ГРАНИЦА Hristijana Nočeva je bugarski film iz 1994. godine koji u sebi spaja apsolutno sve elemente istočoevropskog filma u pogledu stilema kojima se služi i rezultira jednim energičnim, gotovo deliričnim filmom što je meni u najvećem broju slučajeva kvalitet osim onda kada to rezultira i salatom od priča i značenja. E ovo je baš takav slučaj.
Film je smešten u osamdesete kada je režim Todora Živkova rekao da se puca na svakoga ko pokušava ilegalno pređe bugarsku graicu, bilo da bi je napustio ili ušao. Po zvanilčnim podacima, tom prilikom ubijeno je 105 ljudi ali autori ovog filma misle da je broj mnogo veći.
Život na karauli prikazan je kao nešto ravno paklu iz nekog košmara Jeana Geneta ali i Miloša Formana, ali i Žike Pavlovića ali i Emira Kusturice. Zato taj košmar deluje neuverljivo, koliko god ova rečenica zvučala apsurdno jer košmar ne može biti uverljiv ili ne, ne treba da podleže razumu jer onda i nije košmar. Međutim, ovde je taj košmar do te mere sklopljen od raznih rditeljskih uticaja, mahom ornamentalisitičkog stila, mada ima tu i ortodoksne češke škole pa deluje račundžijski, uprkos energičnoj realizaciji kakvu mahom imaju filmovi čiji autor misli da govori nešto važno.
Stoga, Nočevljev film jeste jedan trainwreck ali to ne umanjuje fascinantnost onoga čemu prisustvujemo a tu pre svega mislim na grčeviti pokušaj autora da prikaže sve što zna iako jedno s drugim ne ide.
* * / * * * *
Film je smešten u osamdesete kada je režim Todora Živkova rekao da se puca na svakoga ko pokušava ilegalno pređe bugarsku graicu, bilo da bi je napustio ili ušao. Po zvanilčnim podacima, tom prilikom ubijeno je 105 ljudi ali autori ovog filma misle da je broj mnogo veći.
Život na karauli prikazan je kao nešto ravno paklu iz nekog košmara Jeana Geneta ali i Miloša Formana, ali i Žike Pavlovića ali i Emira Kusturice. Zato taj košmar deluje neuverljivo, koliko god ova rečenica zvučala apsurdno jer košmar ne može biti uverljiv ili ne, ne treba da podleže razumu jer onda i nije košmar. Međutim, ovde je taj košmar do te mere sklopljen od raznih rditeljskih uticaja, mahom ornamentalisitičkog stila, mada ima tu i ortodoksne češke škole pa deluje račundžijski, uprkos energičnoj realizaciji kakvu mahom imaju filmovi čiji autor misli da govori nešto važno.
Stoga, Nočevljev film jeste jedan trainwreck ali to ne umanjuje fascinantnost onoga čemu prisustvujemo a tu pre svega mislim na grčeviti pokušaj autora da prikaže sve što zna iako jedno s drugim ne ide.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment