Pogledao sam McQ Johna Sturgesa.
Reč je o filmu iz 1974. snimljenom dakle godinu dana pre BRANNIGANa o kome sam nedavno pisao. U oba slučaja, John Wayne pokušava da bude Clint Eastwood i da se modernizuje u skladu sa novim trendovima u tadašnjem svetu repertoarskog mačizma. U oba slučaja, angažovan je bio talentovan reditelj da realizuje film. BRANNIGAN je radio tada vrlo aktuelni i virilni Britanac Douglas Hickox dok je Mc Q režirao John Sturges, čovek od koga se Carpenter učio korišćenju widescreena (to whom it may concern).
U svakom slučaju, oba filma pate od istog problema. John Wayne je naprosto toliko over-the-top u ovim filmovima, toliko je neprilagođen priči, kostimu, dizajnu i ostalim glumcima, pa čak i samoj temi (paranoidna priča filma McQ o korumpiranim policajcima koji konkurišu mafiji na tržištu droge je nešto što naprosto ne može da se desi u svetu u kome obitava Wayne) da ga sam film odbacuje kao strano telo i ma koliko on bio prisutan na ekranu, on polako postaje sporedni lik i pretvra ase u junaka koji uprkos svojoj proaktivnosti zapravbo teško da ima ikakvu ulogu u priči.
Stoga McQ stoji kao bizaran primer teze da onaj ko se najviše pojavljuje na ekranu i ima najveću ulogu u priči, uopšte ne mora biti najvažniji lik.
Kao i Hickox, i Sturges se potrudio da Wayneov film obogati nekim vrlo efektnim akcionim scenama. Wayne toliko ide u Clintovom pravcu da čak dobija i svoj supergun, Ingramov automat kojim se oduševi i sa radošću ga koristi protiv vozila i žive sile.
Jedino u scenama kada se dotiče oružja, stari Wayne izgleda kao da je na svojoj teritoriji i tada se sa ekrana cedi testosteron koji ga je i učinio jednom od najvećih zvezda u istoriji filma.
Kao i BRANNINGAN i McQ je primer kako je nova vrsta filma naprosto imala potrebu za novim zvezdama, i kako novi film zahteva i nove glumce. Sa Clintom, McQueenom ili Chuck Bronsonom ovi filmovi bi imali smisla.
Na svu sreću posle ovih eksperimenata, tada već umorni Wayne dokrajčio je karijeru filmovima koji su mu više priličili i zaokružio ju je Siegelovim remek-delom SHOOTIST sa kojim je otišao u istoriju na najdostojanstveniji način.
* * 1/2 / * * * *
Reč je o filmu iz 1974. snimljenom dakle godinu dana pre BRANNIGANa o kome sam nedavno pisao. U oba slučaja, John Wayne pokušava da bude Clint Eastwood i da se modernizuje u skladu sa novim trendovima u tadašnjem svetu repertoarskog mačizma. U oba slučaja, angažovan je bio talentovan reditelj da realizuje film. BRANNIGAN je radio tada vrlo aktuelni i virilni Britanac Douglas Hickox dok je Mc Q režirao John Sturges, čovek od koga se Carpenter učio korišćenju widescreena (to whom it may concern).
U svakom slučaju, oba filma pate od istog problema. John Wayne je naprosto toliko over-the-top u ovim filmovima, toliko je neprilagođen priči, kostimu, dizajnu i ostalim glumcima, pa čak i samoj temi (paranoidna priča filma McQ o korumpiranim policajcima koji konkurišu mafiji na tržištu droge je nešto što naprosto ne može da se desi u svetu u kome obitava Wayne) da ga sam film odbacuje kao strano telo i ma koliko on bio prisutan na ekranu, on polako postaje sporedni lik i pretvra ase u junaka koji uprkos svojoj proaktivnosti zapravbo teško da ima ikakvu ulogu u priči.
Stoga McQ stoji kao bizaran primer teze da onaj ko se najviše pojavljuje na ekranu i ima najveću ulogu u priči, uopšte ne mora biti najvažniji lik.
Kao i Hickox, i Sturges se potrudio da Wayneov film obogati nekim vrlo efektnim akcionim scenama. Wayne toliko ide u Clintovom pravcu da čak dobija i svoj supergun, Ingramov automat kojim se oduševi i sa radošću ga koristi protiv vozila i žive sile.
Jedino u scenama kada se dotiče oružja, stari Wayne izgleda kao da je na svojoj teritoriji i tada se sa ekrana cedi testosteron koji ga je i učinio jednom od najvećih zvezda u istoriji filma.
Kao i BRANNINGAN i McQ je primer kako je nova vrsta filma naprosto imala potrebu za novim zvezdama, i kako novi film zahteva i nove glumce. Sa Clintom, McQueenom ili Chuck Bronsonom ovi filmovi bi imali smisla.
Na svu sreću posle ovih eksperimenata, tada već umorni Wayne dokrajčio je karijeru filmovima koji su mu više priličili i zaokružio ju je Siegelovim remek-delom SHOOTIST sa kojim je otišao u istoriju na najdostojanstveniji način.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment