Najzad sam pogledao THE HURT LOCKER Kathryn Bigelow.
Moram priznati da sam oduševljen. Naravno, sasvim je jasno da će ovakva reakcija biti posmatrana kao subjektivno viđenje njenog najvećeg fana na svetu, što i jeste.
Ipak, ubeđen sam da mogu i da obrazložim zašto to mislim.
Naime, od generacije reditelja koji su definisali kinematografiju što se mene tiče, Kathryn Bigelow je praktično jedina uspela da se istinski reinventuje za nove okolnosti i da snimi nesporno relevantan film. James Cameron je sigurno u sjajnoj poziciji, ali on više ne snima filmove već godinama a AVATAR koji snima nije live action film, to jest nije isključivo live action film. Isto važi i za Roberta Zemeckisa. Paul Verhoeven je već u ozbiljnim godinama. John McTiernan je po zatvorima. Renny Harlin radi maltene direct-to-video.
Jedini od te ekipe koji su uspeli da opstanu su Tony Scott, koji se takođe reinventovao i izdigao iznad tipične pozicije studio-reditelja, i evo sada Kathryn.
Međutim, Kathryn je uspela da se podigne kao Feniks iz pepela nekoliko flopova i da van Holivuda snimi film koji ne samo da parira holivudskim nego uspeva da ima i širu prihvaćenost u svetu i na festivalima.
Pre svega, THE HURT LOCKER je verovatno jedan od najakcionijih akcionih filmova prošle godine. U ovom filmu parktično samo postoje scene suspensea i akcije s vrlo malo dramskog tkiva koje ih povezuje i sa zapletom koji formalno jedva da postoji. Film se fokusira na likove i na njihovu transformaciju, i scenaristički je meni bio vrlo zanimljiv kao koncept pošto ima itekako priče u tom scenariju koji je naizgled lišen priče.
Odusutvo nekog dominantnog plota omogućuje filmu da i kroz scenaristički koncept očuva svoj realizam na kome insistira u rediteljskom postupku. Ono što sam prebacio THE WRESTLERu ne mogu da prebacim THE HURT LOCKERu. Ovde nema neke super skrojene priče za koju nas reditelj ubeđuje da je stvarnost. THE HURT LOCKER više izgleda kao skup događaja iz stvarnosti koji poređani daju neku vrstu smisla.
Međutim, čak i u tom polu-dokumentarističkom kontekstu, Kathryn uspeva da napravi upečatljive karaktere, naročito u glavnom liku suicidalnog Dirty Harry minera koji uspeva da dobije ikonične razmere u svojoj navučenosti na rat, ali isto tako da smešten u realistički kontekst otkrije suštinsku patologiju tog odnosa. Dok je u tipičnom holivudskom filmu, takav lik kao što je na primer Martin Riggs u LETHAL WEAPON super, u THE HURT LOCKER je on nesumljivo do kraja formulisan kao promašena sudbina i neko ko je izgubio sposobnost da normalno živi.
Glavni junaci u filmu su Amerikanci, tako da THE HURT LOCKER kao i THE KINGDOM može da se tumači kao reverse-engeineered partizanski film u kome su glavni junaci okupatori. Međutim, u svetu u kome ovi junaci žive u suštini ne vodi se bitka između ideologija nego između jedne ekipe u kojoj su likovi navučeni na rat koji se bave otkrivanjem bombi i domaćini koji se bave smišljanjem što boljih zaseda i eksplozivnih naprava. U Bagdadu kako ga prikazuje Kathryn odavno više niko nema nikakvu političku agendu a deo američke vojske polako gubi razum i počinje da se ponaša vrlo slično svojim protivnicima samo sa još manje uverenja.
Inače, u samom prikazu borbenih dejstava, prikazuju se i američke zločinačke aktivnosti usput, tako da se uopšte ne može reći da govorimo o proameričkom filmu ovde.
Kad je o samoj režiji reč, Kathryn Bigelow je snimila ovaj film sa reduciranim budžetom tako da umesto njenog novoholivudskog baroka, ovde gledamo jako prljav stil baziran na snimanju sa više vrlo pokretljivih kamera, na tragu onoga što rade Paul Greengrass ili što je pokušavao da radi Michael Mann u svojoj digitalnoj fazi. Ako imamo u vidu i tu slobodnu formu scenarija, THE HURT LOCKER je upavo blizak Greengrassu (stimo se kao je BOURNE ULTIMATUM jazzy na nivou scenariju) i po akciji je jako sličan MUNICHu sa tim potpuno neočekivanim blastovima i off-the-wall prikazivanjima akcije. Naravno, unutar tog realističkog postupka sa dosta pozicija kamere, vrlo je jasna geografija, osim u scvenama koje govor u konfuziji i ključni detalji su vrlo dobro plasirani i akcentovani. U svakom slučaju THE HURT LOCKER je pravi primer pričana priče o karakterima kroz akciju.
Borbe su prikazane izuzetno realistično, sa svim svojim frustrirajućim aspektima. Ovo nije film pun vesele akcije i nije gung ho, iako ima glavnog junaka koji je baš takav. ipak, borb se u njemu uglavnom rešavaju strpljenjem, pažnjom, sakrivanjem, ne pogađa svaki metak, ima dosta promašaja, slučajnih ranjavanja i sl.
Što se scena demontiranja bombi tiče, tu je napravljen još jedan maestralan rediteljski zahvat. Naime, jasno je da imamo glavne likove koji neće ili ne bi trbalo da poginu do samog kraja. U tom smislu, samo demontiranje bombi bi po definiciji trebalo da bude lišeno suspensea zato što znamo da neće eksplodirati. Međutim, Mark Boal i Kathryn uvode toliki niz detalja u priču o svakoj demontiranoj bombi, da je svako demontiranje vrlo napeto i zanimljivo i ima neku svoju interesantnu priču. Pored toga, interesantno je da svi poznati glumci u filmu poginu u hitchcockovskom maniru tako da podela prestaje da sugeriše ko je glavni junak iako se kasnije Rennerov lik nametne, ali imajući u vidu stepen razorenosti njegove psihe pitanje je koliko je dobro što je njegov lik preživeo.
DP na filmu je Barry Ackroyd koji je radio Greengrassov UNITED 93 a inače ga znamo kao Loachovog DPa. Uradio je odličan posao. Pored njega, posebno bih istakao Karla Juliussona, scenografa koji je napravio fenomenalnu rekonstrukciju Bagdada u Jordanu i to na vrlo ograničenom budžetu. Ova Islanđanin je stara indie faca i postao je poznat kao Von Trierov saradnik. I zaista scenografija daje ovom filmu jednu posebnu dimenziju i još više produbljuje njegov realistički postupak.
Upravo je izvan Holivuda, u indie uslovima, i u jednom, uslovno rečeno, alternativnom rediteljskom postupku, Kathryn Bigelow uspela da snimi holivudski film starog kova koji je fokusiran na temu, karaktere i njihovu priču, sjajno realizovan, uzbudljiv, na liniji naslova kao što su nekada bili BLACK SUNDAY ili još raniji naslovi o vojnim specijalistima poput TEN SECONDS TO HELL Roberta Aldricha ili HELL IS FOR HEROES Don Siegela, a da istovremeno bude tematski i formalno relevantan na najširem mogućem polju.
Ostaje pitanje koliki će benefit u industriji Kathryn imati sa ovim filmom. Ipak, nesporno je da je sa njim pokazala da apartna pozicija koju ima u odnosu na sistem i veliki kredit koji joj se daje nije slučajan i nezaslužen.
Kathryn se vratila, partizanski, muči, iza leđa!
* * * * / * * * *
Moram priznati da sam oduševljen. Naravno, sasvim je jasno da će ovakva reakcija biti posmatrana kao subjektivno viđenje njenog najvećeg fana na svetu, što i jeste.
Ipak, ubeđen sam da mogu i da obrazložim zašto to mislim.
Naime, od generacije reditelja koji su definisali kinematografiju što se mene tiče, Kathryn Bigelow je praktično jedina uspela da se istinski reinventuje za nove okolnosti i da snimi nesporno relevantan film. James Cameron je sigurno u sjajnoj poziciji, ali on više ne snima filmove već godinama a AVATAR koji snima nije live action film, to jest nije isključivo live action film. Isto važi i za Roberta Zemeckisa. Paul Verhoeven je već u ozbiljnim godinama. John McTiernan je po zatvorima. Renny Harlin radi maltene direct-to-video.
Jedini od te ekipe koji su uspeli da opstanu su Tony Scott, koji se takođe reinventovao i izdigao iznad tipične pozicije studio-reditelja, i evo sada Kathryn.
Međutim, Kathryn je uspela da se podigne kao Feniks iz pepela nekoliko flopova i da van Holivuda snimi film koji ne samo da parira holivudskim nego uspeva da ima i širu prihvaćenost u svetu i na festivalima.
Pre svega, THE HURT LOCKER je verovatno jedan od najakcionijih akcionih filmova prošle godine. U ovom filmu parktično samo postoje scene suspensea i akcije s vrlo malo dramskog tkiva koje ih povezuje i sa zapletom koji formalno jedva da postoji. Film se fokusira na likove i na njihovu transformaciju, i scenaristički je meni bio vrlo zanimljiv kao koncept pošto ima itekako priče u tom scenariju koji je naizgled lišen priče.
Odusutvo nekog dominantnog plota omogućuje filmu da i kroz scenaristički koncept očuva svoj realizam na kome insistira u rediteljskom postupku. Ono što sam prebacio THE WRESTLERu ne mogu da prebacim THE HURT LOCKERu. Ovde nema neke super skrojene priče za koju nas reditelj ubeđuje da je stvarnost. THE HURT LOCKER više izgleda kao skup događaja iz stvarnosti koji poređani daju neku vrstu smisla.
Međutim, čak i u tom polu-dokumentarističkom kontekstu, Kathryn uspeva da napravi upečatljive karaktere, naročito u glavnom liku suicidalnog Dirty Harry minera koji uspeva da dobije ikonične razmere u svojoj navučenosti na rat, ali isto tako da smešten u realistički kontekst otkrije suštinsku patologiju tog odnosa. Dok je u tipičnom holivudskom filmu, takav lik kao što je na primer Martin Riggs u LETHAL WEAPON super, u THE HURT LOCKER je on nesumljivo do kraja formulisan kao promašena sudbina i neko ko je izgubio sposobnost da normalno živi.
Glavni junaci u filmu su Amerikanci, tako da THE HURT LOCKER kao i THE KINGDOM može da se tumači kao reverse-engeineered partizanski film u kome su glavni junaci okupatori. Međutim, u svetu u kome ovi junaci žive u suštini ne vodi se bitka između ideologija nego između jedne ekipe u kojoj su likovi navučeni na rat koji se bave otkrivanjem bombi i domaćini koji se bave smišljanjem što boljih zaseda i eksplozivnih naprava. U Bagdadu kako ga prikazuje Kathryn odavno više niko nema nikakvu političku agendu a deo američke vojske polako gubi razum i počinje da se ponaša vrlo slično svojim protivnicima samo sa još manje uverenja.
Inače, u samom prikazu borbenih dejstava, prikazuju se i američke zločinačke aktivnosti usput, tako da se uopšte ne može reći da govorimo o proameričkom filmu ovde.
Kad je o samoj režiji reč, Kathryn Bigelow je snimila ovaj film sa reduciranim budžetom tako da umesto njenog novoholivudskog baroka, ovde gledamo jako prljav stil baziran na snimanju sa više vrlo pokretljivih kamera, na tragu onoga što rade Paul Greengrass ili što je pokušavao da radi Michael Mann u svojoj digitalnoj fazi. Ako imamo u vidu i tu slobodnu formu scenarija, THE HURT LOCKER je upavo blizak Greengrassu (stimo se kao je BOURNE ULTIMATUM jazzy na nivou scenariju) i po akciji je jako sličan MUNICHu sa tim potpuno neočekivanim blastovima i off-the-wall prikazivanjima akcije. Naravno, unutar tog realističkog postupka sa dosta pozicija kamere, vrlo je jasna geografija, osim u scvenama koje govor u konfuziji i ključni detalji su vrlo dobro plasirani i akcentovani. U svakom slučaju THE HURT LOCKER je pravi primer pričana priče o karakterima kroz akciju.
