SWEETHEART

SWEETHEART J.D. Dillarda je lepo prihvaćeni Blumhouse film koji je doživeo premijeru na Sundanceu. Nemam nameru da kvarim slavlje ali film me je ostavio prilično ravnodušnim. Reč je o priči o devojci-brodolomnici koja skonča na pustom ostrvu a onda se ispostavi da je na sve tu tamo aktivan i nekakav humanoidni kaiju. Uprkos tome što i sami autori pomalo aludiraju da je taj kaiju u izvesnoj meri simbol njenog stanja, ali na kraju krajeva ipak i realna pretnja i deo stvarnosti, svaki pokušaj da se kroz kaijua unese podtekst daje pogrešan predznak filmu. Naime, u normalnim okolnostima bi već izbacivanje junakinje na pusto ostrvo bio dovoljan high concept za psihološko preispitivanje. Ovo je korak dalje, po svemu suvišan, ako se zaista bavimo psihologijom.

Međutim, ako se bavimo creature featureom onda je to u redu, premda Dillardov u tom aspektu samo u pojedinim deonicama dostiže nivo solidnog. Ostatak vremena je korektan. I sa trajanjem od 82 minuta, SWEETHEART naprosto ima puno praznog hoda.

Niko ne očekuje od Dillarda da bude maestro kao Zemeckis u CAST AWAYu ali njegov survival thriller naprosto nije previše zanimljiv, pa ni artikulisan oko opšte problematike sa kojom je glavna junakinja suočena. Naprosto, i kad joj se desi nešto dramatično to nije ništa naročito.

U svakom slučaju, nadam se da će se drugima dopasti ovaj film više nego meni i da će utisci biti u većem saglasju sa mahom pozitivnim kritikama.

* * / * * * *