JOKER Todda Phillipsa je film o kom može da se napiše knjiga.
Reč je o izuzetnom filmu u svakom pogledu, ali trenutak u kom se pojavio, njegovo mesto u okvirima popularne kulture i relacija u odnosu na nju, konačno recepcija koja je usledila - sve to je izuzetno kompleksno, subverzivno, jako i opasno.
Za početak, bitno je definisati jednu stvar. JOKER je art house film.
Ako bi me neko pitao na koji film najviše liči, najpre bih pomenuo YOU WERE NEVER REALLY HERE Lynn Ramsey. U redu, jasna poveznica ta dva ostvarenja je Joaquin Phoenix, ali kanski laureat Lynn Ramsey je zapravo studija karaktera o junaku zatvorenom u svoja stanja, misli, sa jako subjektivnom vizurom. Phoenix je bitan činilac u oba filma. On je punktum u oba slučaja. Njegova glumačka igra, lice, telo, sve to su prejaki znaci da bi se sveli samo na to da je isti glumac u oba filma. Phoenix je u oba slučaja okosnica filma koja prevazilazi nivo kastinga. Ti filmovi ne bi bili isti da glavne uloge igra neko drugi. Na neki način, sam Phoenix je postao žanr za sebe a YOU WERE NEVER REALLY HERE i JOKER su to najradikalnije pokazali.
Dakle, ovo nije akcioni film, iako je vrlo uzbudljiv. Ovo nije komedija, iako je na pravim mestima izuzetno duhovit. Ovo je naprosto priča o posrnuću jednog čoveka u potpuno ludilo i destrukciju, izražena istovremeno gotovo ekspresionistički usled njegove subjektivnosti ali i naturalistički, maltene strindbergovski, u ređanju okolnosti koje su katalizator tog raspada.
Gde se ovaj film nalazi u odnosu na DCjev strip? Pa na istom mestu gde se nalazi i u odnosu na Scorsesea. Naime, Phillipsov film se dešava u epohi u kojoj su nastali TAXI DRIVER i KING OF COMEDY i film je u podjednakoj relaciji i sa tim filmovima koliko i sa DCjem. Njegova drska ideja da se tako direktno poigrava sa Scorseseom ne treba da se čita kao nekakav send up velikog majstora koliko možda kao pokušaj da se film učini delom Scorsese-verzuma. Odnosno, kao što postoji jasna kopča sa KING OF COMEDY, tako postoji i jasna kopča sa DCjem. Međutim, ako bih pokušao da objasnim ovaj film u odnosu na DC, rekao bih najpre da je ovo film o čoveku koji postaje Joker, negde podsvesno upoznat sa njime kao stripovskim likom, kao što me ne bi čudilo da negde zna i za Ruperta Pupkina.
Nezavisno od toga da li je Todd zaista želeo da proizvede ovaj po-mo efekat, da snimi film o stripu koji izgleda kao da su strip-junaci svesni stripa, evidentno je da ovo jeste priča o društvu koje se raspada pod uticajem dva agensa - klasnog raslojavanja i popularne kulture.
U pogledu društvene kritike u energičnoj završnici, Todd denotativno kanališe Lumetov NETWORK ali u dubini sam osetio ono vrtloženje koje je nosilo finale STRANGE DAYSa Kathryn Bigelow, tu tačku kada se iz jedne napete male priče sve relaksira kroz širenje tenzije na ceo svet.
Ipak, sve ove reference na stranu, JOKER je film u kom pop kultura igra značajnu ulogu ali daleko od toga da joj se robuje, kao i da film ne funkcioniše bez nje. Naprotiv. Ovo je film koji je moguće bez ikakvih problema i bez ostatka razumeti, prihvatiti i diviti mu se ako ne znamo ništa o DCu i Scorseseu. Štaviše, i voleo bih da je Todd Tarantino pa da post festum kaže šta ga je inspirisalo.
Nisam iskreno verovao da Larry Sher može ovako da snima iako mu je Todd do sada već priredio nekoliko dosta ozbiljnih vatrenih krštenja. Toddov film koristi stilsku raskoš sadašnjeg Scorsesea u pravljenju priče kakvu je ovaj snimao onda kada nije ovako režirao kao danas. To je vrlo zanimljivo. Ako je Scorsese zaista ključna tačka za razumevanje onoga što se dešava na ekranu, onda je bitno reći da njegovi filmovi nisu izgledali ovako, ali da opet najveći deo arsenala kojim se Todd služi jesu stigli iz njegovog opusa. Međutim, u sve ovo Todd unosi mnogo svog ličnog pečata. Uostalom, njegova sposobnost da rekonstruiše i dekonstruiše kinematografiju iz prošlih vremena videli smo u drugačijem a opet odličnom filmu STARSKY AND HUTCH. Toddov smisao za humor, za apsurd, donosi niz bogatih detalja. Ovo je jedan od onih velikih filmova gde konac delo krasi, gde od celine koja funkcioniše sve ide do detalja i gradi koherentan, do tančina osmišljen svet.