Borbe su prikazane izuzetno realistično, sa svim svojim frustrirajućim aspektima. Ovo nije film pun vesele akcije i nije gung ho, iako ima glavnog junaka koji je baš takav. ipak, borb se u njemu uglavnom rešavaju strpljenjem, pažnjom, sakrivanjem, ne pogađa svaki metak, ima dosta promašaja, slučajnih ranjavanja i sl.
Što se scena demontiranja bombi tiče, tu je napravljen još jedan maestralan rediteljski zahvat. Naime, jasno je da imamo glavne likove koji neće ili ne bi trbalo da poginu do samog kraja. U tom smislu, samo demontiranje bombi bi po definiciji trebalo da bude lišeno suspensea zato što znamo da neće eksplodirati. Međutim, Mark Boal i Kathryn uvode toliki niz detalja u priču o svakoj demontiranoj bombi, da je svako demontiranje vrlo napeto i zanimljivo i ima neku svoju interesantnu priču. Pored toga, interesantno je da svi poznati glumci u filmu poginu u hitchcockovskom maniru tako da podela prestaje da sugeriše ko je glavni junak iako se kasnije Rennerov lik nametne, ali imajući u vidu stepen razorenosti njegove psihe pitanje je koliko je dobro što je njegov lik preživeo.
DP na filmu je Barry Ackroyd koji je radio Greengrassov UNITED 93 a inače ga znamo kao Loachovog DPa. Uradio je odličan posao. Pored njega, posebno bih istakao Karla Juliussona, scenografa koji je napravio fenomenalnu rekonstrukciju Bagdada u Jordanu i to na vrlo ograničenom budžetu. Ova Islanđanin je stara indie faca i postao je poznat kao Von Trierov saradnik. I zaista scenografija daje ovom filmu jednu posebnu dimenziju i još više produbljuje njegov realistički postupak.
Upravo je izvan Holivuda, u indie uslovima, i u jednom, uslovno rečeno, alternativnom rediteljskom postupku, Kathryn Bigelow uspela da snimi holivudski film starog kova koji je fokusiran na temu, karaktere i njihovu priču, sjajno realizovan, uzbudljiv, na liniji naslova kao što su nekada bili BLACK SUNDAY ili još raniji naslovi o vojnim specijalistima poput TEN SECONDS TO HELL Roberta Aldricha ili HELL IS FOR HEROES Don Siegela, a da istovremeno bude tematski i formalno relevantan na najširem mogućem polju.
Ostaje pitanje koliki će benefit u industriji Kathryn imati sa ovim filmom. Ipak, nesporno je da je sa njim pokazala da apartna pozicija koju ima u odnosu na sistem i veliki kredit koji joj se daje nije slučajan i nezaslužen.
Kathryn se vratila, partizanski, muči, iza leđa!
* * * * / * * * *
This is a very good zmovie, it was very well directed and the acting is outstanding. Filmed in Jordan, it is also extremely realistic looking in the portrayal of a mideastern city and the residents, although many Iraq veterans are critical of the film's depiction of how the army and the EOD teams actually operate. The movie centers entirely on the three members of the EOD ("bomb squad"), particularly the squad leader Sgt James, extremely well played by Jeremy Renner. In-between the bomb disarming scenes, the movie develops the relationships between the three men and especially explores the character Sgt James.
ReplyDeleteThe one thing this movie lacks is any actual storyline or plot as such. At the beginning of the movie Sgt James arrives; there are a bunch of individual action segments depicting watch swiss army man online free disarming bombs or perhaps the squad being pinned down by a sniper; and then the movie ends with a segment that completes the portrait of Sgt James' character. The action segments are unrelated and in fact could be rearranged in almost any order with minor changes for continuity. There is no unfolding "story" that builds to a climax and then is resolved at the end. The only thing that is "built" throughout the movie is the relationships between the squad members and the character study of Sgt James, and in fact it is that character study which provides the movie's climax (in a scene between him and his toddler son, where we understand what ultimately drives him). Basically, this movie is NOT plot-driven but is more of a character study. With bombs.