Luca Guadagnino i njegovo bavljenje režijom postali su jedna mučna stvar. Po scenariju Dave Kajganicha, za kog mi uopšte nije jasno kako se našao upetljan sa Guadagninom, nastao je film BONES AND ALL.
Ako bih rekao da je to pokušaj da se snimi NEAR DARK sa kanibalima, veoma bih preterao jer naprosto, film Kathryn Bigelow je nešto neuporedivo u odnosu na ovo. To nisu iste klase filmova, maltene nije ista forma.
Ali, da, BONES AND ALL želi da bude NEAR DARK sa kanibalima ali ne uspeva da to bude jer Guadagnino ne zna šta će sa sobom. Sa horor imaginacijom koja je nepostojeća i to što je u stanju da smisli je treš, sa odnosima među likovima koji su neko psihoseksualno iživljavanje gde je sve kao u pesmi Van Gogha, "tiho a nemirno", nastao je film uz koji je neophodno igrati Tetris jer ono što je na ekranu ne može zadržati pažnju.
Svi ti manirizmi, taj neki loše shvaćen Gus Van Sant, ta neka muzika koju Guadagnino ubacuje da malo zamiriše. To sve samo čini da se setimo superiornih ostvarenja. Ali, to je sad eto nešto što prolazi, pa se sigurno ni Lucin opus ni ovakve priče na ovome neće završiti.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment