ANORA

Kanski pobednik ANORA će nad sobom zauvek imati senku filma EMILIA PEREZ kome je uzela Zlatnu palmu.

Ne može se odabrati preciznija reč od te, "uzela". Audiardovom filmu je ona pripadala jer je EMILIA PEREZ baš sve ono što bi jedan kanski pobednik trebalo da bude - inovacija, vrhunski art, bioskopsko iskustvo koje ljudi masovno da vide i iz koga svako nešto može da dobije, prosto ono najbolje što film u toj godini nudi. Poslednji put takav pobednik bio je Bongov PARASITE.

ANORA je s druge strane u delikatnoj komparaciji i sa THE SUBSTANCE. Oba su jasno artikulisala svoje uticaje, oba imaju oslonac u tradiciji iz koje prave nešto što je apartno i izgleda novo, ali je Fargeat radikalnija u izrazu i uzorima. Otud, možda je i njen film "kanskiji".

Ova poređenja nisu neophodna niti prijatna ali filmovima su nalepljene neke etikete i moramo ih barem pročitati.

ANORA nikada neće biti film oko kog se mogu skroz zanemariti ova druga dva - što se mene tiče.

Sama za sebe - ANORA je odličan film. Sean Baker je snimio nešto što nije delovao da je u stanju da napravi. I imao je sreće da mu film ne skonča kao BLACK FLIES koji je u Kan prošle godine doneo mnoge slične stvari i završio na VODu promenjenog naslova.

Dok je BLACK FLIES kanalisao ozbiljan film sedamdesetih godina kada su se holivudske zvezde u produkciji velikih studija bavile velikim temama i postavljale sebi umetničke izazove, Sean Baker proslavlja četvrt veka od filma GO Douga Linana koji je ne izvestan način bio među rodonačelnicima tog hiperkinetičkog, duhovitog indie filma u jednoj uzbudljivoj noći.

Dakle, ako je otac filma ANORA bio Limanov GO, deda mu je Brickmanov RISKY BUSINESS u kom je Tom Cruise krenuo uvis, toliko uzletevši da danas ima i samog Douga Limana u svojoj posluzi.

ANORA je u prvoj polovini Cruiseov vehicle a u drugoj proboj Cruisevog reditelja, samo sve to prilagođeno eri trampizma.

U maniru reditelja blokbastera po stripovima, Baker uzima eskapizam prošlih decenija i tretira ga ozbiljno što rezultira vrhunskim filmom jer je transformacija forme i sadržaja inteligentno izvedena.

Naime, danas fini dečko koji šokira porodicu vezom sa kurvom nije reganistički dobri dečak iz suburbie, već raskalašni sin ruskog tajkuna koji želi da se provodi kao debilizovana američka omladina sve dok ne bude morao da se vrati u Moskvu da radi (sic!).

Amerika je izvezla kapitalizam u Rusiju i on se vratio kući u svojoj nepročišćenoj formi. Sad Rusi jebu a Amerikanci se kurvaju, sad su Rusi ti kojima je gadno kad se dete spetlja s Amerikankom a ne obrnuto, ne privlači ih čak ni Zelena karta.

Tako je za mladu striptizetu koja je za posebne klijente spremna da ode dalje od lepdensa, na mah sklopljen brak sa sinom ruskog tajkuna bajkoviti ishod ali na putu da postane princeza, stoje zla braća, da ne kažem Bratva, jermenska familija bodigardova zaduženih da kanališu provode mladog princa.

Sa ruskim kapitalom je stigla i doza patrijarhalnosti.

ANORA je priča o mladoj Amerikanki koja uči zašto se kurve ne ljube i o Rusima koji ne mogu bez toga.

Baker je režirao ovaj film u saradnji sa veoma rasploženom glumačkom podelom, praktično na dva jezika, i glumačka ekipa je izvanredna.

Međutim, ključnu transformaciju Bakera iz darovitog amatera u kanskog pobednika obavio je direktor fotografije Drew Daniels koji je u seriji EUPHORIA definisao izgled korozije američke omladine i ovde napravio koherentan spoj dve polovine jedne celine koja ide od glamuroznih noči do mamurnih dana a deluje kao isti film.

Sam Levinson je baš u ovogodišnjem Kanu i kroz Audiarda i kroz Bakera kanalisao svoj uticaj na savremenu kulturu ali obojica su uzeli njegovu estetiku i otišli korak dalje. Moguće je da on ostao tu gde jeste baš zato što je mislio da nema kud dalje a itekako ima.

Rusi sada prolaze kroz onu vrstu filmskog obrazovanja koje smo imali i mi devedesetih zbog sankcija kad nije bilo majora ali jeste nezavisnih i Evropljana. ANORA i SUBSTANCE su tako razvalili u Rusiji a to je posebno logično za Bakerov film jer u njemu ruski identitet nije puka slučajnost.

U izvesnom smislu, ako bi se konspirološki gledala kanska odluka, Putin je imao sve razloge da kupi Palmu ANORI jer ovaj film zanimljivo mapira ruski identitet u dijaspori danas.

* * * 1/2 / * * * *