ZOMBIELAND: DOUBLE TAP

ZOMBIELAND DOUBLE TAP Rubena Fleischera je nastavak ekonomičnog Sonyjevog hita od pre deset godina. Reese i Wernick su pokušali da naprave seriju ZOMBIELAND za Amazon i to im nije prošlo. Ali, u međuvremenu su uspeli da se afirmišu kao solidni, pouzdani i aktueni scenaristi sa simpatijama Ryana Reynoldsa sa žanrovske sadržaje, sa DEADPOOLom kao vrhunskom vizit-kartom.

ZOMBIELAND DOUBLE TAP potpisuju sa Dave Callahamom, profesionalcem koji imak nema reputaciju ravnu njihovoj. Deluje kao da je neka vrsta of projekta koji su želeli da rade ali je obrni-okreni ipak urađen kao off ostvarenje. Otud i neočekivna pomoć trećeg scenariste.

Ono što je osnovna karakteristika DOUBLE TAPa jeste da ne unapređuje stvari u odnosu na prvi film, kao što je to bio slučaj sa drugim DEADPOOLom. Da, ovog puta smo naviknutiji na meta momente koje nude Reese i Wernick ali film je epizodičniji, i ako je moguće još proizvoljniji nego prvi.

Ponovo imamo okolnosti u kojima niko ne gine od glavnih junaka, čak i kada pomislimo da će se to desiti, nažalost u toj relativno razbarušenoj strukturi imamo i čitave delova u kojima ekipa ne uspeva da prikrije koliko joj neki rukavci priče nisu važni, a na kraju krajeva i koliko joj ono što je priča nije važno u odnosu na gegove, prilike da se zapakuju neke zanimljive, bilo komične bilo akcione scene.

Ali OK, ako je prvi film ipak imao definisanije želje i ciljeve junaka i samim tima imao jasniju strukturu, ovaj barem u tom džeziranju ide od nadahnute minijature do nadahnute minijature.

Stvari su i dalje zastrašujuće meta, i dalje previše za moj ukus. U pojedinim momentima čak kreću se granicom lapsusa (iako tehnički ne greše, recimo ima referenca na Thora koji je naravno postojao kao strip pre apokalipse 2009. ali nije bio ni blizu nečega opšte prepoznatljivog kao posle filma itd.). Elem, u toj opuštenosti ima nekih bravura, ima sjajnih scena kao što je recimo finale sa evoluiralim zombijiima ili borba u kući snimljena u jednom kadru.

Druga bitna napomena je da u drugom delu Jesse Eisenberg nije tako antipatičan lik kao u prvom što je dosta bitno jer je glavni lik. No, sve u svemu, ovo je manje-više sve ono što bi se dalo očekivati, samo još rasutije.

U tom rasipanju, međutim, film dobija zanimljiv kvalitet, naime pošto nije opterećen strukturom daje mogućnost da se publika iznenadi, ne fundamentalno ali krajnje simpatično.

Elem, ko ode da se zabavi neće pogrešiti ali isto tako neće dobiti nešto više od onoga što je nudio prvi deo. 

* * 1/2 / * * * *