Jedan od retkih reditelja koji se ne bave mojim omiljenim žanrovima a čije filmove volim jeste Costa-Gavras. On je u filmskom smislu uspeo da postigne ono što je Sartre radio kao dramski pisac a to je da osmisli jedan specifičan politički izraz u kome se politička polemika i propaganda integrišu sa filmskom formom koja je najprikladija temi.
Primer Gavrasove potentne faze iz sedamdesetih je ETAT DE SIEGE, film o političkom terorizmu u Urugvaju koji uspeva da drži pažnju iako se dramaturški odvija kao neka vrsta novinskog članka, po čemu je verovatno uticao na neke kasnije trijumfalne Scorseseove hronike koje imaju sličnu strukturu.
Naravno, Scorseseov stil je senzacionalan dočim se Gavras vrlo svedeno bavi pokušajem da spoji osnovnu filmsku uverljivost kroz smeštanje filma na stilskoj razmeđi verizma i žanra, i da u sve to unese ekspoze političke situacije i eventualne principijelne rasprave o slučaju.
Takva formalna konstrukcija je isforsirana, ali Gavras uspeva da je učini gledljivom. Iako određenim gledaocima može smetati emotivna distanca, meni je ona prijala zato što mislim da politički film i treba što više da drži gledaoca hladnokrvnim i racionalnim.
ETAT DE SIEGE je sniman u Čileu, što je zanimljivo pošto je reč o osudi sličnog režima u Urugvaju i bilo bi zanimljivo potražiti malo sekundarne literature na temu samog toka snimanja.
Južna Amerika je sada ponovo u fokusu filmmakera koje zanima politika, i fino je malo podsetiti se Gavrasa pred naslove koje priprema Stone.
* * * / * * * *
Primer Gavrasove potentne faze iz sedamdesetih je ETAT DE SIEGE, film o političkom terorizmu u Urugvaju koji uspeva da drži pažnju iako se dramaturški odvija kao neka vrsta novinskog članka, po čemu je verovatno uticao na neke kasnije trijumfalne Scorseseove hronike koje imaju sličnu strukturu.
Naravno, Scorseseov stil je senzacionalan dočim se Gavras vrlo svedeno bavi pokušajem da spoji osnovnu filmsku uverljivost kroz smeštanje filma na stilskoj razmeđi verizma i žanra, i da u sve to unese ekspoze političke situacije i eventualne principijelne rasprave o slučaju.
Takva formalna konstrukcija je isforsirana, ali Gavras uspeva da je učini gledljivom. Iako određenim gledaocima može smetati emotivna distanca, meni je ona prijala zato što mislim da politički film i treba što više da drži gledaoca hladnokrvnim i racionalnim.
ETAT DE SIEGE je sniman u Čileu, što je zanimljivo pošto je reč o osudi sličnog režima u Urugvaju i bilo bi zanimljivo potražiti malo sekundarne literature na temu samog toka snimanja.
Južna Amerika je sada ponovo u fokusu filmmakera koje zanima politika, i fino je malo podsetiti se Gavrasa pred naslove koje priprema Stone.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment