Pogledao sam THE WRESTLER Darrena Aronofskog.
Posle ovog filma zaista sam upitan kuda zapravo ide američki nezavisni film, pre svega u intelektualnom smislu. Mešavina žanrova i stilova koju je Darren pokušao da napravi u ovom filmu je u najmanju ruku besmislena, da ne koristim neke oštrije izraze.
U samoj svojoj suštini, scenario za film THE WRESTLER je staromodna bokserska melodrama smeštena u kontekst profesionalnog rvanja. Dakle, borac na zalasku shvata da mora da se povuče, pokušava da ponovo uspostavi normalan život koji je vlastitom krivicom, a i usled bavljenja borbom, zapustio, to mu ne ide, shvata da jedino moža da nađe spokoj i prihvatanje u ringu i da tamo treba da umre, ljudi iz njegove okoline odluče da ga prihvate ali tada je već kasno, on je krenuo putem bez povratka.
To je jedna velo lepa, upotrebljiva matrica koja se već decenijama koristi na filmu, a u ovom konkretnom slučaju aplicirana je na film o rvaču koji želi da se smuva sa striptizetom (kliše kurve dobrog srca) i da se pomiri sa kćerkom koju je zapustio dok je bio na vrhuncu.
I to bi sve bilo u redu kada bi proizvodilo neku vrstu emocije. Međutim, Aronofsky sve to režira na tragu Von Triera u danima BREAKING THE WAVES, dakle sa dosta pseudodokumentarnosti, dosta prljavim načinom snimanja, dekomponovanim kadrovima, praćenjem protagonista dok bauljaju kroz svet i sl.
Na taj način, Aronofsky emotivno hladi ovu priču koja jedino može da funkcioniše kao hiperemotivni melodramski šund. Ona je u realističkom ključu potpuno neuverljiva, besmislena, a glavni junak umesto tragičnog heroja postaje neka vrsta imbecila koga pratimo jer je frik pa je to zanimljivo.
U tom kontekstu, Mickey Rourke i Marisa Tomei su potpuno zloupotrebljeni. Mickey koristi svoje narušeno fizičko stanje kao adut u ovoj ulozi, ali na kraju meni je bilo više žao njega koga Aronofsky koristi kao cirkusku atrakciju nego junaka koji tobož ima tragičnu sudbinu. Isto važi i za Marisu. Ona mi je jedna od najdražih glumica i raduje me da je vidim golu u ulozi striptizete u ovom filmu. Međutim, ta uloga nije nikakav big deal, niti zahtev, sem što je pola filma gola u njemu, tako da je njena uloga svedena na nivo čistog exploitationa. Spoj ovih meni dragih glumaca koji mi je bio inicijalni draw da ga gledam, na kraju mi je delovao žalosno.
Naravno, sa Mickeyem u kadru i Marisom sporadično, Aronofsky do te mere ima šta da snima da WRESTLER nikada ne postaje sasvim nezanimljiv kao fenomen ili kao gledalačko iskustvo, ali kada se sve sumira, reč je o potpuno bezvrednom delu čija ambicija mi zaista izmiče.
Naime, scenaristga je vrlo dosledno napisao jednu elegičnu melodramu o sumraku dva klišetizirana lika iz holivudske bajke koji su svoju snagu i egzistenciju crpeli iz svojih tela i sada su pali na dno. I mislim da je u tom ključu i morao da je snimi.
U protivnom, njegovi junaci deluju kao karikature koje su gledale previše filmova i stradaju zbog toga.
Von Trier je svoj postupak u BREAKING THE WAVES uspevao da opravda interesantnom pričom koja se poigrava konvencijama. THE WRESTLER nije to, on je pokušaj da nam se kao realizam proda nešto što evidentno nije ubedljivo.
* * / * * * *
Posle ovog filma zaista sam upitan kuda zapravo ide američki nezavisni film, pre svega u intelektualnom smislu. Mešavina žanrova i stilova koju je Darren pokušao da napravi u ovom filmu je u najmanju ruku besmislena, da ne koristim neke oštrije izraze.
U samoj svojoj suštini, scenario za film THE WRESTLER je staromodna bokserska melodrama smeštena u kontekst profesionalnog rvanja. Dakle, borac na zalasku shvata da mora da se povuče, pokušava da ponovo uspostavi normalan život koji je vlastitom krivicom, a i usled bavljenja borbom, zapustio, to mu ne ide, shvata da jedino moža da nađe spokoj i prihvatanje u ringu i da tamo treba da umre, ljudi iz njegove okoline odluče da ga prihvate ali tada je već kasno, on je krenuo putem bez povratka.
To je jedna velo lepa, upotrebljiva matrica koja se već decenijama koristi na filmu, a u ovom konkretnom slučaju aplicirana je na film o rvaču koji želi da se smuva sa striptizetom (kliše kurve dobrog srca) i da se pomiri sa kćerkom koju je zapustio dok je bio na vrhuncu.
I to bi sve bilo u redu kada bi proizvodilo neku vrstu emocije. Međutim, Aronofsky sve to režira na tragu Von Triera u danima BREAKING THE WAVES, dakle sa dosta pseudodokumentarnosti, dosta prljavim načinom snimanja, dekomponovanim kadrovima, praćenjem protagonista dok bauljaju kroz svet i sl.
Na taj način, Aronofsky emotivno hladi ovu priču koja jedino može da funkcioniše kao hiperemotivni melodramski šund. Ona je u realističkom ključu potpuno neuverljiva, besmislena, a glavni junak umesto tragičnog heroja postaje neka vrsta imbecila koga pratimo jer je frik pa je to zanimljivo.
U tom kontekstu, Mickey Rourke i Marisa Tomei su potpuno zloupotrebljeni. Mickey koristi svoje narušeno fizičko stanje kao adut u ovoj ulozi, ali na kraju meni je bilo više žao njega koga Aronofsky koristi kao cirkusku atrakciju nego junaka koji tobož ima tragičnu sudbinu. Isto važi i za Marisu. Ona mi je jedna od najdražih glumica i raduje me da je vidim golu u ulozi striptizete u ovom filmu. Međutim, ta uloga nije nikakav big deal, niti zahtev, sem što je pola filma gola u njemu, tako da je njena uloga svedena na nivo čistog exploitationa. Spoj ovih meni dragih glumaca koji mi je bio inicijalni draw da ga gledam, na kraju mi je delovao žalosno.
Naravno, sa Mickeyem u kadru i Marisom sporadično, Aronofsky do te mere ima šta da snima da WRESTLER nikada ne postaje sasvim nezanimljiv kao fenomen ili kao gledalačko iskustvo, ali kada se sve sumira, reč je o potpuno bezvrednom delu čija ambicija mi zaista izmiče.
Naime, scenaristga je vrlo dosledno napisao jednu elegičnu melodramu o sumraku dva klišetizirana lika iz holivudske bajke koji su svoju snagu i egzistenciju crpeli iz svojih tela i sada su pali na dno. I mislim da je u tom ključu i morao da je snimi.
U protivnom, njegovi junaci deluju kao karikature koje su gledale previše filmova i stradaju zbog toga.
Von Trier je svoj postupak u BREAKING THE WAVES uspevao da opravda interesantnom pričom koja se poigrava konvencijama. THE WRESTLER nije to, on je pokušaj da nam se kao realizam proda nešto što evidentno nije ubedljivo.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment