Pogledao sam IL DIVO Paola Sorrentina.
Mislim da ovaj film pokazuje zašto je Oliver Stone čak i kada se bavi temom koja je vrlo sveža, i koja je daleko ispod njegovog nivoa, još uvek tata u domenu političkog filma. W. se naime može porediti sa filmom IL DIVO pošto su oba filma groteskni, melodramski prikazi kontroverznih političkih figura čija je politička zaostavština uglavnom krajnje opskurna i negativno konotirana.
Međutim, iako i sam često sklizne u parodiju i grotesku, kao i imitaciju, u filmu W. Stone uspeva da drži uzde filmske priče, da generiše dramu i da priča priču. Jako me zanima kako bi neko ko ne zna ko je Dubya reagovao na taj film, ali mislim da bi ga priča vodila sama po sebi. IL DIVO je potpuno suprotan. Likovi su groteskni, Sorrentino ih prezire, i gledaocu je to jasno, ali ono što nije jasno jeste da li i mi treba da ih preziremo ako ih on prezire i možemo li mu verovati na reč.
Sorrentino na nivou scenarija ne nudi apsolutno nikakvu dramu, niti je uopšte jasno kad se šta dešava. Likovi se razlikuju isključivo po tome što je svaki upadljiva karaikatura. Međutim, u svom grčevitom pokušaju da pobedi konvenciju klasičnog italijanskog političkog filma Sorrentino pribegava jalovoj upotrebi nekih dosta jeftinih trikova u kadriranju i osvetljavanju likova, koristi dosta kadar sekvenci i pokreta kamere ne bi li oneobičio svoj film, čime samo dodatno čini glumce statičnim i dokusuruje dramu koju ionako nije imao u scenariju.
I konačno, kao i Bellochiov film o Aldu Moru, koji je barem u klasičnoj konvenciji italijanskog političkog filma dakle rađen je vrlo svedeno kao najjednostavnija drama i po svom production valueu liči na televizijsku seriju, ni IL DIVO u suštini ne uspeva da prevaziđe tu televizijsku teksturu. Naravno, televizija je napredovala i gle čuda napredovala je baš na način koji sinhronizuje IL DIVO sa njom. Upravo se na televiziji razna ograničenja koja je sprečavaju da bude film rešavaju neobičnim uglovima snimanja ili pokretima kamere kojima se nadoknađuje ovo ili ono. Stoga Sorrentino ne da nije pobegao od onoga čega se bojao, nego se još više upleo u tu klopku.
Međutim, u jednoj ranijoj fazi televizije, snimljeno je nešto što je Sorrentino želeo da dostigne ali mu nije uspelo. To je serija HOUSE OF CARDS u kojoj Ian Richardson igra lukavog torijevca koji savršeno manipuliše polugama vlasti u Velikoj Britaniji upravo zato što se oslanja na slabost, skandale i zakulisne radnje a ne na neki postojan ideološki narativ koji nudi. Svakome ko je gledao HOUSE OF CARDS, inače fikcionalnu, satiričnu seriju koja deluje istinitije od mnogih, IL DIVO izgleda kao prilično uzaludna i slaba kopija.
HOUSE OF CARDS upravo zbog snažnog prisustva drame u scenariju i karikaturalnosti likova koja ne proističe iz loše maske i upadljivo nenormalnog držanja, nego iz njihovih postupaka uprkos kojima imaju ugled u društvu, uspeva da bude tako opasna satira.
Stoga, najpozitivniji aspekt filma IL DIVO je u tome što me je motivisao da ponovo pogledam HOUSE OF CARDS.
* * / * * * *
Mislim da ovaj film pokazuje zašto je Oliver Stone čak i kada se bavi temom koja je vrlo sveža, i koja je daleko ispod njegovog nivoa, još uvek tata u domenu političkog filma. W. se naime može porediti sa filmom IL DIVO pošto su oba filma groteskni, melodramski prikazi kontroverznih političkih figura čija je politička zaostavština uglavnom krajnje opskurna i negativno konotirana.
Međutim, iako i sam često sklizne u parodiju i grotesku, kao i imitaciju, u filmu W. Stone uspeva da drži uzde filmske priče, da generiše dramu i da priča priču. Jako me zanima kako bi neko ko ne zna ko je Dubya reagovao na taj film, ali mislim da bi ga priča vodila sama po sebi. IL DIVO je potpuno suprotan. Likovi su groteskni, Sorrentino ih prezire, i gledaocu je to jasno, ali ono što nije jasno jeste da li i mi treba da ih preziremo ako ih on prezire i možemo li mu verovati na reč.
Sorrentino na nivou scenarija ne nudi apsolutno nikakvu dramu, niti je uopšte jasno kad se šta dešava. Likovi se razlikuju isključivo po tome što je svaki upadljiva karaikatura. Međutim, u svom grčevitom pokušaju da pobedi konvenciju klasičnog italijanskog političkog filma Sorrentino pribegava jalovoj upotrebi nekih dosta jeftinih trikova u kadriranju i osvetljavanju likova, koristi dosta kadar sekvenci i pokreta kamere ne bi li oneobičio svoj film, čime samo dodatno čini glumce statičnim i dokusuruje dramu koju ionako nije imao u scenariju.
I konačno, kao i Bellochiov film o Aldu Moru, koji je barem u klasičnoj konvenciji italijanskog političkog filma dakle rađen je vrlo svedeno kao najjednostavnija drama i po svom production valueu liči na televizijsku seriju, ni IL DIVO u suštini ne uspeva da prevaziđe tu televizijsku teksturu. Naravno, televizija je napredovala i gle čuda napredovala je baš na način koji sinhronizuje IL DIVO sa njom. Upravo se na televiziji razna ograničenja koja je sprečavaju da bude film rešavaju neobičnim uglovima snimanja ili pokretima kamere kojima se nadoknađuje ovo ili ono. Stoga Sorrentino ne da nije pobegao od onoga čega se bojao, nego se još više upleo u tu klopku.
Međutim, u jednoj ranijoj fazi televizije, snimljeno je nešto što je Sorrentino želeo da dostigne ali mu nije uspelo. To je serija HOUSE OF CARDS u kojoj Ian Richardson igra lukavog torijevca koji savršeno manipuliše polugama vlasti u Velikoj Britaniji upravo zato što se oslanja na slabost, skandale i zakulisne radnje a ne na neki postojan ideološki narativ koji nudi. Svakome ko je gledao HOUSE OF CARDS, inače fikcionalnu, satiričnu seriju koja deluje istinitije od mnogih, IL DIVO izgleda kao prilično uzaludna i slaba kopija.
HOUSE OF CARDS upravo zbog snažnog prisustva drame u scenariju i karikaturalnosti likova koja ne proističe iz loše maske i upadljivo nenormalnog držanja, nego iz njihovih postupaka uprkos kojima imaju ugled u društvu, uspeva da bude tako opasna satira.
Stoga, najpozitivniji aspekt filma IL DIVO je u tome što me je motivisao da ponovo pogledam HOUSE OF CARDS.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment