HIT MAN

Richard Linklater je bio značajan reditelj američkog nezavisnog filma kad sam ja bio dete, i pamtim kako su DAZED AND CONFUSED i tako nešto bili kul filmovi kad sam bio tinedjžer.

Isto tako, zapazio sam kako Linklater ima želju da se izrazi i u žanrovima koji podrazumevaju da reditelj ipak nešto zna. I od NEWTON BOYSa kreću primeri toga koliko je on operisan od sposobnosti da snimi ozbiljan film.

Posle SCHOOL OF ROCK i naročito BAD NEWS BEARS sam odustao od gledanja Linklatera, naročito jer me je ovaj drugi film jezivo razočarao zbog nedarovitog traćenja skripta koji su potpisali Requa i Ficarra i angažmana Billy Bob Thorntona, odnosno praktično ispuštenog reuniona ekipe iz filma BAD SANTA.

Linklater je nastavio sa radom, postajao je sve uspešniji, van mog vidokruga, i eto sad se pogodilo da od svih filmova baš onaj najpogrešniji među njima dođe meni na istinu.

Ovo je Linklaterov novi pokušaj da snimi žanrovski, repertoarski film, ii to sa dve veoma perspektivne zvezde. Glen Powell se već hajpuje kao neko ko će biti bitan. Adria Arjona se umnogome i dokazala, dakle imamo kriminalističku komediju sa veoma aktuelnim glumcima.

Međutim, izgleda da Linklater, kao deo ostinske scene ipak ima sličan problem kao njen rodonačelnik Robert Rodriguez. Prosto, snima izvanredno no budget filmove koji izgledaju sjajno i očajne skupe filmove koji izgledaju očajno.

Prosto, deluje kao da Linklater namerno želi da u mejnstrim unese taj neki postupak režiranja "s dve leve ruke" u kome on sa ekipom iz Doma kulture želi da nam pokaže kako snimiti film nije neka nauka.

I prvi rezultat nije film koji loše izgleda i sl. Prvi rezultat je to što ne znam šta gledam, a ako ne mogu da shvatim šta gledam, sva je prilika da ću imati teškoće u recepciji.

Naime, ovde imamo slučaj filma koji je napravljen sa jasnom "pričam ti priču" namerom i sama priča je dosta interesantna. Međutim, snimljen je metodom "kako padne" što bi bilo u redu da se u kadru dešava nešto što je samo po sebi sirovo, nesvakidašnje, autentično, nešto što se ne može inscenirati. Ipak, ne pred kamerom imamo scene koje su krajnje dramske, vrlo klasične, izvedene manje-više na nivou školske predstave, i snimljene užasno.

Zvezde koje ima u kadru - iako mene Glen Powell još uvek nije ubedio - prosto Linklater ne uspeva da u potpunosti iskoristi jer ih snima u nekim planovima gde ne uspeva da istakne njihov magnetizam u punoj meri (mada ga oni imaju dosta, možda i napretek), i onda nastupa konfuzija - jel ovo neka loše režirana bioskopska fikcija ili je ovo neka loše inscenirana kriška života?

I u toj dilemi da ne znam šta gledam, dolazim do toga da je Linklater lik koji je ipak operisan od režije, i da je najbolji u tim formama margine, da sad on nekako postavi stvari koje trpe te "alternativne" metode, ali da je ipak zalutao u ove forme koje već imaju formiran izraz, stil, i da on ne dobacuje čak ni do nekog vizuelnog žargona.

I onda se to oseća na svim nivoima. Prosto, film ima problem ritma. Nije spor i nije tempo nevolja ali svaka scena je po intenzitetu izraza ista. Rešenja se ponavljaju, kao i situacije, a sve snimljeno kao BEOGRADSKA HRONIKA.

Dakle, HIT MAN je bio prilično užasno iskustvo za mene.

Međutim, za mnoge ljude nije. Kritika ga slavi, IMDB nudi neke visoke proseke ocena, Glen Powell treba da nasledi Arnija u RUNNING MANu kog režira Edgar Wright.

Demantuje me kultura, a demantuju me i autori i kritičari koje cenim.

Otud, deluje mi da je ovo možda film za neku publiku koja je do te mere too cool for school da je u stanju da se iznese sa jednim fassbinderovskim bolom u intimnoj regiji za tehnologiju naracije i okreće se samo onome što je u ovom filmu "novo",  a to bi možda mogla biti priča, ne znam.

Očigledno je Linklater previše velika neznalica a ja sam previše old school da bismo on i ja našli sponu. Međutim, on je put svoj našao, tako da nema razloga za brigu.

Definitivno je do mene.