Pogledao sam film APPALOOSA Ed Harrisa i moram priznati da sam porpilično zbunjen ovim ostvarenjem.
Naime, APPALOOSA je omaž klasičnim vesternima iz vremena kada su vesterni bili punokrvna bioskopska zabava i po svom rediteljskom konceptu gotovo da se nimalo ne razlikuje od filmova koje su snimali reditelji pedesetih ili šezdesetih godina. Naravno, ti rediteljski koncepti su više citirani na nivou imitacije nego što APPALOOSA zaista uspeva da parira filmovima toga vremena na planu snage filmskog izraza.
Aproprijacija tog rediteljskog koncepta iz prošlih vremena izvršena je mahom samo na nivou vizuelnog stila dok je gluma poprilično moderna i samo Renee Zellweger zapravo igra kao što su glumice igrale u staro vreme. Naravno, Ed Harris je stara faca i nema sumnje da on ima personu koja bi se mogla porediti sa glumcima starog kova, međutim on ovde ne igra na način na koji su oni igrali. Dok je Renee potpuno na liniji starih glumica a što je u skladu i sa kadriranjem, edova tough guy perosna je nešto modernija i tek je eho onoga što su bili stari šerifi.
O Viggo Mortensenu da i ne govorim, on je aposlutno lišen bilo kakvog old school magnetizma i preuzimanje priče u njegove ruke na kraju filma je poprilično neobično imajući u vidu da je njegov lik dotle prilično pasivan i da nije do kraja jasno šta ga je prelomilo da odjednom postane lider.
APPALOOSA je dakle film koji je u popriličnoj stilskoj konfuziji jer je jasno da istovremeno pokušava da bude omaž klasičnom vesternu a da opet ne može sasvim da se distancira od činjenice da je prošlo vreme od klasične epohe i da autori moraju svoju poziciju drugačije da misle u odnosu na žanr.
Ja lično nisam neki naročiti zagovornik antivesterna ili demistifikacije vesterna. U tom smislu, meni je zanimljivo da neko dosledno pokušava da evocira vestern u njegovom klasičnom obliku. Međutim, iako nemam ništa ni protiv toga da se kao konceptualna umetnost potpuno transponiraju sve konvencije vesterna, prosto moramo imati u vidu da bukvalno prenošenje konvencije mora rezultirati filmom koji se ne može smatrati repertoarski relevantnim.
No, međutim, ako na sve to dodamo da film zaključuje pesma Tom Pettyja koji pravi pre svega rock sa snažnim uticajem countryja, i da uz svu moju ljubav prema Pettyju ne mogu da odolim utisku da je ova pesma na kraju filma APPALOOSA kič u ravni BLAZE OF GLORY iz YOUNG GUNS 2, onda sam zaista ozbiljno upitan nad tim šta je Ed zapravo imao na umu kada je snimao ovaj film?
Uprkos svim ovim kontradikcijama koji sprečavaju ovaj film da dostigne bilo kakav smisao, reč je o relativno podnošljivom iskustvu za gledanje a onima koji vole da gledaju ljude kako jašu konje po velikim imaginarnim prostranstvima Divljeg Zapada se može i više dopasti.
* * 1/2 / * * * *
Naime, APPALOOSA je omaž klasičnim vesternima iz vremena kada su vesterni bili punokrvna bioskopska zabava i po svom rediteljskom konceptu gotovo da se nimalo ne razlikuje od filmova koje su snimali reditelji pedesetih ili šezdesetih godina. Naravno, ti rediteljski koncepti su više citirani na nivou imitacije nego što APPALOOSA zaista uspeva da parira filmovima toga vremena na planu snage filmskog izraza.
Aproprijacija tog rediteljskog koncepta iz prošlih vremena izvršena je mahom samo na nivou vizuelnog stila dok je gluma poprilično moderna i samo Renee Zellweger zapravo igra kao što su glumice igrale u staro vreme. Naravno, Ed Harris je stara faca i nema sumnje da on ima personu koja bi se mogla porediti sa glumcima starog kova, međutim on ovde ne igra na način na koji su oni igrali. Dok je Renee potpuno na liniji starih glumica a što je u skladu i sa kadriranjem, edova tough guy perosna je nešto modernija i tek je eho onoga što su bili stari šerifi.
O Viggo Mortensenu da i ne govorim, on je aposlutno lišen bilo kakvog old school magnetizma i preuzimanje priče u njegove ruke na kraju filma je poprilično neobično imajući u vidu da je njegov lik dotle prilično pasivan i da nije do kraja jasno šta ga je prelomilo da odjednom postane lider.
APPALOOSA je dakle film koji je u popriličnoj stilskoj konfuziji jer je jasno da istovremeno pokušava da bude omaž klasičnom vesternu a da opet ne može sasvim da se distancira od činjenice da je prošlo vreme od klasične epohe i da autori moraju svoju poziciju drugačije da misle u odnosu na žanr.
Ja lično nisam neki naročiti zagovornik antivesterna ili demistifikacije vesterna. U tom smislu, meni je zanimljivo da neko dosledno pokušava da evocira vestern u njegovom klasičnom obliku. Međutim, iako nemam ništa ni protiv toga da se kao konceptualna umetnost potpuno transponiraju sve konvencije vesterna, prosto moramo imati u vidu da bukvalno prenošenje konvencije mora rezultirati filmom koji se ne može smatrati repertoarski relevantnim.
No, međutim, ako na sve to dodamo da film zaključuje pesma Tom Pettyja koji pravi pre svega rock sa snažnim uticajem countryja, i da uz svu moju ljubav prema Pettyju ne mogu da odolim utisku da je ova pesma na kraju filma APPALOOSA kič u ravni BLAZE OF GLORY iz YOUNG GUNS 2, onda sam zaista ozbiljno upitan nad tim šta je Ed zapravo imao na umu kada je snimao ovaj film?
Uprkos svim ovim kontradikcijama koji sprečavaju ovaj film da dostigne bilo kakav smisao, reč je o relativno podnošljivom iskustvu za gledanje a onima koji vole da gledaju ljude kako jašu konje po velikim imaginarnim prostranstvima Divljeg Zapada se može i više dopasti.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment