DRAŽEN

DRAŽEN je morao biti svetski film. Ne samo zato što je Dražen Petrović kao sportski velikan najvećeg sportskog kalibra to zaslužio već i zato što bi takav pristup bio jedini razuman ako imamo u vidu temu koja nudi velike događaje, velike lomove, lične i sportske, profesionalne i političke, i prikazuje ličnost koja je imala globalni odjek.

Nažalost, DRAŽEN je u najboljim delovima na nivou jednoipočasovne specijal-epizode CRNO BIJELOG SVIJETA.

Da se razumemo, ja sam hardkor fan CRNO-BIJELOG SVIJETA, tako da ne bih olako otpisivao taj domet, ali ne samo da onda nema govora o svetskom filmu, onda nema govora ni o bioskopskom ostvarenju, te ne treba da čudi što će ovaj naslov posle propasti u bioskopima svoj život verovatno imati na malim ekranima, i to sa više uspeha.

Ako ulazimo u činjenice, onda je ovaj film jedna potpuna papazjanija i dovoljno je reći da u njoj Dražen nema nijedan nastup u dresu reprezentacije SFRJ, ali da budemo skroz pošteni nema ni nastup u dresu Hrvatske na Olimpijadi u Barseloni. Zaista je potrebno biti poseban mentalni patuljak, pa ne prikazati kapitalni događaj kakav je igranje Hrvatske u Barseloni, čak i ako smo se odlučili da Dražen nije igrao za SFRJ, i ako mu se otac i u filmu zove Jole, sin Jovov, policijski službenik - dakle textbook Srbin.

Mislim da Danilo Šerbedžija koji je istaknut kao reditelj - ali zapravo nije jer se na odjavnoj špici javlja i Ljubo Zdjelarević kao ko-reditelj - čak dosta namerno kempira situaciju oko toga da je Dražen Srbin jer Dragan Mićanović igra Joleta. Naravno, u filmu nema eksplictnih razrada ovih traumatičnih istina, štaviše ima tu tradicionalnih okupljanja za Božić i to u Šibeniku, koji je bio poprište bitke, ali u septembru 1991.

No, dobro, kako kaže Magazin, "možda zavrtiš film devedeset i neke, kad su ljubav i rat na srcu pomakli sat".

Danilo Šerbedžija se iscrpljuje u visokoestetizovanim nostalgičnim i budžetski domišljatim rekonstrukcijama prošlosti, po čemu takođe podseća na CRNO-BIJELI SVIJET. Nažalost, možda je trebalo da stavi malo veći fokus na likove, na njihove probleme, jer ovako sve što preostaje je jedna hiperdizajnirana dramedija koja je bolja od Disneyeve hagiografije Yanisa, jer je Draženova priča prosto smeštena u jedan specifičniji imaginarij, ali opet i s tom razlikom što je domet ovoga HRT, a možda se dese Netflix ili Max, a Disney je ipak Disney, uvek i svuda.

Prosto, film se ne bavi nijednom istinski dramatičnom situacijom, Dražen nema nijednu ozbiljnu dilemu, ne donosi nijednu bitnu odluku na gledaocu opipljiv način, sve se svodi na slikovnicu.

Kada film dođe u Ameriku, a u njoj provodi znatan deo vremena - bez naročitog razloga jer nam zapravo o njoj ne kaže ništa bitno, i to je slabiji deo filma, producenti propuštaju priliku da internacionalizuju stvar. Umesto da su doveli neko ime, nekog sadašnjeg mladog NBA asa da igra nekadašnje zvezde, ili bar da su prikazali Stepha Curryja kao bebu dok gleda Dražena u nadmetanju za tri poena, oni su tu smestili svoju neubedljivu ljubavnu priču i neka opšta mesta o Draženovom nesnalaženju u NBA i nepoverenju na koje je naišao.

Rick Adelman je kultni trener kod nas kao strateg koji je vodio Peđu i Divca duboko u plejof ali počeo je kao negativac koji nije dao priliku Draženu u Blazersima. Njega na ekranu ima dosta a igra ga neki građanin. Čak je i Darko Bajić, iako etalon nerazmišljanja, imao Johna Savagea u BILI SMO PRVACI SVETA a isti glumac se posle pojavio i kod Rusa u njihovom filmu o Minhenu 1972., samo u drugoj ulozi.

Ovde imamo deonicu u Americi, masu američkih uloga, a nemamo čak ni Željka Ivaneka ili Gorana Višnjića što je nedopustivo i gubi se jedna potencijalna kopča koja bi ljubitelje košarke iz NBA sfera mogla zainteresovati za ovaj film.

Ako ste očekivali masnoće iz naše lige, nažalost nema ništa od toga - ni Moke, ni Vlade Đurovića, ni oduzete Šibenkine titlule koja dobija tek jedan flešbekčić i od svega toga se vidi jedno finale Kupa šampiona i trpanje Olimpije sa 114 poena - oba događaja su uvezana sa odnosom prema Renati.

Film ne propušta kliše da počne sa Draženom koji drema na suvozačevom sedištu "golfa dvojke" na nemačkom autoputu, a završava se jednim tear jerking ishodom koji je pomalo neukusan jer "na onom svetu" Dražen sreće žive ljude i na čudan način se uvezuje sa Renatinom replikom "da će možda ponovo biti zajedno u svetu sa manje košarke":

Dakle, u toj sentimentalnoj završnici autori poprilično gube konce i granicu dobrog ukusa, negde u ravni drugog MONTEVIDEA u kom se takođe zaigra lopte na nebu, ali barem je sve pre toga imalo fizionomiju srpskog imperijalnog blokbastera.

Domagoj Nižić kao odrasli Dražen Petrović ima dobru volju, ali nije baš toliko veliki glumac da bi prevazišao jezivo isprazan materijal i šuplje odnose koje mu potura scenario Ivana Turkovića Krnjaka.

Scenario deluje kao da bi ga svaki drugi košarkaški fan iz Srbije kog iole zanima film mogao skucati za noć posle par Red Bullova, samo malo lošiji.

No, Domagoj Nižić kako rekoh ima dobru volju, i na neki način on donosi nešto milo u lik Dražena, a to je nešto što Dražen nije baš imao i važio je za ozbiljnog fanatika, trash talkera i takmičara koji ne pušta ni babu na pešačkom prelazu a ne brata na terenu. Nižićev Dražen je jedan dobroćudni goofy lik koji je workaholic ali jasno utemeljen u žanru normalnih i toplih ljudi.

Rečju, film je apokaliptično loš kao bioskopsko iskustvo, i težak je promašaj u odnosu na potencijal, ali ima tog nekog old school TVZG šarma pedantno urađene hagiografije, i toliko je nekako skroman i po ambiciji i po dometu, da je istovremeno i simpatičan.

Dražen Petrović je bio velika ikona mog detinjstva, i bio mi je zaista najdraži košarkaš. Postigao je toliko da kad je poginuo u 28. godini delovalo je kao da je to isključivo životni gubitak, kao da mu košarkaški opus nije prekraćen, a itekako jeste jer je čak i za standarde tog vremena još uvek bio u Peak sezonama. Ništa od toga se ovde ne oseća, i film je nedovoljno dobar čak i da bude gateway za istraživanje Dražena. Pa ipak film je nešto što ćemo voleti da mrzimo i samim tim podstaknuti njime gasirati o njegovoj "pravoj priči".

* * / * * * *