CABOBLANCO

CABOBLANCO J. Lee Thompsona iz 1980. godine je poprilično čudan vehicle za Charlesa Bronsona u kom on igra neku naivnu parafrazu Ricka iz Curtizovog klasika, ali CASABLANCA suštinski baš i nije pravi put za ovoliko oslanjanje.

Naime, ovo svakako nije velika ljubavna priča i romansa koja se desila pre početka priče jeste ipak veća od svega što Chuck i Dominique Sanda post festum generišu jer je on ovde u jakom Željko Samardžić gasu rezignacije. Fernando Rey je već toliko razgažen u ulozi lokalnog peruanskog policajca koji u Cabo Blancu 1948. korumpirano rukovodi da maltene uspeva da pokrije Jasona Robardsa u ulozi odbeglog naciste koji zaista veze nema sa takvim likom i ne veruje mu se nimalo.

Thompson nije uspeo da napravi romansu. Nije uspeo da replicira čak ni elementarnu dinamiku iz prvog filma ali što je najgore od svega - ni ono što je dodatak a to je intriga oko potonulog blaga za kojim svi ovi junaci tragaju, niti je zanimljiva, niti je triler koji se oko nje zbiva uzbudljiv.

CABOBLANCO nije jedini užasan film u Bronsonovom opusu ali je jedan od neobičnije loših.