NATIVE SON

Roman Ričarda Rajta DOMORODAC doživeo je tri ekranizacije od kojih je pisac dočekao samo prvu u kojoj je i igrao glavnu ulogu. 

Prva ekranizacija izašla je 1951. godine, režirao ju je Belgijanac Pjer Šenal u argentinsko-američkoj koprodukciji, svakako van Holivuda i tada već četrdesettrogodišnji Rajt igra glavnu ulogu. Uprkos Rajtovoj uključenosti u projekat, počev od njega koji je groteskno prestar za ulogu ipak mladog i neemancipovanog čikaškog crnca koji traži posao, a svi ga tretiraju kao mladića koji tek ulazi u zajednicu, ova ekranizacija ima više vrednost u nekoj sirovosti, autentičnosti i prostom nastanku izvan sistema jer je sam pisac sebe video kao prognanika.

Druga ekranizacija izašla je 1986. godine i fokusirala se na melodramski aspekt priče odnosno na ono što je radnja romana ali ne i na ono što je njegovo značenje. Prevashodno televizijski reditelj Džerold Fridman sve je tretirao kao jednu priču iz života i svakodnevice što nije pravo čitanje romana.

Naime, reč je o egzistencijalističkom romanu u čijem centru se nalazi jedna noar situacija, ubistvo koje počini mladi sluga, ali on ga ne počini iz strasti ili koristoljublja već iz straha da bi mu pogrešno shvatanje jedne određene situacije, a kroz prizmu rasizma moglo učiniti štetu.

Stoga, DOMORODAC ima mnogo više veze sa romanima poput Kamijevog STRANCA nego nekog krimića ili hronike teškog života u doba segregacije.

U tom smislu, najnovija ekranizacija u režiji Rašida Džonsona do sada najuspešnije uspeva da zarobi tu egzistencijalističku dimenziju romana, iako on naravno neumitno ima i tu mustru krimića jer se bavi određenim oblicima kriminaliteta.

Priča se dešava u današnje vreme. Glavni junak je mladi crni panker koji se izdvaja i razlikuje od onoga kako svi oko njega, i belci i crnci doživljavaju mlade ljude. On se ne snalazi u modernom svetu jer je upitan nad sobom, svojim identitetom koji se ne uklapa ni u jedan stereotip, i kada dobije posao šofera u porodici imućnog advokata upoznaje njegovu ćerku i njenog momka koji su u raspoloženju levog aktivizma, okupiranja Vol Strita i fascinira ih što sada u životu imaju "svog crnca" sa čijim iskustvom mogu da se upoznaju.

Međutim, ni u okolnostima kada je među belcima koji ga "drže kao malo vode na dlanu", dakle jako daleko od sistemskog rasizma prošlosti ali u epohi jednog drugog i perfidnijeg sistema stereotipa od kog ne može da pobegne i koji ga na kraju dovodi do ubistva.

Nova ekranizacija DOMOROCA spada u red aktuelnih naslova koji se bave drugim - pre svega pank - ostavštinama crne muzike u SAD, nudeći i jedno drugačije viđenje njihove pozicije, u čemu je najveću popularnost dostigao Džordan Pil. Muzika je detalj u ovom filmu ali nije samo deo zvučne slike, ona je simbol nečega što je činjenica ali za šta niko nema strpljenja jer se time remeti stereotip sa kojima su se svi srodili.

Film je fokusiran, elegantan, sirov na svoj način i uprkos tome što se kreće unutar realističkih okvira, nosi u sebi nešto egzistencijalističke svedenosti gde sam vizuelni žargon sugeriše da ovo i jeste i nije pokušaj autora da rekonstruiše stvarnost i da pre svega želi da nam obrati pažnju na intelektualna vrtloženja junaka. Otud, ovde imamo svet koji je uverljiv ali opet i čitav niz detalja snažne znakovitosti koji se nenametljivo ističu i privlače gledaočevu pažnju, gaseći emocije i pojačavajući intelektualni angažman.

Otud onoj publici koja nije shvatila Džonsonov postupak, ova priča može delovati previše determinisano u odnosu na ono što su joj mogućnosti, ali to i jeste suština ovog filma, da postoje neke jače sile koje usmeravaju ishode, bilo da su socijalne ili autorske.

* * * / * * * *