Sa zakašnjenjem sam pogledao CHARLIE WILSON'S WAR Mike Nicholsa.
Reč je o filmu koji se bavi jednom ideološki ambivalentnom pričom iz istorije američkog uplitanja u tuđa pitanja koja u suštini može da se posmatra i kao companion piece uz gledanje filma W. Olivera Stonea. Naime, reč je o američkoj pomoći avganistanskim pobunjenicima u borbi protiv SSSRa koja je dovela do toga da se desi prvi uspešan Džihad i da se na jednom mestu skupe islamski ekstremisti oz svih zemalja, uključujući i one koji su bili pohapšeni u sekularnim arapksim državama kao što je Egipat, i da se stvori nukleus današnjeg džihadističkog pokreta.
Međutim, kao i W. i CHARLIE WILSON'S WAR pokazuje kako je do takve politike doveo spoj mračnih mahom teksaških interesa, neokonzervativaca koji su želeli uništenje SSSRa i iskrenih populista i oportunista kao što je Charlie Wilson koji je po prvi put u životu odlučio da izgura neki ozbiljan politički proces u životu i izgurao je ovo.
Naravno, CHARLIE WILSON'S WAR može čitati na razne načine. On se može čitati i kao apologija reaganovske politike koja se izmakla kontroli pred kraj, uostalom epitaf cele priče, koji je izrekao Charlie Wilson sugeriše tako nešto, međutim, ja lično sam ga čitao drugačije.
Primer za to su scene koje prelom e Charliea da uleti u priču svim srcem, prilikom posete izbegličkom logoru. U tim scenama imamo sukob kultura u kome je Charlie naravno zapanjen onim što se tu dešava i pokreće akciju u skladu sa onim što bi te ljude zadovoljilo, a ne uzima u obzir kulturološke specifičnosti te ekipe i političku kompleksnost te situacije. S druge strane, te scene se mogu čitati i onako kako ih je Charlie doživeo, dakle najiskrenije i najnaivnije. Iako se čistota Charlievih motiva ne dovodi u pitanje, oni su jasno prljavi motivisani postupcima lobista iz Teksasa, činjenica je da je on u tom izbegličkom kampu našao i realnu motivaciju za proces koji je započeo. Stvar je u tome što u sceni koja prethodi poseti kampu, Charlie tamo biva poslat od strane prepredenog pakistanskog predsednika, sa znanjem da će ga taj prizor prelomiti. Dakle, pitanje je samo da li je i gledalac Charlie Wilson ili nije. Međutim, isto tako, čim postoji mogućnost za ideološku ambivalenciju i čim film barem suštinu svoje poruke ne komunicira svakom gledaocu, ostaje zaključak da politički profil filma nije u potpunosti jasan.
Scenarista Aaron Sorkin je sa dobrom merom ostvario balans između komedije i realizma, tako da je ovo vrlo precizno realizovana satira. Nichols je veteran čija se pozicija graniči sa penzionerskom, međutim ovaj film je realizovao taman kako treba. Iako se ne može reći da režira kao mladić, jasno je da prati kako stvari stoje i da je snimio vrlo savremen film. Ono što mi je smetalo to je insertiranje dokuentarnih snimaka sovjetskih dejstava pomešanih sa igranim rekonsrukcijama koje su inače odlično realizovane, i što je još bizarnije, autentičnije su od nekih dokumentarnih snimaka koje su ubacili u film. Kao i W. i CHARLIE WILSON'S WAR je movie i vrlo je jasno da Nichols pokušava da žanrovski, stilski definiše univerzum Charlie Wilsona negde na razmeđi romantične screwball komedije tridesetih i političkog filma osamdesetih poput WALL STREETa.
Hanks je vrlo solidan i sveden u ulozi Chaarlie Wilsona. Seymour Hoffman je odličan kao CIA spook koji vodi avganistansku priču. Amy Adams je vrlo šarmantna kao Wilsonova pomočnica, dok je po mom mišljenju angažman Julie Roberts nekako najkonfuzniji u celoj priči. Jasna mi je ideja da nekadašnji seks simbol koji se povukao iz mejnstrima igra ocvalu teksašku femme fatale ali ta veza između lika i glumice je mogla biti jača.
Tom Hanks je producent ovog filma. Njegov odnos prema američkoj istoriji je vrlo interesantan. On na HBO producira niz serija koje se bave raznim zanimljivim periodima američke istorije i čini se da je tim putem sad krenuo i na filmu. Mislim da je sklonost autora pa i glumaca Novog Holivuda da se bave istorijom vrlo zanimljiva ako imamo u vidu dosadašnje Miliusove, Spielbergove ili Hanksove pokušaje.
* * * / * * * *
Reč je o filmu koji se bavi jednom ideološki ambivalentnom pričom iz istorije američkog uplitanja u tuđa pitanja koja u suštini može da se posmatra i kao companion piece uz gledanje filma W. Olivera Stonea. Naime, reč je o američkoj pomoći avganistanskim pobunjenicima u borbi protiv SSSRa koja je dovela do toga da se desi prvi uspešan Džihad i da se na jednom mestu skupe islamski ekstremisti oz svih zemalja, uključujući i one koji su bili pohapšeni u sekularnim arapksim državama kao što je Egipat, i da se stvori nukleus današnjeg džihadističkog pokreta.
Međutim, kao i W. i CHARLIE WILSON'S WAR pokazuje kako je do takve politike doveo spoj mračnih mahom teksaških interesa, neokonzervativaca koji su želeli uništenje SSSRa i iskrenih populista i oportunista kao što je Charlie Wilson koji je po prvi put u životu odlučio da izgura neki ozbiljan politički proces u životu i izgurao je ovo.
Naravno, CHARLIE WILSON'S WAR može čitati na razne načine. On se može čitati i kao apologija reaganovske politike koja se izmakla kontroli pred kraj, uostalom epitaf cele priče, koji je izrekao Charlie Wilson sugeriše tako nešto, međutim, ja lično sam ga čitao drugačije.
Primer za to su scene koje prelom e Charliea da uleti u priču svim srcem, prilikom posete izbegličkom logoru. U tim scenama imamo sukob kultura u kome je Charlie naravno zapanjen onim što se tu dešava i pokreće akciju u skladu sa onim što bi te ljude zadovoljilo, a ne uzima u obzir kulturološke specifičnosti te ekipe i političku kompleksnost te situacije. S druge strane, te scene se mogu čitati i onako kako ih je Charlie doživeo, dakle najiskrenije i najnaivnije. Iako se čistota Charlievih motiva ne dovodi u pitanje, oni su jasno prljavi motivisani postupcima lobista iz Teksasa, činjenica je da je on u tom izbegličkom kampu našao i realnu motivaciju za proces koji je započeo. Stvar je u tome što u sceni koja prethodi poseti kampu, Charlie tamo biva poslat od strane prepredenog pakistanskog predsednika, sa znanjem da će ga taj prizor prelomiti. Dakle, pitanje je samo da li je i gledalac Charlie Wilson ili nije. Međutim, isto tako, čim postoji mogućnost za ideološku ambivalenciju i čim film barem suštinu svoje poruke ne komunicira svakom gledaocu, ostaje zaključak da politički profil filma nije u potpunosti jasan.
Scenarista Aaron Sorkin je sa dobrom merom ostvario balans između komedije i realizma, tako da je ovo vrlo precizno realizovana satira. Nichols je veteran čija se pozicija graniči sa penzionerskom, međutim ovaj film je realizovao taman kako treba. Iako se ne može reći da režira kao mladić, jasno je da prati kako stvari stoje i da je snimio vrlo savremen film. Ono što mi je smetalo to je insertiranje dokuentarnih snimaka sovjetskih dejstava pomešanih sa igranim rekonsrukcijama koje su inače odlično realizovane, i što je još bizarnije, autentičnije su od nekih dokumentarnih snimaka koje su ubacili u film. Kao i W. i CHARLIE WILSON'S WAR je movie i vrlo je jasno da Nichols pokušava da žanrovski, stilski definiše univerzum Charlie Wilsona negde na razmeđi romantične screwball komedije tridesetih i političkog filma osamdesetih poput WALL STREETa.
Hanks je vrlo solidan i sveden u ulozi Chaarlie Wilsona. Seymour Hoffman je odličan kao CIA spook koji vodi avganistansku priču. Amy Adams je vrlo šarmantna kao Wilsonova pomočnica, dok je po mom mišljenju angažman Julie Roberts nekako najkonfuzniji u celoj priči. Jasna mi je ideja da nekadašnji seks simbol koji se povukao iz mejnstrima igra ocvalu teksašku femme fatale ali ta veza između lika i glumice je mogla biti jača.
Tom Hanks je producent ovog filma. Njegov odnos prema američkoj istoriji je vrlo interesantan. On na HBO producira niz serija koje se bave raznim zanimljivim periodima američke istorije i čini se da je tim putem sad krenuo i na filmu. Mislim da je sklonost autora pa i glumaca Novog Holivuda da se bave istorijom vrlo zanimljiva ako imamo u vidu dosadašnje Miliusove, Spielbergove ili Hanksove pokušaje.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment