Sa izvesnim zakašnjenjem pogledao sam film SPECIAL EFFECTS Larry Cohena.
To je film koji sam žarko pokušavao da nabavim odavno a onda kada sam ga nabavio stalno su se pojavljivali neki naslovi koji su mi bili važniji ili su mi pak delovali kao manje zahtevni pa sam ih gledao pre njega. Ipak, najzad sam se nakanio da ga pogledam i mogu reći da je u priličnoj meri ispunio moja očekivanja.
Znao sam da taj film neće biti nešto naročito jer meni je Cohen doista sumnjiv kao reditelj, koliko god da je superioran kao scenarista a ovo jeste koncept koji zahteva superiornog reditelja. Naprosto, film o reditelju koji snima film se po definiciji dotiče odnosa između filma i strvarnosti i potreban je vrhunski majstor da bi odlično rediteljski koncipirao tu razliku.
Larry Cohen nije takav majstor, to je sasvim jasno. Međutim, u ovom filmu se trudio u jednom njujorškom ključu o čemu svedoči i odabir Erica Bogosiana i Ferrarine muze Zoe Tamerlis, tako da je ovaj film na granici između exploitationa i arta. Štaviše reklo bi se da je u njemu, slično Ferrari u najboljim danima, Cohen uzeo pare od onih koji žele da dobiju exploitation i pokušao da snimi art.
Cohen je kao jedan od ortodoksnih žanrovskih autora koji se bave transformacijom formula u ovom filmu nesumnjivo otišao više put žanrovskog eksperimenta nego put nekog istinskog art pristupa, i u rukama reditelja kao De Palme ovo bi mogao biti klasik profila DRESSED TO KILL. Međutim, sa Cohenovom režijom koja svojom robusnošću još više vuče film na exploitation veći deo kontemplacije se gubi i ogoljava se zanimljiv koncept, u suštini hitchcockovski, o grupi ljudi koji kroz prerušavanje, preplitanje iluzije i istine, maske i stvarne ličnosti pokušavaju da vrate smisao u svoje izgubljene živote i vrate se na pravi put.
Osnovni element perverzije leži u tome što Cohen na kraju ni ne osuđuje koncept pretvaranja i presvlačenja. Štaviše on pokazuje da je reč o potpuno legitimnom modelu ukoliko se koristi u prave svrhe.
Kad je reč o samom procesu filmmakinga, Cohen kao i mnogi reditelji dosta simplifikuje samo snimanje filma, ali zato podvlači snažnu privlačnost koju snimanje nosi za ljude izvan posla, u liku policajca koji nadgleda snimanje. Privlačnost snimanja filma nije ilustrovana samo, sada već oveštalim scenama mešanja neznalica u proces rada već i činjenicom da radeći na filmu policajac uspeva da potpuno zaboravi svoj inicijalni poziv.
SPECIAL EFFECTS sasvim sigurno nije vrhunski film ali nesumnjivo jeste reč o jednom vrlo zanimljivom naslovu čija egzotičnost i arty klasa koju je u njega doneo Eric Bogosian nisu bili dovoljni da afirmišu Cohena u art krugovima. Ipak, mislim da ovaj film dosta dobro ilustruje veliki talenat koji je Cohen imao, a danas tek povremeno pokazuje pimpujući neke sjajne premise koje potom eksploatiše do besmisla.
Ono što je meni ipak nesumnjivo važno jeste to da SPECIAL EFFECTS ima energiju da inspiriše i da svojom impozantnom jednostavnošću izraza u kojoj je utkano dosta kompleksnih detalja za razmišljanje može ipak biti neka vrsta putokaza za nove filmotvore.
* * * / * * * *
To je film koji sam žarko pokušavao da nabavim odavno a onda kada sam ga nabavio stalno su se pojavljivali neki naslovi koji su mi bili važniji ili su mi pak delovali kao manje zahtevni pa sam ih gledao pre njega. Ipak, najzad sam se nakanio da ga pogledam i mogu reći da je u priličnoj meri ispunio moja očekivanja.
Znao sam da taj film neće biti nešto naročito jer meni je Cohen doista sumnjiv kao reditelj, koliko god da je superioran kao scenarista a ovo jeste koncept koji zahteva superiornog reditelja. Naprosto, film o reditelju koji snima film se po definiciji dotiče odnosa između filma i strvarnosti i potreban je vrhunski majstor da bi odlično rediteljski koncipirao tu razliku.
Larry Cohen nije takav majstor, to je sasvim jasno. Međutim, u ovom filmu se trudio u jednom njujorškom ključu o čemu svedoči i odabir Erica Bogosiana i Ferrarine muze Zoe Tamerlis, tako da je ovaj film na granici između exploitationa i arta. Štaviše reklo bi se da je u njemu, slično Ferrari u najboljim danima, Cohen uzeo pare od onih koji žele da dobiju exploitation i pokušao da snimi art.
Cohen je kao jedan od ortodoksnih žanrovskih autora koji se bave transformacijom formula u ovom filmu nesumnjivo otišao više put žanrovskog eksperimenta nego put nekog istinskog art pristupa, i u rukama reditelja kao De Palme ovo bi mogao biti klasik profila DRESSED TO KILL. Međutim, sa Cohenovom režijom koja svojom robusnošću još više vuče film na exploitation veći deo kontemplacije se gubi i ogoljava se zanimljiv koncept, u suštini hitchcockovski, o grupi ljudi koji kroz prerušavanje, preplitanje iluzije i istine, maske i stvarne ličnosti pokušavaju da vrate smisao u svoje izgubljene živote i vrate se na pravi put.
Osnovni element perverzije leži u tome što Cohen na kraju ni ne osuđuje koncept pretvaranja i presvlačenja. Štaviše on pokazuje da je reč o potpuno legitimnom modelu ukoliko se koristi u prave svrhe.
Kad je reč o samom procesu filmmakinga, Cohen kao i mnogi reditelji dosta simplifikuje samo snimanje filma, ali zato podvlači snažnu privlačnost koju snimanje nosi za ljude izvan posla, u liku policajca koji nadgleda snimanje. Privlačnost snimanja filma nije ilustrovana samo, sada već oveštalim scenama mešanja neznalica u proces rada već i činjenicom da radeći na filmu policajac uspeva da potpuno zaboravi svoj inicijalni poziv.
SPECIAL EFFECTS sasvim sigurno nije vrhunski film ali nesumnjivo jeste reč o jednom vrlo zanimljivom naslovu čija egzotičnost i arty klasa koju je u njega doneo Eric Bogosian nisu bili dovoljni da afirmišu Cohena u art krugovima. Ipak, mislim da ovaj film dosta dobro ilustruje veliki talenat koji je Cohen imao, a danas tek povremeno pokazuje pimpujući neke sjajne premise koje potom eksploatiše do besmisla.
Ono što je meni ipak nesumnjivo važno jeste to da SPECIAL EFFECTS ima energiju da inspiriše i da svojom impozantnom jednostavnošću izraza u kojoj je utkano dosta kompleksnih detalja za razmišljanje može ipak biti neka vrsta putokaza za nove filmotvore.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment