskreno, rekao bih da je ovaj film potcenjen i da nije ni po čemu naročito inferiorniji od filmova o invaziji Daleka, kada nisu oni najbolji. Prosto ovo je jedna jednostavna i pomalo campy SF priča, urađena s punim ubeđenjem o invaziji vanzemaljaca koji su s Meseca stigli na Zemlju i krenuli da rade body snatching sa namerama koje nisu skroz jane.

Freddie Francis nudi u ovom filmu iz 1967. ono što Britanci sjajno rade u svom tradicionalnom SF i horor filmu gde stvari kreću iz modernih, praktično realističkih okolnosti i onda tonu i imaginarij i ikonografiju pulpy žanrovskog ekscesa.

To se dešava i ovde i dešava se na vrlo pristojan način. Film nije napet, nema naročite neizvesnosti, ali - izuzmemo li očigledno - nema ni nekih gluposti i sve zaokružuje na jedan zadovoljavajući način. Otud, ovo je prijatan doprinos SFu svog vremena i svoje kulture.

* * 1/2 / * * * *

SON OF DRACULA

Američki kantautor Harry Nilsson važio je za petog Beatlesa, oni su bili poznati kao ljubitelji njegovog rada a kasnije su se i družili.

Tako je 1973. godine nastao i film SON OF DRACULA koji je producirala firma Apple Management, poznata po vođenju poslova Beatlesa, a producirao ga je Ringo Starr, i igrao jednu od glavnih uloga.

Freddie Francis, majstor efikasnog i tradicionalnog britanskog studio-horora, režirao je ovaj komični horor mjuzikl u kom Harry Nilsson igra naslovnog junaka, Draculinog sina koji dolazi u London na otvaranje muzeja natprirodnih pojava, zaljubljuje se i uz pomoć čarobnjaka Merlina želi da postane čovek.

Scenario Jennifer Jayne (potpisane kao Jay Fairbank) ubacuje puno ideja, a tu su i muzičke numere koje izvodi Harry Nilsson, obično na sceni, tako da Freddie Francis ne uspeva baš da pohvata sve konce dešavanja i zauzda brojne ideje koje su se ovde otvorile.

Jedan od problema je i sam Nilsson. On prosto nije naročito filmičan i nije talentovan glumac, tako da je u sred priče za početak neko ko je prilično drvo javorovo. Ringo Starr pod teškom šminkom kao Merlin donosi mnogo više filmu.

Ono što je međutim, možda najindikativnije jeste da je Francis na kraju snimio film koji je ponajmanje komičan, i osim par situacija koje su izrazito bazirane na gegu, ovde nema nekih naročito duhovitih detalja. I to ne smeta. Štaviše, možda je sve moglo biti zanimljivije da je stvar išla u pravcu nehumorističkog rokenrol mjuzikla.

Za ljubitelje automobila poznatih ličnosti, zanimljivo je videti Mercedes 600 Pullman George Harrisona, beli koji je kupio od Lennona kad se ovaj odselio za Ameriku, kao osnovno prevozno sredstvo naslovnog junaka.

Od muzike, dominiraju Nilssonove pesme ali nisu jedine i nažalost muzika je možda i najmanje upečatljiv element ovog filma koji nažalost ni u čemu nije dobacio daleko.

* * / * * * * 

TALES THAT WITNESS MADNESS

TALES THAT WITNESS MADNESS spada u nekoliko anthology filmova koje je režirao, po mom mišljenju najveći rediteljski velemajstor Hammer horora - Freddie Francis.

Naravno, Francis je još čuveniji kao direktor fotografije i u svojoj karijeri je radio sa velikanima raznih generacija, međutim, kao reditelj snimio je niz veoma solidnih, mahom "malih" horora i trilera, i ta karijera imala je raspon od oko četvrt veka.

TALES THAT WITNESS MADNESS spada u njegove pozne naslove, i u njoj ima takvih zvezda kao što su Kim Novak, Joan Collins i Donald Pleasance.

Ono što je karakteristika ovog filma jeste okvir u kom Donald Pleasence igra psihihatra koji izučava četiri patološka slučaja a film nam prikazuje njihove zločine, međutim te same priče imaju jednu nesputanu krajnje iracionalnu, da ne kažem "ludu" horor dimenziju koja ne nudi skoro nikakvu mehaničnost i deluje malo arty a malo i onako egzistencijalno ugrožavajuće kao TWILIGHT ZONE.

U tom smislu, ovde se Francis bavi atipičnim formama horora u kojima ima neke bajkovitosti čak, ali problem je u tome što nijedna priča nema neku veliku snagu ekspresije.

Najduža, najambicioznija u pogledu odnosa među junacima i atmosfere jeste završna priča u kojoj igra Kim Novak. U nekom iracionalnom horor aspektu, možda je najjača treća sa Joan Collins, i može se reći da se kvaliteti nisu baš skupili na jednom mestu.

Ipak, ovo je zanimljiv film za ljubitelje ovog žanra, ali od minimalnog značaja za bilo koga drugog.

* * / * * * *