QUO VADIS, AIDA?

QUO VADIS, AIDA? Jasmile Žbanić je svakako film koji smo očekivali sa velikom pažnjom jer je delovao kao motherlode tendencioznog antisrpskog filma jer govori o zločinu u Srebrenici u kom se o srpskom učešću zaista ne može reći ništa pozitivno.

Čini se da je Jasmila Žbanić koja je već sa GRBAVICOM kapitalizovala neke događaje iz ratova za jugoslovensko nasleđe, sada u QUO VADIS, AIDA? odgovorno i strpljivo uzela temu Srebrenice kao da tako kažemo temeljni događaj na osnovu kog se određuje ko je u tim sukobima bio u pravu.

Izabravši događaj u kom ni prosrpski autor ne bi mogao da kaže išta povoljno za srpsku stranu, trudila se da izmišlja i dodaje što manje. Time je paradoksalno umanjila snagu i ubedljivost svog filma jer je ipak neke stvari konstruisala i priktrivala i to se oseća.

Intervencije u odnosu na “istinu” su pre svega u tome što u filmu nema nijednog naoružanog Muslimana, vidimo samo civile iz Srebrenice. Otud kad dođe srpski oficir kog igra Emir Hadžihafizbegović i pita okupljene izgnanike u bazi UN “sa kim su onda ratovali četiri godine ako su svi bili civili” to pitanje dobije na validnosti i ukazuje da film preko nečega prelazi.

Da postojanje nekih vojnika u Srebrenici nije tako preskočeno, film ne bi imao takvu zjapeću rupu, a nimalo ne bi abolirao Srbe.

Drugo, zanimljivo je kako Muslimani od ulaska Srba u grad panično idu u bekstvo iako ih ima a dosta a tu su i trupe UN, dakle teško bi se desili teških zločini kakvih je u Podrinju bilo. Očigledno je postojala svest o tome da se desilo nešto što bi moglo proizvesti odmazdu. Bratunac sam po sebi ne može opravdati odmazdu, ali da je pomenut i to bi dalo uravnoteženiju odluku a opet ne bi aboliralo Srbe.

Ovako, Jasmila nije odolela da malo ne čačne stvari i time je umanjila snagu svog filma, a pritom ni u jednoj varijanti on nije mogao biti povoljan po Srbe.

U najvećem delu, QUO VADIS, AIDA je sličan onim nekim TV filmovima kakve je HBO snimao devedesetih o događajima ovog tipa. Scenario je dobro koncipiran, da se kroz priču jedne junakinje ispriča šira priča, i ovde je izabrana žena prevodilac kontingenta UN u Srebrenici.

Ona ima apsolutni protagonizam, kreće se od jedne do druge situacije i otvara prostor da se ispriča šira priča. Da nema nekih lirskih pasaža u kojima Jasmila pokušava da se ispolji kao autorka i nešto nadgradi ovo što ima, ovo je mogao biti jedan mišićav i u suštini jednostavan film.

Fokus na priču te žene donosi jedan krupan problem a to je što njena lična drama na kraju postaje lična borba za opstanak bližnjih i istinita je u odnosu na opštu pogibiju, ali njoj kao junakinji u jednoj velikoj tragediji oduzima prostor za žrtvovanje i neki veliki dramski gest, što bi u ovakvoj priči moglo da se izgradi.

Film se kreće između te male situacione postavke i šire istorijske priče solidno, ali u ključnom završnom momentu ima razrešenje koje emotivno ne zadovoljava.

Isto važi negde i za završnicu, koja je urađena diskretnije i samim tim bolje nego što sam očekivao, ali je ovakav materijal uvek prepun prostora za grešku.

Angažman Jasne Đuričić u glavnoj ulozi i Borisa Isakovića u ulozi Generala Mladića ima političku dimenziju. Oni su izvrsni glumci ali oba lika koje igraju su iz Bosne, i mogli su ih odigrati autentičniji glumci. No, očigledna je potreba da se film koji nije dobio srpsku produkcionu podršku nekako legitimiše kroz angažman srpskih umetnika u značajnim rolama.

Jasna Đuričić je vrsna glumica i dobro je odigrala Aidu. Situacija u kojoj se nalazi je napeta i ona ubedljivo uspeva da je isprati. Boris Isaković ima teži zadatak jer igra Ratka Mladića čiji su nam izgled i govor dobro poznati.

