Nije retkost da stvari snimljene za dramski program Televizije Beograd deluju kao televizija iz 23. veka u odnosu na ono što se snima danas, čak i ako imamo u vidu da je krenulo zakasnelo imitiranje Peak TVa kod nas. Jedan od primera te "televizije budučnosti" jeste televizijska drama SUĐENJE BERTOLTU BREHTU po tekstu Ivana Ivanjija, našeg uglednog prevodioca i književnika u kome on sakuplja autentične podatke o saslušanju Brechta pred HUACom i onda to ukršta sa delima koja su se tom prilikom našla na tapetu.
Bora Grigorović, naš plodni pozorišni reditelj, aktivan u raznim formama, sve to režira u jednom briljatnom teatralističkom maniru koji uprkos tome što se drama ne samo snima već i dešava u studiju, uspeva od toga da napravi i jedno veoma zanimljivo vizuelno iskustvo u čisto filmskom pogledu.
Naime, Ivanji i glumci koji igraju Brechta i razne protagoniste njegovog brodoloma u SAD igraju sami sebe. Gledamo ih kako dogovaraju inscenaciju. Onda gledamo samu inscenaciju suđenja u kojoj povremeno interveniše sam Ivanji, potom inscenacije dela o kojima se govori, odlomaka odnosno scena iz njih ili celih pesama, i konačno imamo deo u kom Ivanji odlazi u dom Ota Biljalji-Merina i sa njim razgovara o Brechtovom članstvu u nemačkoj partiji.
Grigorović jako dobro spaja nekoliko formi u jednu konzistetnu i lako čitljivu celinu. Služi se teatralističkim postupkom, ali suštinski se vraća na ono što je paradigma Brechtovog rukopisa a to je V-efekat u kom se on izmiče klasičnoj pozorišnoj konvenciji identifikacije sa likovima i dešavanjima.
Naravno, Grigorović kroz teatralističku formu postavlja okvir u kom publika mora da veruje da nešto što gleda jeste "stvarno", to je stvarnost televizijskog studija, i u njoj Ivanji i glumci ipak pomalo "igraju" sebe iako rade nešto što bi se stricto sensu moglo smatrati dokumentarno zabeleženim događajem. Međutim, način snimanja tog događaja je estetizovan, sa jednim složenim pokretom kamere u svom centru koji ne ulazi u tipičan žargon dokumentarnog filma.
No, meni je to i prijala, ta vizuelnost "igranog" u nečemu što je tobože "dokumentarno" i probija "četvrti zid" odmah na početku.
SUĐENJE BERTOLTU BREHTU je delo složene konvencije ali - izuzmemo li rukopis samog Brechta - zapravo izuzetno komunikativno što mu zapravo daje posebnu draž i čini ga remek-delom naše televizijske produkcije i dramske umetnosti.
No comments:
Post a Comment