U tom smislu, dok Scorsese i u sadašnjoj epohi Holivuda može sebi da dozvoli ovakav film. Setimo se izuzetnog BRINGING OUT THE DEAD, Todd Phillips pravi vrhunsku subverziju što ovakvu priču stavlja pod strip etiketu. Ne kažem da on ovakav film ne bi mogao da snimi bez naslova JOKER. Ali teško da bi mogao da postigne ovakav eksplozivan uspeh sa ovakvim art houseom da te etikete nije bilo. Pritom, dok se JOKER otvara sa 155 miliona dolara, YOU WERE NEVER REALLY HERE je u Americi zaradio tek DVA I PO miliona dolara. Samo zahvaljujući toj etiketi, Todd je uspeo da dobije negodovanje zbog nagrade u Veneciji, ali i nestvarnu gledanost za ono što prikazuje ljudima.
Kad se raziđu dim i prašina sa bioskopskih blagajni ovog vikenda, imaćemo možda i najgledaniji savremeni art house film u istoriji, zahvaljujući jednom detalju, a to je natpis da je baziran na stripu. Todd kao stari edgelord uživa u ovoj perverziji, siguran sam u to. I treba. JOKER je na neki način i praznovanje svega do čega je savremeni film dobacio u estetskom pogledu i potpuna subverzija onoga u šta se savremeni Holivud u poslovnom pogledu pretvorio.
Istovremeno, ovo je ponovno podsećanje da to što formalno gledano filmska industrija opterećena ekranizacijama stripova, rimejkovima i nastavcima, ne znači da ne živimo u periodu neverovatne kreativnosti. A Todd se oprobao ne samo u žanrovima čiji se autori redovno potcenjuju već je radio i dva rimejka i dva nastavka. Slično Craigu Mazinu koji je napravio senzaciju kao scenarista serije CHERNOBYL a dotle je radio gross out komedije, parodije i nastavke, među njima i jedan sa Toddom, sada je i on pokazao da se u rovovima exploitationa kriju daroviti ljudi koji u pravim okolnostima mogu da zasijaju.
Osećam izuzetno lično zadovoljstvo što su dve decenije verovanja u Todda krunisane jednim ovakvim umetničkim, festivalskim i poslovnim trijumfom. Sad bar znam da neću biti usamljen kad budem nestrpljivo čekao njegov sledeći film.
* * * * / * * * *
Reč je o izuzetnom filmu u svakom pogledu, ali trenutak u kom se pojavio, njegovo mesto u okvirima popularne kulture i relacija u odnosu na nju, konačno recepcija koja je usledila - sve to je izuzetno kompleksno, subverzivno, jako i opasno.
Za početak, bitno je definisati jednu stvar. JOKER je art house film.
Ako bi me neko pitao na koji film najviše liči, najpre bih pomenuo YOU WERE NEVER REALLY HERE Lynn Ramsey. U redu, jasna poveznica ta dva ostvarenja je Joaquin Phoenix, ali kanski laureat Lynn Ramsey je zapravo studija karaktera o junaku zatvorenom u svoja stanja, misli, sa jako subjektivnom vizurom. Phoenix je bitan činilac u oba filma. On je punktum u oba slučaja. Njegova glumačka igra, lice, telo, sve to su prejaki znaci da bi se sveli samo na to da je isti glumac u oba filma. Phoenix je u oba slučaja okosnica filma koja prevazilazi nivo kastinga. Ti filmovi ne bi bili isti da glavne uloge igra neko drugi. Na neki način, sam Phoenix je postao žanr za sebe a YOU WERE NEVER REALLY HERE i JOKER su to najradikalnije pokazali.
Dakle, ovo nije akcioni film, iako je vrlo uzbudljiv. Ovo nije komedija, iako je na pravim mestima izuzetno duhovit. Ovo je naprosto priča o posrnuću jednog čoveka u potpuno ludilo i destrukciju, izražena istovremeno gotovo ekspresionistički usled njegove subjektivnosti ali i naturalistički, maltene strindbergovski, u ređanju okolnosti koje su katalizator tog raspada.
Gde se ovaj film nalazi u odnosu na DCjev strip? Pa na istom mestu gde se nalazi i u odnosu na Scorsesea. Naime, Phillipsov film se dešava u epohi u kojoj su nastali TAXI DRIVER i KING OF COMEDY i film je u podjednakoj relaciji i sa tim filmovima koliko i sa DCjem. Njegova drska ideja da se tako direktno poigrava sa Scorseseom ne treba da se čita kao nekakav send up velikog majstora koliko možda kao pokušaj da se film učini delom Scorsese-verzuma. Odnosno, kao što postoji jasna kopča sa KING OF COMEDY, tako postoji i jasna kopča sa DCjem. Međutim, ako bih pokušao da objasnim ovaj film u odnosu na DC, rekao bih najpre da je ovo film o čoveku koji postaje Joker, negde podsvesno upoznat sa njime kao stripovskim likom, kao što me ne bi čudilo da negde zna i za Ruperta Pupkina.