Tretman Ratka Mladića u ovom filmu je veoma zanimljiv. Reklo bi se da je Jasmila Žbanić želela da ga prikaže kao veštog cnika koji priča jedno a radi drugo, i dolazi sa planom da izvrši zločin. Međutim, ono što smo dobili na ekranu jeste oficir koji sjajno komunicira sa medijima, ima autoritet među potčinjenima i na neki čudan način čak i drži reč, u smislu da muškarce razdvaja da bi bili ispitani i pušteni ako nisu zločinci, a žene i decu šalje na bezbedno mesto. U filmu su rekonstruisane sve one poznate scene koje znamo sa televizije, govor kad je poklonio Srebrenicu srpskom narodu, i govor u autobusu. I to što recimo govori u autobusu deluje kao nešto više od demagogije pobednika, deluje kao iskreno uverenje da se u Srebrenici sve završava.

Naravno, danas znamo da muškarci nisu ispitani već da su svi pobijeni, i uprkos tome što ovaj film ne pretenduje da istraži sam smisao tog zločina, Mladić kao čovek koji je odgovoran za te događaje sa koje god strane da se gleda, ovde nije prikazan mnogo izvan onoga čemu smo svi mi preko medija svedočili. Nema scena u kojima on naređuje masakr. Nema scena u kojoj on radi nešto što mi do sada nismo čuli pa čak i sami videli.

Međutim, strah koji Muslimani osećaju od Mladića je opipljiv, donekle samorazumljiv, ali iziskivao bi neko objašnjenje koje ovaj film ne daje. Da li je to strah iz svesti što znaju za minule radove, za zločine koji su u prethodnom ratu bili na tom prostoru, da li je to strah na osnovu saznanja o drugim zločinima, šta je razlog. Ali u scenama gde Mladić isključivo nailazi na strah, svaka njegova rečenica biva drugačije interpretirana i opterećena novim značenjima.

Nisam siguran da je Jasmila Žbanić autorka koja može da ponudi neki produbljen odgovor zašto se to desilo i šta je vodilo zločince da počine sve to, pa je dobro da se u to nije ni uplitala. Međutim, Srbi su ovde jedna ubilačka sila koja se pojavljuje, preti, a onda u liku Mladića postaje artikulisana, pa na kraju čak u nekim detaljima i humanija od samih Holanđana.

Holanđani su prikazani kao kolebljivci, kukavice a međunarodna zajednica kao nesposobna i nezainteresovana za slučaj Srebrenice. I na neki način, glavni konflikt u ovom filmu i jeste između Muslimana koji žele da se spasu i stranaca koji naprosto ne mogu da im pomognu jer njihovi čelnici to naprosto neće.

Ni tu se ne dolazi do nekog jasnijeg zaključka, ali deluje da su Holanđani znali da će Srbi pobiti muške zarobljenike jer nema nijednog koji uvereno kaže da će svi biti bezbedni. I u određenom smislu, prema tom stranom faktoru je najzaokruženiji stav.

Ovo je film koji dolazi srazmerno kasno u ciklusu filmova o ratovima devedesetih. Prikazan je u Veneciji ali čak ni u regiji nije privukao neku veću pažnju. Sama tema Srebrenice je već dosta poznata, bilo je dosta dokumentarnih filmova, i igrana rekonstrukcija ne nudi previše toga novog sem prilike da se uđe “unutar” priče.

Tu priliku Jasmila Žbanić koristi i svakako da je veoma jasno iz njenog filma šta se dešavalo. Međutim, ako apstrahujemo njeno ekonomisanje činjenicama ima tu i dosta podrazumevanja, pre svega podrazumevanja toga da su Srbi zločinci, i to našoj strani ide u korist jer za stranu publiku ovde ima dosta nejasnoća koje se kroz neku diskusiju moraju popuniti.

Isto tako čini se da je u jubilarnoj godišnjici zločini grč da se dokazuje krivica popustio čak i kod Jasmile koja je uostalm pre skoro dvadeset godina izašla na scenu u onom prvom talasu filmova o okrivljivanju Srba. Ona je ipak veteran ovog pravca.

Sam film je pristojno napravljen, ništa posebno, i Jasmiline autorske intervencije kad pokušava da prevaziđe rekonstrukciju i nešto estetizuje znatno unazađuje film.

Sve u svemu, kako smo se nadali, dobro smo se udali.