Nezavisno od toga da li je Todd zaista želeo da proizvede ovaj po-mo efekat, da snimi film o stripu koji izgleda kao da su strip-junaci svesni stripa, evidentno je da ovo jeste priča o društvu koje se raspada pod uticajem dva agensa - klasnog raslojavanja i popularne kulture.
U pogledu društvene kritike u energičnoj završnici, Todd denotativno kanališe Lumetov NETWORK ali u dubini sam osetio ono vrtloženje koje je nosilo finale STRANGE DAYSa Kathryn Bigelow, tu tačku kada se iz jedne napete male priče sve relaksira kroz širenje tenzije na ceo svet.
Ipak, sve ove reference na stranu, JOKER je film u kom pop kultura igra značajnu ulogu ali daleko od toga da joj se robuje, kao i da film ne funkcioniše bez nje. Naprotiv. Ovo je film koji je moguće bez ikakvih problema i bez ostatka razumeti, prihvatiti i diviti mu se ako ne znamo ništa o DCu i Scorseseu. Štaviše, i voleo bih da je Todd Tarantino pa da post festum kaže šta ga je inspirisalo.
Nisam iskreno verovao da Larry Sher može ovako da snima iako mu je Todd do sada već priredio nekoliko dosta ozbiljnih vatrenih krštenja. Toddov film koristi stilsku raskoš sadašnjeg Scorsesea u pravljenju priče kakvu je ovaj snimao onda kada nije ovako režirao kao danas. To je vrlo zanimljivo. Ako je Scorsese zaista ključna tačka za razumevanje onoga što se dešava na ekranu, onda je bitno reći da njegovi filmovi nisu izgledali ovako, ali da opet najveći deo arsenala kojim se Todd služi jesu stigli iz njegovog opusa. Međutim, u sve ovo Todd unosi mnogo svog ličnog pečata. Uostalom, njegova sposobnost da rekonstruiše i dekonstruiše kinematografiju iz prošlih vremena videli smo u drugačijem a opet odličnom filmu STARSKY AND HUTCH. Toddov smisao za humor, za apsurd, donosi niz bogatih detalja. Ovo je jedan od onih velikih filmova gde konac delo krasi, gde od celine koja funkcioniše sve ide do detalja i gradi koherentan, do tančina osmišljen svet.
U tom smislu, dok Scorsese i u sadašnjoj epohi Holivuda može sebi da dozvoli ovakav film. Setimo se izuzetnog BRINGING OUT THE DEAD, Todd Phillips pravi vrhunsku subverziju što ovakvu priču stavlja pod strip etiketu. Ne kažem da on ovakav film ne bi mogao da snimi bez naslova JOKER. Ali teško da bi mogao da postigne ovakav eksplozivan uspeh sa ovakvim art houseom da te etikete nije bilo. Pritom, dok se JOKER otvara sa 155 miliona dolara, YOU WERE NEVER REALLY HERE je u Americi zaradio tek DVA I PO miliona dolara. Samo zahvaljujući toj etiketi, Todd je uspeo da dobije negodovanje zbog nagrade u Veneciji, ali i nestvarnu gledanost za ono što prikazuje ljudima.
Kad se raziđu dim i prašina sa bioskopskih blagajni ovog vikenda, imaćemo možda i najgledaniji savremeni art house film u istoriji, zahvaljujući jednom detalju, a to je natpis da je baziran na stripu. Todd kao stari edgelord uživa u ovoj perverziji, siguran sam u to. I treba. JOKER je na neki način i praznovanje svega do čega je savremeni film dobacio u estetskom pogledu i potpuna subverzija onoga u šta se savremeni Holivud u poslovnom pogledu pretvorio.
Istovremeno, ovo je ponovno podsećanje da to što formalno gledano filmska industrija opterećena ekranizacijama stripova, rimejkovima i nastavcima, ne znači da ne živimo u periodu neverovatne kreativnosti. A Todd se oprobao ne samo u žanrovima čiji se autori redovno potcenjuju već je radio i dva rimejka i dva nastavka. Slično Craigu Mazinu koji je napravio senzaciju kao scenarista serije CHERNOBYL a dotle je radio gross out komedije, parodije i nastavke, među njima i jedan sa Toddom, sada je i on pokazao da se u rovovima exploitationa kriju daroviti ljudi koji u pravim okolnostima mogu da zasijaju.
Osećam izuzetno lično zadovoljstvo što su dve decenije verovanja u Todda krunisane jednim ovakvim umetničkim, festivalskim i poslovnim trijumfom. Sad bar znam da neću biti usamljen kad budem nestrpljivo čekao njegov sledeći film.
* * * * / * * * *
No comments:
Post a Comment